nedjelja, 3. lipnja 2018.

koliko sekundi

ko zna koliko minuta imam na raspolaganju do onog trena kad prelomim da je spavanje neodgodivo? jako malo. današnja trka je bila potpuno obojena tom neispavanošću. start u 9, dakle čak i u 7 da se probudim nije kasno za neki brzo svarljiv polu-doručak. samo da se naspavam. već iza 5 sam stalno čuo neko šuškanje i čangrljanje da bi me dosta pre 6 probudila vojnička trubica SPREMILA SAM DORUČAK. jbt stotinu doručaka bih menjao za sat spavanja. a sa zveckanjem i šuškanjem izašlo je i na sat i po. možda mi taj sat ništa ne bi pomogao ali boleo bih da sam ga imao uknjiženog.

zagrevanje je bilo 2km po 7 minuta. nema te sile koja bi me naterala da pružim korak. ustvari to i nije bilo zagrevanje nego trčkaranje po stazi tamo-vamo da vidim koga ću sve sresti. stajanje u sabijenoj gomili mi se bome mnogo odužilo. kad već jednom kažeš nagurajte se nazad metar i po, onda bar opali start za pola minuta.

dalje od starta više nisam poznavao sebe. tuđe noge, tuđi osećaj, tuđi pulsevi. trčim nizbrdo oko 4 min/km sa pulsem 141 i ne znam da li da budem zadovoljan i uživam ili da se brinem ko mi je ukrao 10 otkucaja. da li je ovo dan na kraju kojeg će noge i dalje kucati kao švajcarski sat ili će samo iznenada iscureti na 15, 25, 35km? trčim i NEMAM POJMA. e taj nespokoj me je grizao skoro do samog kraja trke. čas se uplašim da sam možda previše neoprezan, pa mi se malo kasnije učini da imam zalihu i za jači nastavak trke. ali iza tog "čini mi se ovo čini mi se ono" stoji jedan veliki upitnik, kako će sve ovo na kraju ispasti???

dobra okolnost je bila da su mi kilometri prolazili brzo. dok mi se svaki pravac i svaki segment onih beskrajnih uspona činio predug, u nekoj paralelnoj stvarnosti sam se oduševljavao gle već 11-ti gle već 18-ti gle 26-ti kilometar. još jedna jako čudna stvar. bio sam čas gladan čas žedan, prvih 15km mi je bilo toplo i toliko sam se polivao da mi je na vrhu brda od 15-20km bilo hladno onako natopljenom kad god uđemo u hladovinu.

neki su me prolazili pa sam ja prolazio njih, i ako na svakoj drugoj trci mogu da pretpostavim da li su oni menjali tempo ili ja, danas ni to nisam imao pojma. jedino što za sebe mogu da kažem je da sam sve uspone osim poslednjeg otrčao u nižoj brzini. prosto sam znao šta me čeka na kraju i bilo mi je jako žao svih koji su dozvolili sebi da se toliko istroše u prva tri sata, da su na kraju morali da prohodaju. jedan kilometar hodanja ti pojede duplo više sekundi nego što si mogao dobiti sa tri sata jurnjave.

reći da sam nešto očekivao bi bila velika laž. prošle godine sam ovde išao svoju prvu dužinu nakon preloma, beskonačnih 3h34. jedino što sam mogao da upotrebim od podataka je što sam plitvice trčao sa jovičićem, koji je 7d ranije išao ćopića 3h20, pa sam se držao tog nekog proračuna da su plitvice 10-15 minuta "teže". odatle sam izvukao neki okvir da bi mi danas 3h25 bio krajnji domet, a da bi 3h21-3h22 bila senzacija i dar sa neba. a znamo da sa neba darovi nikad ne padaju, barem kada su plitvice u pitanju.

stisnuo sam LAP na početku uspona na 8.5km, pa na razdvajanju 21 od 42, pa na 21, pa na 32, eto da vidim koliko mi treba za zadnjih 10. onda sam iz nestrpljenja stisnuo lap i na 37km da bih u podacima lap-a video prosečan puls i kadencu. ostavio sam zatim  na ekranu podatke tekućeg lapa (37-42) i iščuđavao se kako sam se to popeo do pola brda a prosek mi je do 40-og km spao samo do 4'35". tu sam vratio na glavni ekran i shvatio da se pulsevi ne dižu dalje od 153. ma divno, završavam maraton u kliničkoj komi. ko zna zašto je to dobro.

patike su se kao i na ćopiću odlično pokazale, nisam ni primetio da ih imam (asics noosa ff sa akcije 20% na robu već sniženu 40% - čitaj džabe). jeste da možda deluju malo plastično i jeftino ali kuda su me sve pronele, ne smem ni da zucnem. nakon dva poduža putovanja u zadnja dva vikenda radujem se sledećoj nedelji i trci u našem gradu. to će biti neprocenjiva promena.

Nema komentara:

Objavi komentar