nedjelja, 30. prosinca 2018.

5929

i sve je išlo lepo i po planu.
imao sam 12 dana za približno 400km i na svaka tri dana sam odvalio po stotku ukupno, pa i malo više.
onda sam počeo zadnji mikrociklus i u podne bio na -82.
plan je bio da otrčim jedan kružić tu na brdo i nazad od nekih 18km, pa da spadnem na 64.
znao sam da je najgore prošlo, najveća gužva na poslu i najteža trčanja.
ostala bi mi nedelja (danas) i ponedeljak (sutra) koji bi bio zadnji dan izazova i mogao bih da se premorim koliko god hoću.
tako da me tih 64 u zadnja dva dana uopšte nisu plašili, obzirom da sam i umorniji već trčao po 40 dnevno.
i sinoć se desilo nešto, prekopiraću status sa fejsa jer tamo sve obrišem nakon par dana pa će ionako jedino na blogu ostati, kao i sve drugo.

"Naizgled bezazlen pad na 7km od kuće prekinuo mi je popodnevno trčanje juče. Zapeo sam za komadić betona koji je iscurio iz mešalice, nisam video, već je bio sumrak. Par dužih sporih koraka u pokušaju da se izvučem, pre onog zadnjeg koraka kada već pružimo ruke pred sebe i zagrlimo planetu kao najrođenijeg. Kad sam zakoračio poslednji put gotovo me je onesvestio bol u kuku/vrhu zadnje lože. Nisam mogao da se pomerim čitav minut, doslovno paralizovan bolom. Još su iz najbližeg dvorišta dotrčala i neka dva psića i počela da laju, rekoh eeeejj breee drugari nisam vam ja opasan :-)

Prepipao sam se malo, pokušao sam da se istegnem, da odredim šta je puklo. Bol se proširio i spolja preko kvrge butne kosti pa sam shvatio da nisam povredio nikakav mišić ni tetivu nego da je sve došlo od ugnječenja živca takozvanog išijadikusa. Prvi poziv telefonom je usledio posle tačno pola sata, eto koliko mi je trebalo da dođem sebi.

Godina mi se tako završila sa pretrčanih 5929 km. Da sam sinoć stigao do kuće, za nedelju i ponedeljak bi mi ostalo još samo 64km (do šest hiljada) što bih otrčao više nego rutinski, svejedno iz koliko puta, da li kao 15+15 pa 15+19 ili kao 22 danas i 42 sutra, onako "za kraj". Sedam dana odmora kažu, pa onda terapija. Čarape sam navlačio sedam minuta i triestri sekunde, pa ovo je divno, dan će mi brzo proći."

Dakle godina se završila tu gde se završila, i tu pomoći nema niti će biti.
Osim da shvatim da brojke nisu važne.
Bolje da sam počeo da radim neke vežbe za trup sa pilates loptom ili da sam na nešto pametnije trošio te silne sate i korake.
Proteklu noć sam odvratno spavao jer se nisam ni setio da popijem neki lek a dejstvo alkohola je izgleda ipak slabije.
Zato mi danas već u 17h pada glava i peku me oči.
Na savet brojnih prijatelja sam se nagutao raptena i diklofena na gornjoj granici dozvoljenog ali ovo i dalje boli sve više.
Popio sam i taj famozni bensedin po prvi put u životu.
Prvi utisak nakon tri i po sata - ne deluje.
Na osobne probleme još i povreda i eto dobitnog recepta za još dublju depresiju.
Sanjao sam neke neverovatne ludosti, u onih par puta po sat vremena koliko me je uhvatilo.
Nakon tuširanja sam shvatio da mi godi toplota pa sam obukao neoprenski šorc. 
Nisam trebao jesti kikirikija ni oraha, afrodizijaci nikad nisu bili dobro društvo kompresionim gaćama. 
Pokušaću narednih dana da lupetam nešto da blog ne zamre iako potrčati usporo neću.
Ko zna možda me na bicikli neće boleti (samo se nadaj, majmunčiću).

Nema komentara:

Objavi komentar