Divim se svima koji zaista treniraju. Svaka čast. Nekada sam i ja imao motivacije za to. Valjda mi je život bio lep, sit, donekle nezanimljiv, ali pretežno ugodan, i mogao sam da se skoncentrišem na to koliko ću puta koliko kilometara po koliko minuta. Trčanje je svakako poželjnije kada ga tako izvedeš da ti od njega zatreba odmor, a ne kada ti predstavlja odmor ili nekakvu terapiju. Juče je prošla zadnja epizoda Hausa gde on odlazi na rehabilitaciju odnosno lečenje. Ispratio ga je verni pas Vilson, to mu u seriji dođe onaj poslednji čitalac bloga recimo, onaj koji zadnji od tebe digne ruke.
Juče sam imao pakleni plan da uveče pretrčim PUNO više od neophodnog, i kada sam krenuo na trčanje noge su mi sasvim solidno izgledale. Par prvih kilometara sam otrčao pola minuta brže od uobičajenog ritma, a tek nakon desetak minuta sam uopšte primetio da sam zaboravio rukavice. Očigledno mi nisu ni trebale, a i malo veća brzina je bila povezana sa blagim otopljenjem. Kao i uvek na proleće kada svi dobiju "brzinu više".
Ne znam šta se dogodilo, ali nakon nekog vremena sam počeo da razmišljam o tome da okrenem nazad. Da li je to bila nesigurnost u svoje mogućnosti i malo zahtevan plan kakav nisam odavno imao, ne znam. U najavi sam kao minimum odredio 7.5+7.5km, a okrenuo sam na 8.1km jer sam od jutros imao mali decimalni manjak u ukupnom zbiru. Završio sam trčanje sa 16km, dan sa 17+16=33km što je tačno u potrebnoj zlatnoj sredini koliko bih morao da trčim do kraja godine.
Kao i uvek, ali uvek, ali UVEK kada sam pomislio da će mi snaga koju osećam danas odlično poslužiti sutra, došlo je i to sutra a ja sam se probudio kao krpa. To je već uveliko tradicija, očigledno. Nema veze. Snagom krpe sam se jutros prevukao preko najravnijih raspoloživih 21km i opet sebi ostavio dosta skroman zadatak za popodne, koji mogu samo prebaciti. Sva sreća da nemam nikakve obaveze glede brzine inače bih morao da se sakrijem u mišju rupu.
Nema komentara:
Objavi komentar