criKvenkapa

To je kad u Crikvenici izgubiš kapu.
A ja sam na asfaltu pronašao rukavice od 20€
dakle zaradio sam trčanjem evro po kilometru.
Evo baterija na malom laptopičiću je došla na 1%.
Kao i uvek, jer ga nikada ne dopunim
dok mi ne zatreba a onda je naravno kasno.
Umesto u autopunjač, onaj usb na mestu upaljača,
utaknuo sam ga u mali kockasti putni charger
koji mi je poklonila kuma, direktno iz nagradnog paketa
za mesto u kategoriji.
Zaključak je da treba birati kumu koja je neki faktor u kategoriji.
Dobio sam i majicu ali medalju ne, nju je trebalo zaraditi.
Pa da nastavim na tu temu.
U petak sam odmarao tj putovao, a u subotu već oko podne
stigao i do Crikvenice pa otišao na đoging.
đoganje me je odvelo na brdo najbliže gradu,
imao sam valjda 4km gore i 4km nazad,
pa sam još na rivi uradio par ubrzanja.
Na maratonu su me zatezale lože još od prvog metra
ali ne od ubrzanja, siguran sam.
Jer to nisu bili nikakvi sprintevi, više tzv strides.
Strajdsi, kako bi rekli po moderno.
Kao što kažu rajdersi i ranersi pa onda jednina ispadne množina,
mi smo ranersi a ja sam raners.
Zanimljivo.

Evo baterija je došla na 2% da javim uživo.
Koliko god uživo bilo oflajn tipkanje u krilu
koje će sjest na internet tek večeras.
Jer da imam internet sad bih pozvao Jovičiča
da skokne do Marsonije pa da odemo zajedno na trčanje.
Eto bar neke prednosti i od toga što nemam uvek internet.
Neću čoveku prekidati ručak.
Elem nakon tih strajdsa sam opet imao onaj defaultni
večernji sukob sa bližom okolinom pa sam otišao
na još jedan bespotreban đoging no deo sam se
vratio peške jer sam u međuvremenu izgubio
čak i tu volju za trčanjem pa tako ipak nisam preterao sa aerobikom.
Spavanje je bilo pristojno, za doručak ništa nenormalno,
zagrevanje kratko ali dovoljno, start lagan i oprezan.
Sa zadovoljstvom sam video da mi ode 30 ljudi
što je nakon par km spalo na 20 i to je bilo to,
do kraja maratona će se i to prepoloviti ili barem...
Prođoh i neku trekerku koja je sa sve rancem i svojih 80kg
ponosno pozirala u prvom redu na startnoj liniji.
To smo u klubu zvali Udavača.
Nekada su babe govorile devojkama
nemoj da pleteš u kući nego izađi u dvorište
pa kad nailaze oficiri da vide koliko si lepa i vredna,
brže ćeš se udati.
A danas baba kaže kupi šarene dokolenice i ranac
sa pet litara vode nakači na leđa kad je cestovna trka
sa okrepama na svakih 2-3km,
obavezno sunčane naočare ako je najavljena kiša
i stani u prvi red da misle oficiri da si favorit.
Žene vole oficire reče stara narodna od onih turbo.

Evo baterija stigla na 3% baš da vidimo dokle će se mali Asus puniti
a kada će se izjednačiti sa powerbankom i proglasiti nerešeno.
I tako sam otrčao prvi krak od 8km i bio tako-tako,
na drugom kraku od 5km sam već počinjao da budem
umereno neraspoložen, a na trećem kraku preko
onog brdašceta koji je takođe 8km,
e tu sam postao skroz neraspoložen.
S jedne strane, nisu me ništa više zatezale lože nego na početku,
ali mi se nakupilo 90 minuta nervoze što me jelte zatežu lože.
Što je dovoljno da popizdiš.
Pa da li će nastaviti da se zatežu, smeta mi vetar
i dupe mi se ohladilo jer sam ispod trofrtaljki uzeo obične kupaće
a ne one bokserice od mikrofibera pa je i to počelo da me nervira.
Zašto sam se na istih +10 obukao isto kao pre 7 dana na trci od pola sata?
Ipak se treba za maraton malo bolje zaštititi,
zbog trajanja i svih tih silnih gore-dole pojačaj-popusti-stisni-odmori.
Sve te sitnice, uključujući i onu da sam ladno zaboravio
da pojedem nešto sitno pred trku ili da stavim u džep,
kad se saberu dovedu do toga da su mi se puno ranije
dizale ruke od tog posla nego što sam se osećao
izazvan na dvoboj od strane te magične dužine od 42km.
Preko svega sam još i ostao sâm jer sam na povratku
od 17 ka 21km prošao svu trojicu koje sam imao na vidiku
i znao sam da ću, nakon što se razdvojimo od smarača-šetača
iz trke na 5km, skroz do Selca trčati usamljen kao na treningu.

Evo baterije na 4%,
dakle kuma mi se već isplatila kao emotivna investicija.
Taj 22. kilometar je bila dakle prelomna tačka
kada si morao biti pun elana i volje, snage za rasipanje,
uključiti motivaciju i strpljivo gaziti sledeća 3km ka okretu,
dok ne počnu da nailaze iz suprotnog smera svi koji su zanimljivi u generalnom.
Kad vidim njih kako jadno izgledaju to mi uvek udvostruči snagu,
a kad oni ugledaju mene kako naizgled nezainteresovano
trčkaram ili se smeškam, to im verovatno baš i ne prija naročito.
Još ako budem dovoljno bezobrazan da počnem da dovikujem
"još par kilometara pa spuštam ručnu!" to je tek vrhunac antimotivacije.
Ali nije mi se dalo.
Lakše mi je bilo da stanem, presvučem se,
pojedem sve ono što sam jutros zaboravio, i odem na još jedno izlet-trčanje.
Izbio sam na neki put koji po vrhu brda spaja Bribir i Hreljin
(ako niste ondašnji urođenici nemojte džabe guglati),
vratio se polukružno pa svratio na neku razvalinu i vidikovac iznad,
da bi mi na kraju dana ispalo sveukupno 40km.
S tom razlikom da sam radio ono što mi se radilo i ništa na silu.
Eto.