srijeda, 5. prosinca 2018.

trauma


svo vreme mislim da je danas četvrtak (a sreda je) i na kraju sam joj (sredi) promenio ime u četvrtak. lakše mi je da mislim da je trka u nedelju, da su sutra i prekosutra petak i subota. boli me dupe. svako ima prava na svoj mali svet. a tako ću nakon trke u nedelju (što će ustvari biti subota po zvaničnom kalendaru) doći još jedna nedelja! o kako malo čoveku treba da bude srećan, pevao je Neša Galija kojeg nikako ne treba mešati sa čuvenim piscem Nešom Selimovićem.

ukratko, trauma je nastala tako što sam na trčanje krenuo sa telefonom napunjenim na 29%, onda sam nešto usput pokušao da završim po gradu pa sam usput malo i pozivao (kao u čuvenom filmu "sekretarica/tajnica na trčanju") i kada sam stigao do najviše tačke siguran sam da je baterija pokazala 15% i pomislio sam e super povratak je nizbrdo i puno kraći a neću ni s kim razgovarati jelte. tu sam zastao, malo se istegao, opalio fotku kultnih Stepenica, i kad sam krenuo nazad video sam bateriju na 9%.

gulp, progutao knedlu, nakon par koraka proverim da li sam upalio Stravu i vidim 8%, javim se vojnicima koji čuvaju prilaz strelištu i vidim da sam na 6%, nakon deset koraka 5%, na raskrsnici 400m od početka drugog dela trčanja sam bio na 4%, razmišljao sam kada da zaustavim Stravu i strčim onako bez merenja pa dopišem kući neizmereno.

tu sam odlučio da ću čekati 1% a to će biti svakog časa. no ipak ću čekati. sa 3% je očas posla došlo na 2% i tu sam premestio telefon u levu ruku da ga možda malo bolje zagrlim, i pritisnuo ga na grudi kao kad ti se curici smrznu šake pa ih zalepiš što bliže srcu. pa desnom pa levom ali avaj curicina ručica je jednako hladna. ali barem stoji na dva posto.

proveravao sam na svakih dvadesetak koraka i počeo da se nadam... 2%... 2%... da vidiš kad izdrži do sledeće raskrsnice, kilometar niže?? nakon nje sam čak opalio i jednu fotku grada i dugačkih redova bandera koje osvetljavaju ulice. ekran mi je bio zatamnjen na mrtvo tamno i sve osim gps-a naravno isključeno. samo mi fali da me neko pozove i da od jednog zvona baterija vrisne help 1% upomoć nulaaaaaa r.i.p.

i ništa. dva posto pa dva posto. zamrzo se. pred kraj čak više nisam ni žurio. da sam trebao da trčim do šapca bio bih ubeđen da će sve ostati kako jeste, status kva-kva. očigledno je da se sa ovih 2% neće maknuti ni za šta na svetu. kad sam još jednom svratio da obavim isti onaj posao u gradu ipak sam zaustavio stravu i sačuvao tih celih 13km agonije.

kad sam nakon (OPET) neobavljenog posla krenuo kući, opet sam upalio stravu i naravno snimio taj nepun kilometar na istih zamrznutih 2%. kući sam ipak uzeo powerbank pa tako sa kablom koji štrči kao pupčana vrpca opet otrčao do grada i napokon završio planirani poslić ("izvinte što sam vako obučen znate vraćam se strčanja") pa se opet vratio kući s tim što sam kapiju otključao sa telefonom na 7% a bogme usput sam i ekran pojačao da šljašti. muke modernog čoveka.

Nema komentara:

Objavi komentar