srijeda, 12. prosinca 2018.

trening

jednom sam zaključio kako je svako trčanje "treniranje" a kako svaka bicikla nije, jer na trčanju ne postoje "junk miles" tipa pipkaš pedale i sediš i puls ti 80.
stoga katkad na bicikli, čak i na ovom city bike koji ima samo 3 brzine u zadnjem točku, često ubacim u onu najveću pa gotovo nikada na ravnom ne pređem 80 obrtaja u minutu i to pomalo liči na teretanu. uvek smo vozili 75-80 obrtaja kao trening snage.
tako sam jutros obavio to a popodne me je bolela glava od vetra na bicikli pa nisam znao šta se događa, a evo i grlo me malo grebucka. samo da nije ništa ozbiljno. ako bih već morao da odrobijam koji dan nekog virusa, ovo je najbolji tajming nakon što su se završili svi maratoni i sranja. ali ipak je bolje da to zakači nekog drugog blogera nego mene. koliko vidim svi su nešto slomili ili iščašili pa kad već leže umesto da trče mogu odležati i moj grip.
sad sam krenuo da pišem neke gluposti čisto malo da sablažnjavam narod po fejsu, ali neka ostane i ovde za svaki slučaj.

jednom prilikom mi je drug poklonio flašu rakije. čuvam je neotvorenu naravno, jer nisam baš neki za rakiju, obzirom da pijem samo kada sam žedan jelte. pa se plašim svega što je neprikladno tako u litrima jelte. zato sam čak i vino izbegavao i uglavnom pio bezalkoholno pivo, sve dok nekada iz nekog razloga (mislim da je union počeo da smrducka) prešao na obično pivo i ujedno počeo propadam kao maratonac i kao ličnost jelte. pa sam onda prelomio i već poduže nisam pipao ništa s tim promilima. neko vreme sam se sa tim drugom šalio kako će mi biti kum kada se sledeći put budem ženio, pod uslovom da prefarba auto u belo. na vino se vraćamo tako što sam sinoć rešio da priznam neke stvari na koje nikako sebe nisam uspevao da nateram, a cimerka mi je umesto da sakrije, donela još jelte. tako sam krenuo da tumaram gradom i završio nezadovoljan životom i shvatanjem da mi se dotični sve manje dopada jer se neke stvari razrešavaju prekasno jelte. ja idem, jer moram, godine život topi. tako je pevao čipi. i u tom nekom trenutku delimične neuračunljivosti sam pomislio kako nije nikakav problem uzeti onu flašu od nesuđenog kuma, pa se zaputiti ka najbližem tunelu jelte. jeste da bi me ispsovali putnici kojima bi voz ostao zarobljen nekoliko sati dok ne dođu forenzičari da me skupe usisivačem, onim za lišće i mulj, ali šta ću. jer niko ne želi da se probudi u bolnici bez obe noge otfikarene do kuka jel tako. to se legne popreko na šinu stomakom, kao u cirkuskim tačkama kada ti iz donje kutije vire prsti iz gornje glava a srednju odnesu negde izakuće. i tu mi se rodila jedna romantična ideja, saznanje, obzirom da sam ja pametnica i maštovit jelte. ispalo bi da mi nesuđeni kum nije bio kum, mislim zato se i preziva Nesuđeni jelte, ali bi mi njegova rakija bila kuma. tog dana kada bih se venčao sa gospođicom Smrti. nismo odredili tačan datum jer ne zavisi od mene, ali kada se razreše neke stvari obavestiću vas o nastavku priče. da li će imati tužan ili još tužniji kraj jelte. a gopro kamerica bi trebala stalno da stoji napunjena. samo da je glava ne preturi dok se kotrlja, to treba zakačiti na neki stub ili je bolja opcija uživo emitovanje na fejsu. zamišljam ljude kako u tramvaju bulje u amoled ekrančić i dernjaju se ustani budalo ustaj idioteeeee. a ja ne čujem jelte. a rakija zvaničnim glasom izgovara "proglašavammm vas venčanimmm". a voz svira kao ona debilna truba na startu beogradskog maratona. i ko je uopšte izmislio da smrt bude ženskog roda, muškarci jel?

Nema komentara:

Objavi komentar