petak, 21. prosinca 2018.

izazoooovvvvv

dok mi dobro ide, podržavaću samog sebe.
kad mi ne bude dobro išlo, podržavaću onog drugog sebe koji minira ovog uspešnog.
najlepše je uvek biti na strani pobednika.
čak i kada luzer pobeđuje, ako se tako uopšte može reći.

nego gde smo stali juče:
u nekom trenu mi se učinilo da nemam snage ni za disanje, a kamoli za trčanje. 
nakupilo mi se nekog stresa i muke i prosto sam bio oduzet. 
i kao ajd da popijem kafu. 
i nakon nekog vremena pomislim možda bih mogao trčati. 
i krenem i "krene mi" i nastavim skoro sat vremena u mrak. 
(i tako bih mogao do kraja rečenice počinjati sa "i onda...")
prometan put ali dođavola sve kad nemaš ni gde drugde dok je ovoliki sneg i led. 
zato sam danas oprezniji. 
kuvaću kafu sat ranije, da me ne uhvati noć tokom celog trčanja baš.

jutros sam išao uzbrdo magistralnim putem ka moru i otrčao 10.5 + natrag. 
tako sam postigao da mi večeras i sutra treba samo 37km da bih prekrižio prvu 100-tku. 
ako popodne pretrčim dosta, čak ću se sutra malo i odmoriti za drugu četvrtinu!
treba jedno oko držati i na prognozama.
bolje je u lepim danima pretrčati malo više, pa se prištedeti ako najave ledenu kišu recimo.
a i sva ta matematika i princip spojenih sudova.
ako u prvoj četvrtini pretrčim (recimo!) 130km, to bi automatski u sledeće tri četvrtine smanjilo zadatak sa 3*100 na 3*90km i to je velika razlika.
mada je sve u nekoj sivoj zoni, ničijoj zemlji.
25km dnevno se može nazvati ništa, to možeš ujutru otarasiti i ne moraš ni ići na dva treninga.
a druga granica je negde preko 35km recimo, jer ako se umoriš od jutarnjih 20 itekako ti se neće trčati još 15 popodne, ili obrnuto.
a sve to između 25 i 35 je ni tamo ni ovamo.
ako si jak i mudar, izmuvaćeš nešto.

Nema komentara:

Objavi komentar