kad mi ne bude dobro išlo, podržavaću onog drugog sebe koji minira ovog uspešnog.
najlepše je uvek biti na strani pobednika.
čak i kada luzer pobeđuje, ako se tako uopšte može reći.
nego gde smo stali juče:
u nekom trenu mi se učinilo da nemam snage ni za disanje, a kamoli za trčanje.
nakupilo mi se nekog stresa i muke i prosto sam bio oduzet.
i kao ajd da popijem kafu.
i nakon nekog vremena pomislim možda bih mogao trčati.
i krenem i "krene mi" i nastavim skoro sat vremena u mrak.
(i tako bih mogao do kraja rečenice počinjati sa "i onda...")
prometan put ali dođavola sve kad nemaš ni gde drugde dok je ovoliki sneg i led.
zato sam danas oprezniji.
kuvaću kafu sat ranije, da me ne uhvati noć tokom celog trčanja baš.
jutros sam išao uzbrdo magistralnim putem ka moru i otrčao 10.5 + natrag.
tako sam postigao da mi večeras i sutra treba samo 37km da bih prekrižio prvu 100-tku.
ako popodne pretrčim dosta, čak ću se sutra malo i odmoriti za drugu četvrtinu!
treba jedno oko držati i na prognozama.
bolje je u lepim danima pretrčati malo više, pa se prištedeti ako najave ledenu kišu recimo.
a i sva ta matematika i princip spojenih sudova.
ako u prvoj četvrtini pretrčim (recimo!) 130km, to bi automatski u sledeće tri četvrtine smanjilo zadatak sa 3*100 na 3*90km i to je velika razlika.
mada je sve u nekoj sivoj zoni, ničijoj zemlji.
25km dnevno se može nazvati ništa, to možeš ujutru otarasiti i ne moraš ni ići na dva treninga.
a druga granica je negde preko 35km recimo, jer ako se umoriš od jutarnjih 20 itekako ti se neće trčati još 15 popodne, ili obrnuto.
a sve to između 25 i 35 je ni tamo ni ovamo.
ako si jak i mudar, izmuvaćeš nešto.
Nema komentara:
Objavi komentar