četvrtak, 20. prosinca 2018.

izazov?

pa ne znam baš...
izgleda da izazovi koje postavimo nogama, uglavnom počnu i završe u glavi.
sinoć sam iz nepoznatog razloga otišao na još jedno trčanje.
obzirom da sam ujutru imao 10,200 uveče sam se zaustavio kada mi je pokazalo 9,800m.
kad već imam 200m u banci, zašto trošiti noge.
jutros sam otišao na trčanje sa namerom da započnem neki lični izazov.
čak sam i sa dvoje prijatelja razgovarao o tome i pribavio neophodnu podršku.
izazov je, naime, na granici mogućeg.
sa jutrošnjih 21km imam ukupno toliko kilometara, da mi do 6000 fali 377.
elem ako bih večeras i u naredna dva dana pretrčao tih 77, koji km više koji manje, ostala bi mi još tri bloka po tri dana da u svakom pretrčim po stotku.
hmmm... to je u ovim zimskim uslovima i zimskoj odeći nekih 3.5 sata trčanja dnevno.
NIJE nemoguće ali, zavisi i koliko će biti posla narednih dana.
pognuto sedenje na dupetu koje je već trčalo dva sata nije baš bezbolno, a naročito nije drugo trčanje nakon toga.
leđa bolje da ni ne pominjem.
sedim tako sada kući i više mi se plače nego što mi se trči.
na stranu svi problemi i depresija koja vrišti za nekom boljom terapijom od samokažnjavanja.
ni muzika ne pomaže.
sinoć sam samom sebi rekao - ako ti buka i haos u glavi nadjačava muziku koliko god jako odšrafio decibele u slušalicama, onda si u velikim teškoćama dragi moj.
mogu pojačati do granice bola ali ne, misli su toliko bolnije da bez po muke nadjačaju buku.
lakše je istu muziku slušati kod kuće jer već sediš pa nema ko da ti iz glave stalno dovikuje da staneš i prekineš trčanje, i pređeš u šetnju.
a kad se ne obučeš u jaknu nego onoliko koliko je dovoljno za trčanje, više nema šetnje jer ovo nije leto nego zima burazeru i smrznućeš se kao grašak.
eto nekih 6-7 sati nakon pokretanja izazova već ozbiljno razmišljam da odustanem.

Nema komentara:

Objavi komentar