petak, 14. prosinca 2018.

zima

postoji i pesma od zagrebačkog benda svemir koja peva "zima, o-o-o-oduzima, mekoću zemlji, i gipkost mojim koracima". a moja pesma ide ovako:

mokro. 
hladno. 
prosto kao da zimi imaš više neprijatelja nego leti. 
svakako ćeš trčati. 
ulice i putevi su sve uži. 
svako može da te isprska vodom i bljuzgom. 
da te satera u blato. 
vetar ti utrne usne umesto da ih prijatno rashladi kao leti. 
senka te ne zaštiti od sunca nego te zaledi. 
sve manje ljudi pronese osmeh. 
kao da ga zaborave na čiviluku kad izlaze iz stana. 
ako se zimi uopšte i unutra smeju. 
barem meni tako ne izgledaju. 
a mi, kao i patike. 
leti smo odmah nakon povratka spremni za sledeće trčanje, zimi se otapamo otkravljujemo sušimo i prosto kao da usput pomalo trulimo. 
lako je voleti zimu kada je čista, suva, kada gledaš sneg sa toplog radijatora ili zaštićen jaknom i dobrim čizmama. 
protrčavam pored ničijeg psa koji drhti. 
kažu da krzno štiti od hladnoće, da li su sigurni? 
dva bloka dalje drugi pas radosno trči u krug, smeši mu se tetkica sa povocem u ruci desetak metara dalje. 
ne greje krzno dakle, nego ljubav. 
i dom. 
i sreća. 
dok ti dušu zgreva makar i tračak sunca, imaćeš volje. 
kad je u tebi leto, zima ti ne smeta. 
ni bljuzga, ni vetar, ni smog. 
ni smrknuti ljudi. 
nećeš zimi odustati zbog blata, hladnoće, poklizavanja. 
nećeš odustati od življenja. 
nećeš biti jedan od onih tmurnih koji se nikada ne nasmeju.

Nema komentara:

Objavi komentar