ponedjeljak, 17. prosinca 2018.

sve je u glavi

Trčim jutros putem uz (tačnije niz) Kolubaru i u jednom trenutku počne da se probija sunce. Kao neka žuta fleka. Kao da se nebo upiškilo i da mu je malo prošlo na plavičasto-belu haljinu. A ona najgušća magla na dnu, po njivama, dođe tu kao neka čipkica. Zagledam tako prizor i uživam i ne mogu da se odlučim da li mi se više sviđa čipkica ili mesto gde se haljina stidljivo žuti. Kažu da slika govori više od hiljadu reči. Ali neću staviti sliku jer će svakom reći nekih drugih hiljadu reči, a ja hoću da u njoj svi vide upravo mojih hiljadu reči. Negde pred most i prelazak na južnu stranu reke dostižem ribolovca na nekoj smešnoj bicikli. Ja pod dva kila odeće i u nekim stabanim patikama neobavezno trupćem 10 km/h, on natovaren kao magarac zajapuren i umotan u 10 krpa šalova i kragni ide 8 km/h. Pogleda on mene, pogledam ja njega. Zdravo rekoh ja, zdravo reče on. Ovako je toplije, kažem ja, misleći na trčanje naspram bicikle. Pet sekundi pauze, idemo uporedo jer sam usporio. Ali ovako je brže, reče on. Pogledam ga još jednom, pogleda i on mene. On mrtav ozbiljan, ja mrtav ozbiljan. Ajd odo ja, rekoh, ajd, reče on. Ja 10 km/h, on 8 km/h. Brzina je u glavi. Njega nisam ni slikao, ta slika vam ne bi rekla ni stoti deo od ovih reči pa mi je bilo žao da trošim film u boji. 

Statistika kaže 18km uglavnom po asfaltu a kojim delom je bio čime prekriven to nikad niko neće saznati. Od svega je najgore kada se juče topio sneg na bankini i slivao preko cele širine pa se to zaledi i iz daljine izgleda kao zebra na pešačkom prelazu. Pa malo malo i staneš na tanak sloj leda, i nakon što ti se to dogodi stotinak puta kod kuće shvatiš da postoje neki novi mišići koje si od prošle zime nepravedno zaboravio.

Nema komentara:

Objavi komentar