Evo sad opet "nisam pametan", kako vole da kažu, i kad bih znao da će ovakvo vreme zauvek da ostane verovatno bih odmah nabavio onu traku za trčanje da se malo krčkam u znoju neke sobe dok mi se to ne smuči i uželim se svežeg vazduha a dotle bih se valjda i aklimatizovao na ono belo govno koje nas mučki čeka iza ćoška. Pa izađeš napolje ujutru pa ti se smrznu sline tj ona vlažna sluzokoža nosa pa se osetiš kao heroj pa dobiješ novu snagu pa bezmalo zavoliš zimu ali ne zbog zime nego ustvari voliš sebe što si se toliko uskurčio da ti ona ne može ništa. Otprilike.
Jutros me zahlađenje pogodilo kao šmajser, nit trčim nit šetam nit trčkaram nit sam živ nit poluživ. Ali mrdam, kao buba kojoj su otkinuli pola od tamo nekih 11 ili 7 nogu pa se nekako snalazi. Možda se zato povremeno divimo bubama, jer se kad-tad dogodi da više ličimo na njih nego na sebe.
Sreća u nesreći pa uleteh u desant daždevnjaka na planinarsku stazu, eto taman izgovora da se ne lomatam dalje. Malo mi onog klizavog kamenja i korenja, još ću i na njih da pazim, pa ne-ma šan-se. Dok ga ugledaš već si ga zgazio, tako da sam se zadržao u prijateljskom zaobilaženju fotkanju i opreznom prekoračivanju.
Po inerciji sam poneo telefon mada zimi skoro uvek trčim sa satom jer je pipkanje ekrana jako nepoželjno što zbog zaleđenih što zbog slinavih prstiju, pod uslovom da mi se uopšte i skidaju rukavice. Moraću da se prešaltam na gopro kamericu koja je puno lakša za pipkanje, naravno samo u slučajevima kada trčim negde kuda su foto uspomene zagarantovane, a na rutinskim trčanjima je i gps sat preveliki zadatak za ukočene prste i teret za nezainteresovan pogled.
Nema komentara:
Objavi komentar