prođe godina, a pljusak nikad

prvo je bilo najavljeno lepo vreme za danas i rekoh ima da namažem biciklom neki krug od milion kilometara.

i onda su odjednom najavili grmljavine već od 16h, a što smo pre par dana naučili da može da znači i od 15h20 jer to još uvek znači da je u 15h bilo sunčano, a da u 16h grmucka jelte.

i odustanem od vožnje i odem na hajk pa rekoh pomalo ću potrčkarati kad me poteraju oblaci s brda nazad u grad.

izađem iznad grada na +34 doduše nisam prokuhao, i vidim da mi nebo više deluje pitomo nego divlje.

i to je tako potrajalo, nije mi se baš ni trčalo po suncu na +34 a čak me i vetrić pratio uzbrdo jelte pa smo se fino družili.

i počelo je da se navlači tek negde iza 17h kad sam napravio krug peške, žaleći za propuštenom prilikom da se provozam jer bih umesto 6km/h išao barem 3x brže po brdima ili 4x po ravnjikavom ili 5x ako bih uzeo trkačku biciklu ali nju nisam ni uzimao u razmatranje.

tako na kraju dana i meseca mogu da očitam podatke koji kažu mršavo+mršavo+mršavo.

138km trčanja, 50-ak km hajka, 0km cestovnom, 139km city bikeom i 932km mtb-om.

da nije bilo ovoliko nevremena sa pljuskovima verovatno bih dosta više vozio, ali šta je tu je.

celog meseca sam slabo spavao zbog ovih vrućinčina, premeštao se iz sobe u sobu, tražio gde iole duva a noću vetar stane kao u grobu, palio klimu, i koliko vidim ovo se nastavlja još barem nedelju dana.

u nedelju je najavljen neki brevet od 100 i 200km ali startuje tu 35km odavde, s tim da prolazi malo bliže pa mogu da izračunam otprilike kada da ih gde presretnem i da jedan deo odvezem s njima.

ali o tom potom.

autoputem bez cestarine

deluje mi da se ovaj krak autoputa nikada neće završiti, ipak ni smo mi Vrbovec.

par godina su mahnito nasipali kamenje i propeli celu trasu pet metara uvis, i početkom godine su prokopali na svakih sto metara duboku rupu kuda treba da prođe neki potok ili sporedni puteljak, i sada to treba šalovati na nalivati beton i praviti podvožnjake.

a deluje mi da će ih biti stotinu.

a evo vidim da jedan rade već pola meseca.

malo mi je ta dinamika pesimistična.

plus dođe čoveku da plače kada vidi da desetine bagera i buldožera stoje u mestu, a zna se koliko košta jedan dan bagera, i sad eto, novac curi iz džepova, odnosno nigde baje malog knindže da otpeva EVO DŽEPA ĐE SU PARE BILE (RADI CAPSLOCK!!!!!!!!!!!!)

i tako kad primetim da sam dan ranije bio puno manje odmoran i raspoložen za akciju od očekivanog, onda pomislim ajd da napravim neki izletić pa će pomoz bog sutra biti malo bolje.

ovako barem imam prava da se nadam da će sutra biti bolje, jer eto statistika kaže da je ovo bio dan odmora i u excelu ću ga obojiti u zeleno.

otkako sam pravio svoje prve planove treninga i logove treninga, namestio sam intenzitete kao zeleno-plavo-rozo-crveno, a na garminu je vidim prvo plavo pa tek onda zeleno.

kako da krenem od neba i da stignem do trave nije mi jasno, pa onda opet da se penjem u zvezde.

ali navikao sam se i na to da je tamo pogrešno, ne smeta, bitno je da je kod mene u svesci kako treba.

dan vidov

danas se nisam zeznuo da odem da trčkaram nego sam nastavio sa raščišćavanjem podruma, jer da bi se nastavilo farbanje treba sa sledećeg zida sve premestiti na neko treće mesto, i tako polukružno tojest polučetvrtastokružno dok se ne zatvori pun kvadrat.

heheh.

nakon toga sam imao velike planove, maštanja, ideje, kao u onoj strofi balaževića kad priča kako u društvu uvek padne dobrih predloga par, kad ono gle, sto marona do prvog im završava stvar.

tako sam i ja buncao koješta, da bih na kraju shvatio da nisam baš odmoran tojest da se od one planinske vožnje nisam SKROZ 

(PRORADIO CAPSLOCK!!!!!!!!!!!!!) a bio sam zaboravio da ne radi nego ovako usput refleksno pipnem malim prstom dugmence i odjednom mi se upalila plava lampica na tastaturi i izmamila mi smešak na lice napaćeno.

dakle nisam skroz (evo opet neće da radi ali sam skontao da nije ništa softversko nego mora da se opali po dugmetu krvnički, možda malo vedea završi stvar) 

dakle nisam SKROZ (opet radi) odmorio, i tako poluodmoran nisam bio ni nešto silno raspoložen za velike planine.

zadovoljio sam se sa jednim podplaninskim krugom kojeg često izvučem iz rukava da bih spasao stvar, odnosno što reče balašević taj krug mi "završi stvar" tek da ne bude da je sve propalo nego eto bar sam dotle stigao.

polukrug se završio jednim segmentom nizbrdo, e to je već priča.

pre mesec dana sam se tuda spustio onim road mtb-om, i iako sam ugledao 80 km/h u nekom času, ostao sam drugi na segmentu sa sekundom zaostatka.

segment se zove Samo pravo i bez kočenja i tada mi se zaista učinilo da je sve pravo i pitao sam se zašto bi iko kočio.

danas je pak porastao korov na bankini i koliko god promene pravca na tom uzanom asfaltiću bile neznatne, taman ne vidiš da li će ti se neki auto odozdo pojaviti, a brzina mi se ČINILA VELIKA.

e sad da li ti se čini ili ne, često je do tebe, možda do te vidljivosti, uglavnom TRI PUTA (joj što volem kad radi caps lock) sam lagano pipnuo kočnice da sve baš ne ode izvan kontrole, ne moš ko muva bez glave baš, da ne bi na kraju ostao bez glave jelte.

i tada sam zapamtio da je najoštrije na kraju jer sam jedva zakočio sa onim običnim kočnicama gde paknovi deru po točku, plus je u dnu spusta asfalt sav u pesku i sitnim kamenčićima i nije lako skrenuti ni sa najboljim kočnicama a kamoli sa nekim bezveze.

tako sam danas znajući da sedim na hidrauličnoj mašini skroz zaboravio na taj zadnji delić, rekoh lako ćemo, i odjednom most prolazi pored mene i odeeeeee uzbrdo a ja izlećem po pesku na sporedni putić koji vodi u potok, uzani razrovani makadam, i kroz glavu mi proleće samo PADAAAAAMMMMM, NEEEEEEEEEEEEE

kako sam ipak ukočio na tom sunovratnom kamenjaru to ni bog sveti ne bi znao, tek nekako sam se zaustavio, skočio sa bicikle, izgurao 20m nazad na put i prešao most moleći se boga da sam VEĆ prošao kroz kraj segmenta i da mi to izletanje nije dodalo još 20 sekundi.

kad sam shvatio da sam se spustio 10% brže nego prošli put, sve mi je postalo jasnije.

mada može ovo i brže.

vidov dan

dok sam bio ubeđen da je vidovdan 28-og on je sve mi se nešto čini bio 27-og a sad kad sam napokon zapamtio da je 27. on je tek sutra 28. pa ti budi pametan.

teško je biti pametan, što jes jes, i imati dobro pamćenje, što jes jes.

nakon onog zanimljivog kruga na Divčibare zapamćenog po pljuskovima i spustovima sporijim od uspona, imao sam svakakvih planova no od svega je najpametniji bio da nastavim sa sređivanjem podruma obzirom da je sutradan crveno slovo pa ne bih komšiluk da uzbudim kompresorom za boju.

našao sam dobru foru, stari malter koji se kruni u podrumu, koji je zidan od velikih kamenih kocki zapunjenih malterom, njega sma malo metlom malo usisivačem sastrugao i lepo uzeo pištolj za farbanje, nasuo malo ređe boje, i špriccccccc.

to se sve fino premazalo i ulepilo i sad mu dođe kao nov.

spolja zelenom na ulasku i u stepeništu, a unutra žutom zbog najbolje vidljivosti, čista bombonica.

tako sam ujutru prvo otrčao laganih 6km onako "s rukama u džepovima" da proverim da li me zateže ONO NEŠTO zbog čega sam par dana trčao samo dijagonale, i deluje da je sve u redu.

onda sam se dohvatio farbanja, srećom od korone je ostalo dve kutije maski pa nisam ofarbao i pluća.

potrošio sam tri kantice koliko smo mislili da će biti dosta, a izgleda da ako preprskam i plafon može zatrebati još dobrih 4.

nema veze, radost je u farbanju.

nakon toga do Lidla po veštačku travu dok se još nije rasprodala, pa na rikaveri vožnjicu.

mrzelo me da duvam trkačku po ko zna koji put ove godine pa sam samo iz garaže isterao onaj road mtb koji nema amortizere i kramponke, ali zato ima 15 kila čistog čelika.

juče sam na divčibarama shvatio da sam ušao u onu minimalnu bici formu jer nigde nisam poželeo da spuštam na najmanji zupčanik napred nego sam sve uspone gonio na srednjem.

tako sam danas sve gonio na velikoj šajbni i preko jedinog ozbiljnog (osim par srednje neozbiljnih) kupsera prekotrljao 17 km/h kao u dobrim starim vremenima.

ne mora svakog dana 1500m uspona, niti 80 kilometara, može za promenu i ovako nešto.

pa sutra opet na neki grđi teren.

pljuskovi

taman sam se ponadao da sam se rešio kiše kad ono cvrc.

s tim da je na bicikli kiša malo nepoželjnija nego na trčanju ili hajku.

jeste bilo i niskih i tamnih oblaka ali sam negde na ovim manjim brdima iznad grada pogledao telefon i baš kao i juče, lepo je tu negde oko 13h precizirao da će još u 14h biti pola pola sunce i oblaci, a od 15h vedro.

eto rekoh još malo da se strpim, možda mi i odgovara da ne žari sunce prva dva sata dok idem uzbrdo.

no između svog tog uzbrda imam spust od 5km na kojem je krenulo da kapljuca na vrhu i prestalo tek kad sam se skroz spustio.

asfalt nije stigao da se pokvasi nego je bio onako šarenkasto kapljičast, tome je doprineo i loš kvalitet toga nečega što više liči na beton nego na asfalt pa fino upija kišu, a tamo gde je ravniji odmah je počelo da isparava i da se puši jer je bilo 30+ stupnjeva.

barem je trebalo da bude, nemam pojma, ja se smrzoh nizbrdo u vlažnom dresu.

no to nije bilo ništa u odnosu na drugi glavni spust.

nakon uspona od 14km sam stigao na vrh do vidikovca gde za divno čudo nije bilo instagramdžija kao prethodna dva puta kada od njih nisi mogao da priđeš ogradi i pogledu na dolinu.

malo sam posedeo ispod pečurke, uživao u tom poklonu trenutka da sam sâm i da mi pogled puca desetinama kilometara daleko.

još jedan mali spust u centar turističkog mesta (Divčibare) pa još jedan uspončić na drugi kraj, i tu opet počinje kiša, ovaj put prava kišetina. 

sklonio sam se ispod neke nadstrešnice i posedeo desetak minuta, pljusak je prošao, asfalt se isparavao još više nego onaj prvi put pre par sati, a kad sam odlučio da se već prosušio ispostavilo je da je malo niže padalo puno više i da je sav šljisss šljasss mokar.

idem nizbrdo a pada mi prosek, pomislih.

isto kao i na sledećem kratkom spustu po makadamu od kojeg je bujica napravila ršum pa sam se bez kramponki jedva spustio mileći desetak na sat dok svaki od točkova ide kud se njemu sviđa.

još malo gore-dole i avantura se završila, sunce je granulo u svom punom sjaju, a moja vožnja se završila nakon 81km i 1500m uspona, jedan deo nisam snimio jer sam stao da slikam vrganje i zaboravio da stisnem RESUME.

naj naj najneuspešnije

uvek treba pomerati granice, pa čak i one u neuspešnosti.

ali nije sve u tome, dan je bio mešovito neuspešan.

dosta sam završio ujutru i bio prezadovoljan poslom, a pljuskovi su bili najavljeni od 14h, barem sam tako interpretirao prognozu.

eto mogao bih mali esej o prognozi.

dakle ako piše u 13h sunčano, u 14h 100% verovatnoća grmljavine i pljuska, to ne znači da će kiša da počne u 14h.

to samo znači da je u 13h sunčano.

a može da se naoblači i u 13:15.

eto to sam naučio danas, a vas čitavih petoro koji ovo budete pročitali moći ćete da se pohvalite kako ste pametniji od mene jer učite na tuđim greškama a ne na sopstvenim.

hodam tako po pljusku zadnjih 200m do bicikle, usput sam malo i potrčao ali baš malo, tek pored mene usporava auto. 

devojka otvara prozor, pored nje sedi još jedna devojka, i pozadi na zadnjim sedištima sedi devojčica tipa treći razred osnovne.

- treba li ti prevoz?

pita me vozačica, ja pogledam i skontam da auto ima dvoja vrata.

dakle toliko sam joj se učinio jadan onako u šuškavcu da je bila spremna da neko izlazi na vrata da bih ja ulazio, pa bi obarali sedište, provlačili se nazad, pa još sav natopljen kao da me poplava izbacila, treba biti lud pa takvog pozvati u auto.

ili su ih privukli moji sjajni vlažni listovi jer sam neposredno pred jog/hike obrijao noge, onim aku trimerom za bradu, na terasi letnjeg dana.

- ne treba, eno mi bicikle - i pokažem prstom na most gde stoji moj žuti pony (što ga Milijana gony), pa prasnem u smeh.

na to i njih dve prasnuše u smeh, čovek ima prevoz, samo što će po pljusku umesto peške ići biciklom.

odoše dalje, ja se setih da nisam rekao hvala, kakav debil.

još neuspešnije!

zaintrigiran onim čudnim bolom tj zatezanjem, jutros sam odlučio da pokušam isto od juče, s tim što sam imao malo više vremena pa sam umesto 20 odlučio da uradim 30 dijagonala.

to bi bilo 3km brzog trčanja, štaviše veoma brzog jer onako kako uradim te 110-tke ne bih mogao ni hiljadarku a kamoli 3km.

zato su norvežani nekad davno i izmislili intervale, pa jelda.

odem biciklom pony (što je Milijana gony) do pomoćnog, da izbegnem zagrevanje i lagano kaskanje, krenem na dijagonale i odmah nakon nekoliko uvodnih/zagrevajućih skontam da sam umorniji nego juče.

umesto 33-34 dvokoraka trebalo mi je 37, dakle 10% više, odnosno za 10% su mi koraci bili kraći.

hmm.

dok sam onako u hodu (igra reči) razmišljao o tome, naravno još uvek rešen da otrčim sve po planu do kraja bez obzira što je to slabiji trening od jučerašnjeg, pojavio se trener na čelu kolone i nekoliko klinaca koji kroz kapiju prolaze sa glavnog stadiona na pomoćni.

juče ih nije bilo sve do 9, a sada su stigli u 08:40.

rekoh eto, sa neba mi stiže poruka da treba da skratim trening, pa odem do bicikle i odvozam se recovery petnaestak minuta, rekoh i pola plana je bolje nego ništa.

u povratku ih opet ugledam na stadionu u jednom uglu, izgleda da imaju neke vežbe tu u mestu s loptom, možda su to golmani ili već šta, uglavnom mogao sam i da nastavim sa dijagonalama i ne bih im smetao, ni oni meni.

ajd nek je bilo kako je bilo.

i popodne 50-ak km mtb-om da se ne baci ovako lep dan.

polu(ne)uspešno

krenem jutros na trčanje i shvatim da jedva pravim korake desnom nogom.

neko čudno zatezanje, verovatno i najverovatnije od pritiska na neki živac.

pa malo krene iz dupeta pa zakovrne oko kolena.

a nemam pojma otkud to, delovalo je da sam normalno spavao.

nekako uđem u taj korak na način da uspevam da trčim mada mi svo vreme nešto smeta.

zamisao je bila da odem na neki krug uz reku pa na brdo pa u grad, no očigledno je da mi od ravnomernog trčanja neće biti bolje.

da li sam nešto poremetio juče popodne na rikaveri bajku, ko bi ga znao.

dođem do pruge i pređem most jer smo banana država pa ako hoćeš s jedne obale na drugu nemaš prelazak na pola kilometra odatle pa ljudi idu preko železničkog mosta.

idu svi, i babe i dede, i policajci koji rade tu preko puta u stanici, i omladina na kupanje.

pa idemo i mi što trčimo, i to ne samo par nas nego bogme dosta.

s druge strane je stadion i tako ja nakon kilometra zagrevanja i pola kilometra šetnje po kamenju i onim pragovima od pruge, siđem na pomoćni da uradim neko ubrzanjce.

nešto sam bio motivisan i odmah skontao da me pri bržem trčanju ne boli!
krenem sa ubrzanjima, i to pređe u gotovo sprinteve.

odradim tako 20 dijagonala po travi, to je dva kilometra i još pokoji metar brzog trčanja.

između toga peške hod iza stative.

stignem do ukupno 4 km trčanja, dođem na isto ono mesto na početku mosta i rekoh da dotrčim do kuće da zaokružim na petaka.

ali jok, sada me još više zateže nego na samom početku.

odustanem od rastrčavanja, i dođem peške do kuće.

bože moj.

obzirom da nelagodnost, još je ispao pristojan trening.

trica!

spojio sam tri dana trčanja i ovo je veoma onako pozitivan pomak, posebno jer je u leto i po vrućini.

nakon one jurnjave od 5km i jučerašnjeg lova na segment, jutros ipak samo "obično" trčanje bez ikakvih posebnih zahteva.

kao što prija jurnjava kada si odmoran, tako prija i laganica kada ti nije do jurnjave, sve je to život lepo složio kao rubikonovu kocku.

i kad se složi onda sam srećan kao musolini kada je prešao preko rubikonove kocke pre one bitke kod mont ventua.

ili je to bio lens armstrong možda, nema veze.

uglavnom video sam da tur d frans počinje prvog jula na Lolin rođendan s tim da je to činimise petak, e sad otkud tur u petak, pokazaće vreme.

sa ovim brdskim trčkaranjem jutros mi je jun stigao do čitavih 131km trčanja a godina do još čitavijih 968km i to bi mogao da bude lajtmotiv za ostatak meseca, da do pola godine doteram do hiljadarke, dakle falilo bi mi 32km za preostalih devet dana, hm pa to zvuči skroz dostizljivo.

tačka kom

jedne godine sam bio uhvatio foru, da biram uzbrdice okolo grada, i da tamo nakon kratkog zagrevanja zavarim juriš i onda napravim segment.

no kako sam svake godine na kraju sezone sistematski gasio profile na stravi i poklanjao sve te KOM-ove, sada tuda gazduju neki drugi ljudi, uglavnom sa nekim vremencima koja nisu dostojna krune ali ajd, ko je kriv bržima što tuda nisu zapucali malo anergičnije.

i tako sam slučajno primetio da postoji i segment baš kuda sam ležerno protrčkarao pre nedelju-dve, i rekoh danas ću tu da malo cepnem tempo čisto da vidim kako će to da se kotira u odnosu na prvih nekoliko trkača, s tim da su na ovom segmentu trčali i oni "dobri".

no očigledno ne sa namerom da osvoje segment nego u sklopu tempo treninga.

i tako opet u onih par jutarnjih sati pred posao odem biciklom do mostića odakle počinje taj segment, bez neke divljačke ambicije očigledno, čim nisam potrčao bar malo ranije da se zagrejem.

prvi kilometar onako nit-nit, ipak sam juče jurišao onih 5km ujutru i koliko god prosek bio smešan meni nije bilo smešno jer mi je forma takva kakva je, i tempo je tempo bez obzira na brzinu, važan je jedino osećaj.

i posle sam se malo kao zagrejao ali sam se preračunao jer nisam baš napamet znao kako je raspoređen uspon, gde ima zaravnjenja, tako da sam negde do pola uspona potrošio 55 umesto 45 posto raspoložive snage, pa je drugi deo bio malo povuci-potegni.

pride nisam znao koliki je rekord.

bilo je dovoljno samo da sam zapamtio da prvi ima prosek 5'24'' a drugi 5'40'', ali nisam.

meni na satu stoji prosek celog trčanja a obzirom da sam krenuo od podnožja segmenta koji sam sâm napravio, mogao sam uživo da pratim svoju brzinu.

početak je najstrmiji pa sam se tu vrteo oko 5'30'' da bih kasnije na par ravnih delova ubrzao i to spuštao sve do 5'12'' sa koliko sam na kraju i završio.

odatle je krenuo napad anksioznosti jer je trebalo zatvoriti krug od preostalih 7km jer mi je bilo glupo da odmah okončam aktivnost samo da bih onako znojav mokrim rukama pipkao po telefonu i gledao rezultate.

sat nisam poneo jer sam mislio da će trčanje biti puno neozbiljnije.

i tak.

sledeći put možda potražim neki drugi uspončić, i već imam jedan u vidu, koji sam takođe napravio.

jedan juriš odnosno trojica

rešio sam da jutros odem na neko trčanjce s tim da pre toga nešto sitno završim u dvorištu, najpre da zalepim kontigent bušnih guma za biciklu.

tu sam se nešto preračunao u koracima pa sam trčkarao po dvorištu tamo ovamo sa sunca u hlad i od pumpe do garaže do stege tj radnog stola do podruma i tako nekoliko krugova.

uz još par poslića vreme je prolazilo brže od poželjnog (pejsa) i odjednom sam skontao da imam nepun sat do posla.

uleteo sam u kuću, natakao patike i izleteo napolje ka' tičica.

delovalo mi je da su mi noge trome i pomalo umorne od jučerašnje petosatne vožnje a i prosečna brzina na satu nije pokazivala ništa drukčije.

no u drugom kilometru se prosek (ukupan, samo njega pratim) smanjio što je značilo da sam ubrzao ili možda još verovatnije da mi je u prvom kilometru negde nešto pogrešilo pa se sada vraća u normalu.

uporedo s tim sam shvatio da sam sebi zadao pojak zadatak i da će biti proporcionalno pojako mučenje da tako otrčim do kružnog toka kod deponije i nazad za ukupnih 6km.

a i sunce je u 9 bilo već visoko i jako, pravi letnji ugođaj.

a da usporim nekako nisam hteo, svidelo mi se da trčim malo brže od uobičajenog.

i tu sam u hodu (sic!) skovao plan.

zastao sam na mostu, istezao se par minuta i malo razgibavao, pa udario nastavak.

nakon prva dva kilometra, ova druga dva su bila još brža i prosek je nastavio da pada.

no uz taj i još jedan predah u planu, vreme mi je jednako izmicalo i stalno sam titrao na minut gore-dole od zadatog povratka.

tu sam skockao još jedan plan.

neću zastati da se istegnem nego ću 6km skratiti na 5km i izbeći najdosadniji deo u povratku, s tim da ću morati peške da pređem preko pruge tojest 5-6 koloseka.

to je jednako poslužilo kao odmor, i odatle sam nazad otrčao poslednji deo a prosek je i dalje nastavljao da pada i tako je ova kratka priča dobila srećan kraj.

rođendanska

pošto sam rođen 19-og u mesecu onda mi je svakog 19-og rođendan, s tim što nije onaj godišnji rođendan nego mesečni jelte.
e pa tako sam sa iks zapeta ipsilon godina i meseci odvozao jednu od onih frtalj-epskih dogodovština koje su mi nekada bile rutina a sada su postale nešto egzotično.
tipa ono svaki čas sam trčao 42km na treningu a sada jednom godišnje na trci ako i toliko.

ima taj jedan krug koji ode magistralom ka crnoj gori i posle 60km skreneš levo i otpozadi (gledano odavde, a spreda gledano na karti) se popneš na divčibare, i onda samo zatvoriš krug koji izgleda kao recimo slovo b.

a možeš i kontra smerom kazaljke na satu mada je manje zanimljivo, jer ako ovaj donji krug tako odvezeš onda se najlepšim delom sjuriš 60 na sat i svi ti najbolji pogledi ti prolete u nekoliko minuta pa posle opet gledaj u asfalt.

a kad se penješ kao ja juče, onda provedeš skoro sat vremena na tom najlepšem delu, eto zašto tojest eto zato.

kada ovako malo vozim kao ove godine, onda mi je sve iole udaljenije jako izazovno i to što je nekada bilo "dosadio nam krug od 80km, ajmo na onaj duži od 130" sada je dužinaaaaaaa.

i dobro postoji prečica iz kosjerića kojom sam juče išao, tu se izbaci taj bespotreban deo po ravnom i ostanu samo gola brda sa sve jednim zaprška usponom na subjel, koji mi juče čak i nije teško pao.

nadam se da će ova vožnja od samo 90km ali sa preko 1700m uspona da mi bude neki breakthrough posle kojeg će mi ostatak godine krenuti nabolje i naduže i najače.

u najkraće

divna priča sa tužnim krajem :-)
krenuo u brda, naoblačilo se ali ne ono opasno nego tek da nebo bude pola/pola, uz severni vetar je to bilo solidno pohladno iznad 500m nadmorske.

rekoh, taman imam vremena da okrenem nazad i hronometar do garaže pa autom u Kulu na trku 10km.

no naravno samo sam skrenuo nizbrdo, pogrešnom biciklom (bez kramponki) se jedva spustio po pesku i kamenju na drugu stranu brda, i dalje odatle po jako valovitom terenu dalje polukružno po nekim pitomijim nadmorskim visinama.

nakupilo se i kilometara, i uspona, ne žalim se (naročito!!!!), (caps lock mi i dalje ne radi!!!), pa eto taman prilike da sutra ne bude dan odmora od nekog ludila nego da bude popravni za ovaj kiks danas.

vreme će biti taman za tih par stepeni toplije pa izvol'te.

prinudni odmor

imao sam dva plana, prvi je bio da nemam plan pa šta ispadne, a drugi je bio da danas odem negde biciklom čisto da mi dan ne propadne, pa da sutra odem na trku u Kulu (10km).
e sad, danas su prolazili grmljavinski oblaci od jutra do mraka i nije baš bio dan za biciklu.

tako da sam imao prinudni hajk sa zadrškom da ne trčim previše ZA SLUČAJ da ipak odem u Kulu.
no taj prinudni dan odmora me je previše odmorio pa čisto sumnjam da ću sutra biti zadovoljan SAMO trkom, a neću ni stići da uradim nešto više.

kako onomad kada sam ujutru trčao istraživačku turu po Tuzli pa uveče polumaraton.

ima i jedan dodatni faktor a to je dosadno putovanje po vrućini.

koje tek ne volem.

opet, da je trka tu u Mionici ili nešto slično, ne bih razmišljao naravno.

ovako će mi 99% to biti previše "cimanja" ni zbog čega, jer nisam dovoljno trenirao da bih mogao da uživam u trening trci.

prosto je sve otišlo nekim sporednim kolosekom glede tog trčanja.

tako da kad već nisam danas, kontam da bih sutra radije negde dalje biciklom, nego po ko zna koji put u Kulu i onu gužvu.

jeste da ima draži i trčanje u stampedu ali to je neka bivša draž kada sam stajao odmah u drugom redu, sada je to nešto drugo.

halfić

vidim ja da mi je trčanje zatrokiralo i odlučim da jutros nešto nadoknadim.

savršeni plan bi bio da mi je uspela ideja do kraja, ali i polovična je morala da me zadovolji.

naime imao sam dva sata jutarnje fore pre posla, i računao koliko mi treba da stignem do velike akumulacije na zapadu, 16km od grada.

dakle ako bih trčao 21km, to mi je 9+9km OD NEKE TAČKE do podnožja brane, plus 3km trougao da se popnem na branu s jedne strane, pređem popreko duž jezera, i strčim s druge strane.

ali avaj, do tih 9+3+9=21km, trebalo mi je pet kilometara biciklom, što kroz grad nije tako brzo, i taman ispadne da za to ipak nemam vremena.

plus rizikujem da dođem tik do cilja, i da zbog cajtnota ne mogu da se popnem do kraja, i onda bi ispalo da sam se previše vozao, uzalud.

tako sam odvozao samo kilometar i po do izlaska iz grada, odatle otrčao 10.5km i okrenuo nazad za total od 21km, i stigao kući taman na vreme da se istuširam.

kae tue.

ispao mi je prosek 5'20''/km za trčanje sa 126m uspona što i nije ništa naročito, to je prosečan nagib staze od 1.2%, ja to zovem "blago valovito", ispod 1% bi bilo "ravnjikavo" valjda.

treba jednom lepo definisati tu nomenklaturu.

prosečan puls 134 što naizgled govori da bih ovako mogao sto kilometara no nešto mislim da ne bih mogao ni maraton.

pulsevi su bili niski ili zbog neispavanosti ili nečeg drugog, a noge uopšte nisu bile presrećne što trče u zadnjih dvadesetak minuta.

uostalom 1h52' baš i nije jeki rezultat na polumaratonu :-)
naravno da nisam ni jednog trena zapeo ni prešao u tempo trčanje, no svejedno.

u 9h je već postalo vruće, srećom bilo je podosta senke i vetrića.

petak će biti laganini dan za slučaj da u subotu odem(o) u Kulu na trku, tamo uvek ima par brojeva viška za nas seoske selebritije koji se nećkaju do poslednjeg časa.

madonna i ja

mrzi me da pišem poseban blog o današnjoj vožnji obzirom da sam za fejsbuk rođake već sročio anegdotski status o tome što sam doživeo na avanturističkom istraživanju neke nedođije:

- dobar dan
- dobar dan
- laže li me karta da ovaj puteljak izbija pravo u Dokmir?
- SVI PUTEVI VODE U DOKMIR! - uskliknu seljak, i već tada je nešto trebalo da mi postane sumnjivo, da se zapitam da nisam upao neđe gde se snima neka serija
- i sve je 'vaki put, nema nešto kroz njive i taj štos?
- teraj buraz, sve k'o magistrala!
...
...
...
4 kilometra kasnije
• sklanjajući bagrem da mi ne opali šamar raskrvavio sam šaku
• upao sam u živo blato do pola točka
• preskočio sam zmijića u travuljagi nasred puta
• upao u površinske kopove i tablu STROGO ZABRANJEN PRISTUP video tek na izlasku jer sam joj prišao s leđa
• izgubio mob. signal, a...
• telefon u džepu je nešto petljao pa mi je karta umesto how to Dokmir pokazivala put u Pocerski Pričinović
• video sam Milku Planinc kako čuva koze, rekla mi je pomoz bog sinko
• odbranio se od neke biljke mesožderke, ali jedva, beše čupavo

"rođaci dragi,
ovaj oproštaj pišem krvavim prstima,
a i ispod oka mi se sliva tanak mlaz krvi
kao u onom Madonninom spotu..."
(like a prayer)

tuturututu

evo ga i onaj sutrašnji tojest 3001. blog na ovoj adresi, pa da vidimo po čemu će biti toliko poseban.

ni po čemu.

po Ničemu.

juče sam se prekasno setio da sam ove "neradne" dane mogao da iskoristim za duatlon, to jest biciklom do podnožja planine pa brdsko trčanje pa biciklom nazad.

i rekoh to ću da ostavim za danas, pošto je juče već prošlo jelte.

i danas ne odem ujutru na trčanje a ionako sam imao nešto da popravljam, opet na crveno slovo, ove stvari baš biraju kada će da se pokvare ili slome.

i onda posle posla iskrsne sat i malko neke obaveze i ne ostane mi dovoljno vremena za duatlon, što sam naravno OPET prekasno shvatio pa sam sa mesta gde sam planirao da zavežem biciklu samo produžio dalje u vožnju.

malo eksperimentalnih prolazaka ovde-onde, i to je to.

anegdota bi mogla da bude sledeća:

(šta ovo znači kada mi ne radi caps lock? 

moram levim malim prstom da držim shift i da tako 

kucam ako hoću velika slova NEŠTO NIJE U REDUUUUU)

elem na jednom od onih mtb maratona su dva momka na gravel biciklama išla napred sa mnom, tj nas trojica smo otišli svima ostalima.

i bio sam zadivljen kako oni savladavaju i uspone a posebno spustove po kamenjarima, sa onim uzanim gumama poput na city bike-ovima.

čak i bez amortizera, a ja kao opremljen mesnatim kramponkama i oni mi odu na spustu!
shvatim da je sve stvar prakse.

anegdota je kada je jedan pitao drugog - kakve su ti te nove gume?
a ovaj je kao iz topa odgovorio - sranje!!!
haha, neš ti balkanca impresionirati, možeš sto godina biti inžinjer u good year ili michelinu, srbenda će ti reći da je sve to sranje.

i tako se meni dogodilo par puta da sam bio oduševljen što imam neke kao dobre gume, i biciklu, a evo danas mi se opet desilo da krenem sa najgorom biciklom, najgorim gumama od pet dinara, bez amortizera i ničega, i da prođem po takvim klizavim kamenjarima na kakvima sam uvek bio SREĆAN što sam eto kupio novi mtb jer INAČE NE BI MOGLO.
kad vidider vraga, može i sa najgorom biciklom.

bez po muke.

eto.

jubilarac da ne kažem milenijum

sećate se kad je od proteklog veka prošlo 99 godina i kada smo ušli u stotu, pa je nepismena polovina planete vikala "slavimo milenijum", danas je milenijum, to je nešto poput smaka sveta, milenijum je postao pojam za nešto misteriozno i neočekivano što nas je iznenada snašlo i sad se svi moramo napit.

evo ja sam započeo 3000. blog i već bih mogao da očekujem neku medaljicu peharčić plaketicu što da ne, načeo sam milenijum pa što ne bih slavio kao da sam ga i završio.

a nije lako pisati blog rođaci moji, jer da je lako, piso bi ga svako.

što bi rekao bosanac u kanadi, pisali blogove, ja pobedio.

jutros sam nakon duuuugo vremena, tačnije od beogradskog bolnog maratona, otaljao jedan nazovi trening trčanja, i sad sam odjednom počeo da se osećam kao prâvi trkač.

na tom segmentu na stravi držim treće mesto sa ovim novim profilom na kojem se nisam povezao ni sa jednim trkačem, da ne maltretiram ljude svojim šetnjama.

imam tu samo par lokalaca landara zvrndara đaka pešaka žestoke rekreativne kategorije.

elem jutros sam se lepo izračunao da pre pripreme za posao imam ravno dva sata vremena, to je prednost (jedina) toga što me kučići svakog jutra probude oko 5.

i rekoh ajd na trčanje, imam fore i skoknit biciklom do napuštanja šireg centra, i za brdski krug od 10km, i da se lagano vratim kući.

nisu mi noge bile nešto, više onako polunešto, ali bolje nešto nego ništa.

nekako sam uz jako niske pulseve a solidnu nelagodu u nogama otrčao taj uspon od 3.66 km, i dalje nizbrdo do kraja odnosno početka kruga, te sveukupno završio s prosekom 5'11''/km, unatoč +270 / -270 metara visinskog sadržaja. 

dakle na 10km prosečan nagib mi je bio 5.4% s tim da su mi prva dva kilometra ravnjikava pa je sva neravnica podeljena na preostalih osam kilometara.

kad završim posao nadam se nekom skoknjavanju negde biciklom, 

malo izletić malo rikaverić.

napokon je i strava dodala neki novi cover, oni stari su svi redom bili sačuvaj bože, taman da pomisliš ako ovakvi trče ja radije ne bih više.

kaufland akcija & čika Sveta

29,99... 29,999... akcija akcija akcija !!!

stigao sam naime do bloga broj 2999 i sledeći će biti jubilaran.

baš kao što je ova crkvena situacija na terenu trenutno, jer se praznik zove "sveta trojka", odnosno sveta trojica po oficijelnom ortodoksnom rečniku, tako imaš blog 2999 koji je poslednji od jučerašnjih, imaš 3000 jubilaran i imaš 3001 prvi od sutrašnjih, čak je i to neki proces, matematički niz koji nas opet upozorava na brzinu života.

dok sediš unutra misliš da si u putničkom vozu ili nekakvom šinobusu koji se jedva pomera i nikako da stigne iz jedne u drugu stanicu, a on je ustvari ekspresni voz u kojem pola stanica prespavaš.

to je ta caka.

život prolazi sporo, ali prođe prebrzo, prc stanojka.

dan je opet bio malo hektičan, posle pijace i lidla iz kojeg sam doneo pištolj za farbanje ali ne mogu da ga isprobam sve do srede zbog svete trojice iliti svetih trojice, kad smo stigli kući zatekao nas je horor jer je mali mačor pokušao da preskoči dva metra sa magnolije na jorgovan ali se usput uhvatio za vres/vrijes, i skroz ga slomio.

mi dolazimo a biljka iščupanog korena leži na zemlji prostrta i krivudava kao neka anakonda.

pa bio praznik ili ne bio  trebalo je to drvo svo poseći na sitne grane i delove da bi se odnelo u kontejner, ispala je radna nedelja usred crvenog slova.

kakav šamar verskom običaju, crven ban usred crkve, fuć.

nakon toga i užine biciklama kroz smene oblaka i sunca malo u brdo na izlet do neke jame u šumi gde je poginuo speleolog pre nekoliko godina, to je bio klasičan moje-izmišljeni bajk end hajk, sa guranjem bicikli kroz žito do ramena, ujela me i neka osa koja je u nižoj travi brstila kamilicu, a usput smo i pola blata sa brda sneli nazad u grad.

nakon ručka kod drugarice da joj odnesemo neki stari gramofon, i tu shvatim da sam od aktivnosti imao gotovo ništa i da sam nalepio treći izlet-dan u nizu, pa odem na trčanje.

misleći (zašto?) da ću biti kilav i umoran shvatio sam da su mi noge dosta agilne i skroz fino otrčao taj zadnji sat dana pre nego što je pao mrak.

oduvek se moja glava svađala s tim kako sam ja jutarnji tip prosto jer volim odmah ujutru da negde odzujim, ali je činjenica da je organizam uveče razgibaniji i zagrejaniji i voljniji za akciju, naravno pod uslovom da budan sačekaš veče a ne da ručak zaliješ pivom i zalegneš u fotelju.

ps

nekih desetak kilometara nizvodno postoji putokaz --->>> crkva Svete Trojice i svaki put kada tuda prođem ja se opet setim sopstvenog vica kada sam pitao ko je uopšte bio taj Sveta Trojica i zašto su ga tako zvali pa sam nastavio da ga zovem Sveta Šizofreničar jer zvuči kao opako podeljena ličnost.

mikrociklus

ono kad nalepiš dan odmora na dan odmora, pa ispadne kao produženi vikend.

no nije bio odmor od svega, samo od trčanja.

zbog famoznog crkvenog kalendara koji propisuje da su nedelja ponedeljak i utorak neradni dani iliti crveno slovo, hteli smo što više da uradimo u subotu.

nije da ne bih radio u nedelju da živim negde na planini ali usred grada je pomalo nepristojno jer će posle toga da te gledaju ispod oka kao nekog mudžahedina i anarhistu.

hajlajt je bio raskrčivanje podruma i to veoma uspešno.

sutra idem u lidl da kupim onaj pištolj za farbanje, da bih fasadnom bojom preprskao zidove (od kamena) sa kojih se drobi prašina od maltera i pravi krš po podu.

pa je onda došao posao i posle posla još malo sređivanja i šta raditi kada su u najavi pljuskovi, verovatno kao u stara vremena otići na trčanje uzbrdo i čekati da me poplava vrati u grad ali eto stara dobra vremena su prošla i zamenila su ih neka nova još bolja vremena pa sam otišao na nešto malo trčkaranja sa nešto malo hajka i nešto malo odmora u vidu prolaska prugom kroz tunele od tačke C do tačke B te opet malko trčkaranja do tačke A tojes do bicikle pony (što je Milijana gony) koja me je čekala na par km od kuće.

za sutra je najavljen javni grupni trening, proba staze treking lige u Čortanovcima no pomalo rano u 8h, pa bi trebalo krenuti već u 6, hmm.

pogledaću negde u po noći još jednom prognoze i spontanu odluku prepustiti svom prelepom organizmu, pa ako se probudim u 4 eto me na startu a ako se probudim u 6 odoh na pijacu pa u lidl kao što sam već najavio.

s tim da bih ja radije u neki Lidl tamo na proputovanju, ovaj lokalni mi je malo dosadio, ali bumo vidli.

polumaraton

neka žena napisala kako želi da izađe iz grupe na fejsu, pa je uhvatili u mašinu kad su videli da je toliko kompjuterski obaveštena da ume uć a ne zna izać.

otkud je nekome pao polumaraton na pamet, nemam pojma, verovatno jer smo tri godine imali svoj gradski, pre nego što je ekipica entuzijasta shvatila da je trud preveliki a da im se ničim i nikako ne vrati uloženo vreme.

da je preživeo, bio bi najverovatnije danas popodne, ali nije, i tako se završila i moja karijera trasera i merača staze.

kad se samo setim (iz rubrike dogodilo se na današnji dan) kada smo Lola i ja krenuli sa dve bicikle, njoj na ruci suunto, meni na jednoj garmin a na drugoj polar, u džepu huvej telefon koji snima na suunto app, na guvernali mtb-a ciklomaster u ulozi sudijskog točkića a kod nje u korpi gradske bicikle još tri telefona, jedan bolji samsung koji snima na stravu, jedan lošiji koji snima na mapmyrun, i jedan ajfon koji takođe snima na stravu.

hteli smo baš da vidimo unapred kako to izgleda kada krene bulumenta trkača svako sa svojim gadgetom, kolike su razlike u merenjima i kakve komentare da unapred očekujemo, da li će većini staza biti kraća (zbog okreta) ili duža (zbog šume i grešaka očitavanja gps signala).

na kraju smo ga namestili da bude 21,150m po ciklomasteru koji je najmanje krivudao jer nije zavisio od satelita nego od putanje prednjeg točka, a možda se negde moglo malo i skratiti jer baš nismo biciklama mogli levom stranom ulice kroz raskrsnicu npr.

petak je ispao dan odmora, prinudan, jer je ujutru prvo pljuštalo & posle je valjalo otići na pijacu, a kad se malčice razvedrilo ostalo je taman vremena za laganu gradsku vožnju od pola sata.

trčanje od pola sata bi zahtevalo tuširanje pred posao pa ni za to nije bilo vremena.

trčanje od 15 minuta nisam ozbiljno ni uzeo u razmatranje.

popodne još jedna vožnja po prigradskim brežuljcima i to je to.

za vikend nema nikakvih ozbiljnih trka, ali će opet biti grmljavine, ako je to pristojna zamena.

slike iz života jednog poliglota

vozikajući se tako popodne pred pljusak, slikao sam neki oblak-uštipak, pa krenuo da ga prefarbavam u instagram app, da bi što više ličio na uštipak jelte.
(nadam se da nemam psihoterapeuta, a ako ga slučajno imam nadam se da ne čita ove asocijacije).
i taman završavam objavu, bacio biciklu u travu na nekoj strmini, kad niodakle stiže neki ker, nosi nešto...
- desi bre ker, kažem ja, a lisica sa kokoškom u čeljustima mi dobaci pogled ispod oka koji kaže
- e, ortak, ne mogu da ubrzam da mi sadržaj potrošačke korpe ne ispadne iz usta, ajd odo ja kući ono laganooo
i lepo me gleda i polako odšeta kroz žbunje svojim putem.
slike su naravno boza i kabeza pa mi morate verovati na reč.

ode lija ode moja slika na društvene mreže a odoh i ja u povlačenje pred kuljajućim oblacima.

inače dan je počeo trčanjem od nepunih 12km uzbrdo pa nizbrdo, a da bih stigao do vrha brda otišao sam ponikom 3-4km do podnožja, jer nisam ni imao vremena za 20km trčanja a i bilo bi mi previše pred posao.

na samom kraju sam se setio jednog segmenta koji sam napravio na tom puteljku, blago nizbrdo i tek malo preko pola kilometra, pa sam zapržio trčanje tim finiširanjem.

delovalo je da će mi noge pootpadati iz kukova kolilko sam zanemario rad na održavanju brzine i tehnike, i podatak da je taj pakleni finiš pokazao samo 3'44''/km prosek.
muka je to velika.

a lični na nizbrdici mi je kada sam neke tamo 2007. strčao kilometar niz Obilaznicu (oko 6% nagiba) za 2'37'', možeš misliti kolika je to razlika.

za SAMO petnaest godina, ahahaha, ko bi rekao.

kao da je juče bilo.

tako ću i za novih 15 godina na samrti reći da je ovaj blog bio gotovo juče, eto vam koliko traje jedno prosečno sutra.

brendovanje

nešto mi zasmetalo mada me se ne tiče, ali kad živiš na istoj planeti sa ostalima onda nehotice pratiš njihovo ponašanje i promene u svemu što nas okružuje.

pa preko trčanja dopđoh do tih brendiranja i pogrešnih fokusiranja.

sad se izbrendovalo sve i svašta pa je fora da imaš majicu na kojoj piše da si bio na maratonu u dalekom gradu, ili majicu nekog kluba.

s tim da klub nije ono što je nekada bio klub nego je i sama ta reč klub izbrendirana u nešto što više nije klub.

pa tako paralelno postoje staromodni atletski klubovi sa stadionom svlačionicama trenerima i kombijem, i moderni nazovi klubovi koji su bliže nekakvoj fensi sekti nego sportskom udruženju.

osim klubova imaš i brendirano ništa, prosto sad na fejsu napravim stranicu exotic training system i krenem da pišem o egzotičnim načinima da treniraš bilo šta, onda napravim majice i ljudi krenu to da nose da bi bili jelte posebni.

i onda ih pitaju šta ti znači to na majici a oni se tajanstveno smeškaju.

pođoh da napišem misteriozno i već sam otkucao pola reči pa se setio da to tako ne treba.

i jezik se izbrendirao, ako ne govoriš serbglish kao da nisi više ni pismen.

tako rekoh kolegi maratoncu da mi se ne sviđa ideja da nosiš nekakvu majicu umesto diplome, kao postigao si nešto, neko te primio u klub posebnih.

i sad se s njom slikaš kao kad u šestom razredu dobiješ ručni sat pa staviš levu ruku na rame onog koji ti stoji s desne strane da bi se sat video jelte.

dobro danas više nije sat nego su tetovaže.

eh da, videh u nekom gradu dva momka u bermudama, jedan je imao na butini istetoviranog ratka mladića ali mu je tetovaža visoko, na to nisu mislili ni on ni umjetnik koji ga je oslikavao.

pa bi sad valjda trebao vazda da se šeta u kupaćim gaćama onim maleckim speedo.

a ovako u bermudama vidiš nos i bradu i deo uniforme, a ostatak ratka mladića ide gradom vezanih očiju.

o trčanju ništa spešl, otrčao sam ujutru jedan krug od 10km puteljkom kojim nisam skoro trčao i bio sam istovremeno šokiran oštrinom nagiba, i zadovoljan što mi nije bilo teško da ustrčim taj kilometar i malko.

a popodne otišao na kraći hajk pa zapretilo nevreme pa strčao do bicikle pa po kiši biciklom do kuće, sva sreća nosio sam šuškavac, ali nesreća u sreći = nije bio baš šuškavac nego vetrovka pa sam se opet fino natopio.

jutarnja gimnastika

tako je ispalo kako je ispalo, mješovito (ne)uspešno ali svakako zanimljivo istraživanje.

kad sam otrčao samo 7km ujutru nisam bio nešto naročito srećan ali mi je zato na bicikli popodne išlo super.

onda sam sledećeg dana pojačao jutarnje razbuđivanje na malo jačih i malo dužih 11km pa mi je popodnevna bicikla ispala trt.

onda sam opet otrčao solidno ujutru pa popodne nisam ni otišao na biciklu jer je bilo trt vreme.

malo city bikeom izvan grada pa na hajk pa na potrčkavanja pa upao u neke čičke i na kraju proveo više vremena u trebljenju patika i čarapa nego na trčanju.

i jutros opet skromnih 8km trčkaranja po gradu tojest po rubu gradskom do jednog stovarišta jer nam je zafalilo crepova 4 komada i onda sam ja kaskao a lola pored mene vozila onaj bicikl pony sa 28'' točkovima i sa velikom korpom i u njoj donela 4 komada crepa.

nije joj bilo teško, navikla je da tako leti donosi lubenicu a ovo je bila slična težina pa je taman ispao kao trening pred leto, tojest lubenice.

brušenje forme.

mic po mic natrčah se puno više nego što sam navikao, a ovo će biti poslednje lepo popodne pred smak sveta, od sutra nas čekaju dva dana grmljavine pa dva dana kišurine pa još dan grmljavine pa... trt.

nisam uplatio brdski polumaraton jer još uvek nemaju trek, a te fore "staza iznenađenja" popušiti neću.

napisao sam im u komentaru da se uozbilje i nacrtaju stazu ne bih li prijavu naslepo kompletirao i uplatom, dobio sam namig u odgovoru, pa me eto zanima šta to znači, saznaću u narednih par dana valjda.

još sedam maličanstvenih

imamo veličanstveno i maličanstveno jelte.

a ovo drugo nema veze sa malinama nego sa mojom malenkosti ili malenkošću, ovisno pričamo li na rvackosrpskom ili na srpskorvackom.

svane lepo jutro, odjuriš na trčanje.

napraviš plan biciklom donekle, pa se odmah u gradu setiš da je noćas grmelo tutnjalo i padala kiša s tučom, i da su makadami u baruštinama, pa promeniš plan.

odeš samo do kraja šireg centra biciklom, što u ovoj varošici izađe jedva kilometar i po s kraja na kraj, pa odatle na (ipak) asfaltni krug.

skontaš da je i to bilo knap pred posao.

onda ti ipak ostane vremena za blog, jer kao imaš 20 minuta fore.

pa upališ kompjuter, pa dok se svuda uloguješ i pogledaš prognoze, prekrstiš se triput zbog najavljenih novih kiša i grmljavina, pljucneš triput na istok i na zapad da rasteraš oblačnost, otvoriš mejlove, pogledaš šta je to toliko alarmantno na fejsu da bi ti slao obaveštenja (ujni rođendan!), i već je prošlo pola vremena.

onda otvoriš blog da bi pisao o jutrošnjem trčanju pa shvatiš da nema ništa specijalno u tih 11 i po km, a nema ni u jučerašnjoj vožnji od 60 i nešto (neki deo nisam snimio?) kilometara, osim vrućine i sparine.

piše da je bilo plus 32 što i nije neka strahota ali se jutros na kućnoj meteo stanici upalila lampica upozorenja za vlagu, kaže 65%.

moram upalit neku grejalicu da to malo prosuši.

ili da nasečem par kila bajatog leba na tanke kriške i raširim po podu da upija vlagu, i onda kad se ubuđa da ga bacim u reku divljim patkama.

ono što me čudi je da mi ništa ne smeta kad odem ujutru na trčanje pa popodne na bajk čak ako i trčanje nije baš lako nego bude po sparini i po brdima, a ni bajk ne bude lagan jer i tu bude ihahaj uspona i koječega.

nešto ne štima, ili ulazim u formu ili je fatamorgana.

a ovih sedam iz naslova, to je broj blogova do one okrugle cifre od 3k.

nedelja pre podne nogometni dan

juče sam iznudio od prijatelja da mi pošalje slike iz beograda sa maratona jer sam se setio da me je slikao ali zaboravio da pošalje.

baš se vidi da sam na cilju u agoniji hahaha.

ma da sam ja njega završio a izgled je uvek tu da popravi utisak.

kad već rezultat nije.

pa opet ide hahahahahahaha.

elem jutros sam otrčao jedan kružičić po brdu od 7km s tim da sam do starta trčanja otišao biciklom pony (što je Milijana gony) nekih 5km i nazad, i ispalo je fino, bez težine u nogama a i bez previše vrućine jer sam krenuo dosta rano.

od ponedeljka su najavljeni popodnevni pljuskovi karakteristični za maj no eto u maju su zakazali jer su nas umesto barem 15 dana kažnjavali jedva 5, pa su očigledno rešili da nadoknade.

tako da kad prođe posao i marenda ili ručak, teško da će sutra-preksutra biti pametno sedati na biciklu, što znači da je danas poželjno nalepiti još jednu bici vožnju, jedino ne znam da li da kao manijak odvezem isto ono od juče ali kontra krug jer u nedelju definitivno ne bi trebali da rade kamenolomi, ili da ipak odem na neku treću stranu...

mini epic

blah blah epske vožnje poluepske vožnje trifrtaljepske vožnje frtalj epske vožnje i sad smo došli do mini epskih vožnjica jer kad nemaš vremena svakog drugog dana otići na nešto frtalj epsko, onda ti je i mini epsko jednom u 20 dana ihahaj zadovoljština što bi rekao đoni štulić.

krenuo sam velikim putem ka moru misleći da subotom ne vuku kamenje za autoput no kolone šlepera su me ipak oterale na drugu varijantu.

pa sam prečicom ispod brdâ sa desnog prešao na levi obod i popeo se sa one strane kuda sam planirao spust.

podneo sam taj strmiji uspon bolje od očekivanog, izgleda da sam ga se džabe plašio jer nisam dovoljno trenirao na taj način.

na vrhu negde oko 1050m nadmorske je bio zatvoren saobraćaj i prestigao sam ukopane u koloni sve automobile koji su me od podnožja prošli što znači da su me gore čekali preko sat vremena.

i tu kreće anegdota.

pitam vojnog policajca o čemu se radi, kaže MEMORIJALNI MARATON!
op op ček ček, zaustavim sat, okrenem polukružno po pustom putu, i vratim se do njega.

nakon kraćeg razgovora se ispostavi da je to trka na 5km (raniji okret) i 10km ali isključivo za vojsku.

po centru turističkog mesta, u dan vikenda.

bez ikakve najave ili obaveštenja.

mogu misliti kako je bilo onim silnim ljudima u/pored automobila na suncu na +32.

nakon nekog vremena naišlo je poslednjih troje, izvinite na izrazu, debila, koji se u majicama šetkaju asfaltom dok ih prati policija i ambulanta.

brate mili, od svih mogućih staza i puteljaka da su ih poslali baš po asfaltu i jedinom putu koji prelazi preko planine, da se šetaju 10km dva sata, i da zbog njih desetine automobila čekaju ili okreću nazad jer vide da je veliki zastoj, zaista nema smisla.

koliko god ja podržavao sport i sve to, ali ovo je ipak previše.

u povratku sam na još jednom mestu izbegao magistralu i sjurio se u grad naokolnim puteljcima, pa sam tako krug koji sam prvobitno mogao dosta da skratim, podosta produžio.

nevermind, reče kurt.

podsećanja

iskočilo mi podsećanje na Podsećanje kada mi je pre nekoliko godina došlo da sam pre duplo toliko godina istrčao na Plitvicama 2h56 i ušao u Svetu Trojku domaćih maratonaca kojima je uspelo da ga pređu ispod 3h.

nakon toga su pokušavali razni koji su imali lični oko 2h30 i 2h40 no nažalost svima je bio za kilometar ili tri predugačak da bi ga sabili utri vure.
(mada sam nesumnjivo to na blogu napisao barem desetak puta, poput onih solunaca koji prepričavaju ratne zgode)

nakon jutarnjeg trčkaranja koje je pred kraj prešlo u neki poluTempić i pređenih 9km imao sam podosta štonobisereklo HEKTIČAN dan na poslu, pa sam išao po dojavi da je jedan uređaj stigao sa servisa, pa da ponesem drugi alat koji je stigao u prodavnicu, i na kraju je već prošao onaj poslednji trenutak dana za neko savršeno izletovanje, pa sam morao da ga skratim

na +31 mi se OPET nije trčalo jer mi je i ranojutarnji futing pred kraj postao vreo, očigledno je nešto i do aklimatizacije.

no nema veze, ni na bicikli mi nije bilo loše.

uzeo sam onaj srednji MTB, ni onaj najgori za commute do trčanja i nazad, ni onaj PRO za teške trailove, nego najstariji GT sa conti gumama za asfalt.

no na kraju sam završio međ lepim off road krajolicima i čak napravio jedan solidan trening od 15-ak minuta na usponu otprilike tolikog trajanja.

nakon toga još malo razvozavanja i sjurivanja u grad.

eh da nakon uspona sam našao lepu hladovinu i na velikom oborenom drvetu sedeo kao na klupi u parku, malo se dopisivao sa rodbinom i iskoristio trenutak inspiracije da naručim još neko dleto za hammer-bušilicu jer planiram sledeće radove u dvorištu.

i prijavih se za par trka, reda radi.

dom ko grom

ima jedna prodavnica pokućstva koja se zove Dom k'o Grom i nikad nisam razmišljao šta bi to trebalo da znači.
dom ko elementarna nepogoda, pomalo čudno.
dom ko zemljotres, dom ko poplava.
znam za nešto kad kažu ko bombona, to je kao valjda lepo.
a ne znam da li je ta bombona onako kako da se izrazim gola, ili u šarenom papiru.
nego fali mi jedan suncobran na terasi pa sam se zato setio tog "ko groma", da pogledam tamo, jer u lidl nikako da stignu oni manji.

kakav ti je dom takav ti je i plan treninga pa je i to ko grom, podosta nepredvidljivo.
na trčanje nisam stigao već zbog te petljancije sa preuzimanjem auta, pa onda nešto po gradu sitno, pa poslić, i na kraju bicikla na +30, rekoh ko je lud da trči po ovom suncu.
mada, nekada sam i to voleo, e sad da li sam bio lud, ili sam u međuvremenu zaboravio šta tačno znači biti lud pa su mi se pomerili kriterijumi, eto ni to ne znam.

setio sam se!
pre dosta godina sam na blogu pisao o tome kako je stefano baldini bio na pripremama u africi, s tim što on nije bio u keniji nego čekaj da pogledam mapu afrike pa ću se valjda setiti...
daaaaaaaaaaaaaaaa!
"OLYMPIC champion Stefano Baldini jetted into Namibia on Tuesday to prepare himself for the upcoming season. This is the second visit by the ..."

prvo sam našao na karti jer se sećam da sam i tada tražio tačan položaj, a kada sam pomislio da sam našao, proverio sam guglajući "stefano baldini namibia".

i šta sam ja to pisao na blogu?
pisao sam kako nije čudo što su svi tamo mršavi ili se sa priprema mršavi vrate, jer na onim temperaturama mora i apetit da ti se smanji, nema šanse da će ti se tražiti slanina i napolitanke.

mada slanina kad se isprži mmmmmmm.

i valjda kada se dan za danom boriš sa par kila viška na plus 40, telo počne da se buni, kaže daj neku salatu daj vodu daj nešto lagano dosta više nutele umreću crću.

e sad zašto sam ja to zaboravio i pobegao na biciklu da mi ne bude pretoplo na trčanju, ne znam.

jedan od najmanijačkijih treninga sam napravio na +38° kada sam dva dana nakon letnje trke na 10km bez ikakve potrebe odjurio da otrčim tempo na istih 10km i na kraju završio za 38 minuta pa je bilo "10k za 38' na 38°" i plus sam imao 2+2km po zemlji i samo 6km po asfaltu, a u dva kruga u parku sam imao i dva bogme neprijatna uspona.

ALI TADA SAM IMAO 62kg A NE 68 :-/

prvi šestog

vidiš ti to, 

ako bi meseci umesto imena imali prezimena, jun bi bio Šestić.

maj bi bio Petković, a avgust Osmanović.

lipe su procvetale par dana unapred tako da nisu baš dočekale Lipanj, ali sada su u punom zamahu.

uz lipe su krenuli i dudovi koji će da zaseru trotoare gde god ih ima, naročito na uglu kod škole i moram zapamtiti da narednih mesec dana (ako ne i više) ne idem tom stranom ulice na trčanje nego da odmah pretrčim prekoputa.

jutros sam napravio kontra akciju od jučerašnje kada sam oterao auto na servis pa dotrčao polukružno severnim perivojem.

sada sam krenuo od kuće i dotrčao kod majstora koji trenutno nije bio u radionici nego u gradu zbog nekih delova, tako da sam umesto da se vratim autom kao gospodin čovek nakon tih polukružnih 7km morao još gradska 4km do kuće.

što u proseku izađe nekih 11km recimo, mislim kad u razredu daš zadatak da saberu 4+11 prosečan odgovor bi trebao da se kreće oko 11.

popodne sam otišao na kraću recovery vožnjicu što mi je uz jutarnje zujanje po gradu donelo preko 50km bicikle pa je pitanje koliko je to na kraju ispalo recovery.

bumo sutra vidli.