(nadam se da nemam psihoterapeuta, a ako ga slučajno imam nadam se da ne čita ove asocijacije).
i taman završavam objavu, bacio biciklu u travu na nekoj strmini, kad niodakle stiže neki ker, nosi nešto...
- desi bre ker, kažem ja, a lisica sa kokoškom u čeljustima mi dobaci pogled ispod oka koji kaže
- e, ortak, ne mogu da ubrzam da mi sadržaj potrošačke korpe ne ispadne iz usta, ajd odo ja kući ono laganooo
i lepo me gleda i polako odšeta kroz žbunje svojim putem.
slike su naravno boza i kabeza pa mi morate verovati na reč.
ode lija ode moja slika na društvene mreže a odoh i ja u povlačenje pred kuljajućim oblacima.
inače dan je počeo trčanjem od nepunih 12km uzbrdo pa nizbrdo, a da bih stigao do vrha brda otišao sam ponikom 3-4km do podnožja, jer nisam ni imao vremena za 20km trčanja a i bilo bi mi previše pred posao.
na samom kraju sam se setio jednog segmenta koji sam napravio na tom puteljku, blago nizbrdo i tek malo preko pola kilometra, pa sam zapržio trčanje tim finiširanjem.
delovalo je da će mi noge pootpadati iz kukova kolilko sam zanemario rad na održavanju brzine i tehnike, i podatak da je taj pakleni finiš pokazao samo 3'44''/km prosek.
muka je to velika.
muka je to velika.
a lični na nizbrdici mi je kada sam neke tamo 2007. strčao kilometar niz Obilaznicu (oko 6% nagiba) za 2'37'', možeš misliti kolika je to razlika.
za SAMO petnaest godina, ahahaha, ko bi rekao.
kao da je juče bilo.
tako ću i za novih 15 godina na samrti reći da je ovaj blog bio gotovo juče, eto vam koliko traje jedno prosečno sutra.
Nema komentara:
Objavi komentar