heheh.
nakon toga sam imao velike planove, maštanja, ideje, kao u onoj strofi balaževića kad priča kako u društvu uvek padne dobrih predloga par, kad ono gle, sto marona do prvog im završava stvar.
tako sam i ja buncao koješta, da bih na kraju shvatio da nisam baš odmoran tojest da se od one planinske vožnje nisam SKROZ
(PRORADIO CAPSLOCK!!!!!!!!!!!!!) a bio sam zaboravio da ne radi nego ovako usput refleksno pipnem malim prstom dugmence i odjednom mi se upalila plava lampica na tastaturi i izmamila mi smešak na lice napaćeno.
dakle nisam skroz (evo opet neće da radi ali sam skontao da nije ništa softversko nego mora da se opali po dugmetu krvnički, možda malo vedea završi stvar)
dakle nisam SKROZ (opet radi) odmorio, i tako poluodmoran nisam bio ni nešto silno raspoložen za velike planine.
zadovoljio sam se sa jednim podplaninskim krugom kojeg često izvučem iz rukava da bih spasao stvar, odnosno što reče balašević taj krug mi "završi stvar" tek da ne bude da je sve propalo nego eto bar sam dotle stigao.
polukrug se završio jednim segmentom nizbrdo, e to je već priča.
pre mesec dana sam se tuda spustio onim road mtb-om, i iako sam ugledao 80 km/h u nekom času, ostao sam drugi na segmentu sa sekundom zaostatka.
segment se zove Samo pravo i bez kočenja i tada mi se zaista učinilo da je sve pravo i pitao sam se zašto bi iko kočio.
danas je pak porastao korov na bankini i koliko god promene pravca na tom uzanom asfaltiću bile neznatne, taman ne vidiš da li će ti se neki auto odozdo pojaviti, a brzina mi se ČINILA VELIKA.
e sad da li ti se čini ili ne, često je do tebe, možda do te vidljivosti, uglavnom TRI PUTA (joj što volem kad radi caps lock) sam lagano pipnuo kočnice da sve baš ne ode izvan kontrole, ne moš ko muva bez glave baš, da ne bi na kraju ostao bez glave jelte.
i tada sam zapamtio da je najoštrije na kraju jer sam jedva zakočio sa onim običnim kočnicama gde paknovi deru po točku, plus je u dnu spusta asfalt sav u pesku i sitnim kamenčićima i nije lako skrenuti ni sa najboljim kočnicama a kamoli sa nekim bezveze.
tako sam danas znajući da sedim na hidrauličnoj mašini skroz zaboravio na taj zadnji delić, rekoh lako ćemo, i odjednom most prolazi pored mene i odeeeeee uzbrdo a ja izlećem po pesku na sporedni putić koji vodi u potok, uzani razrovani makadam, i kroz glavu mi proleće samo PADAAAAAMMMMM, NEEEEEEEEEEEEE
kako sam ipak ukočio na tom sunovratnom kamenjaru to ni bog sveti ne bi znao, tek nekako sam se zaustavio, skočio sa bicikle, izgurao 20m nazad na put i prešao most moleći se boga da sam VEĆ prošao kroz kraj segmenta i da mi to izletanje nije dodalo još 20 sekundi.
kad sam shvatio da sam se spustio 10% brže nego prošli put, sve mi je postalo jasnije.
mada može ovo i brže.
Nema komentara:
Objavi komentar