mrzi me da pišem poseban blog o današnjoj vožnji obzirom da sam za fejsbuk rođake već sročio anegdotski status o tome što sam doživeo na avanturističkom istraživanju neke nedođije:
- dobar dan
- dobar dan
- laže li me karta da ovaj puteljak izbija pravo u Dokmir?
- SVI PUTEVI VODE U DOKMIR! - uskliknu seljak, i već tada je nešto trebalo da mi postane sumnjivo, da se zapitam da nisam upao neđe gde se snima neka serija
- i sve je 'vaki put, nema nešto kroz njive i taj štos?
- teraj buraz, sve k'o magistrala!
...
...
...
4 kilometra kasnije
• sklanjajući bagrem da mi ne opali šamar raskrvavio sam šaku
• upao sam u živo blato do pola točka
• preskočio sam zmijića u travuljagi nasred puta
• upao u površinske kopove i tablu STROGO ZABRANJEN PRISTUP video tek na izlasku jer sam joj prišao s leđa
• izgubio mob. signal, a...
• telefon u džepu je nešto petljao pa mi je karta umesto how to Dokmir pokazivala put u Pocerski Pričinović
• video sam Milku Planinc kako čuva koze, rekla mi je pomoz bog sinko
• odbranio se od neke biljke mesožderke, ali jedva, beše čupavo
"rođaci dragi,
ovaj oproštaj pišem krvavim prstima,
a i ispod oka mi se sliva tanak mlaz krvi
kao u onom Madonninom spotu..."
(like a prayer)
Nema komentara:
Objavi komentar