neko čudno zatezanje, verovatno i najverovatnije od pritiska na neki živac.
pa malo krene iz dupeta pa zakovrne oko kolena.
a nemam pojma otkud to, delovalo je da sam normalno spavao.
nekako uđem u taj korak na način da uspevam da trčim mada mi svo vreme nešto smeta.
zamisao je bila da odem na neki krug uz reku pa na brdo pa u grad, no očigledno je da mi od ravnomernog trčanja neće biti bolje.
da li sam nešto poremetio juče popodne na rikaveri bajku, ko bi ga znao.
dođem do pruge i pređem most jer smo banana država pa ako hoćeš s jedne obale na drugu nemaš prelazak na pola kilometra odatle pa ljudi idu preko železničkog mosta.
idu svi, i babe i dede, i policajci koji rade tu preko puta u stanici, i omladina na kupanje.
pa idemo i mi što trčimo, i to ne samo par nas nego bogme dosta.
s druge strane je stadion i tako ja nakon kilometra zagrevanja i pola kilometra šetnje po kamenju i onim pragovima od pruge, siđem na pomoćni da uradim neko ubrzanjce.
nešto sam bio motivisan i odmah skontao da me pri bržem trčanju ne boli!
krenem sa ubrzanjima, i to pređe u gotovo sprinteve.
krenem sa ubrzanjima, i to pređe u gotovo sprinteve.
odradim tako 20 dijagonala po travi, to je dva kilometra i još pokoji metar brzog trčanja.
između toga peške hod iza stative.
stignem do ukupno 4 km trčanja, dođem na isto ono mesto na početku mosta i rekoh da dotrčim do kuće da zaokružim na petaka.
ali jok, sada me još više zateže nego na samom početku.
odustanem od rastrčavanja, i dođem peške do kuće.
bože moj.
obzirom da nelagodnost, još je ispao pristojan trening.
Nema komentara:
Objavi komentar