mini epic

blah blah epske vožnje poluepske vožnje trifrtaljepske vožnje frtalj epske vožnje i sad smo došli do mini epskih vožnjica jer kad nemaš vremena svakog drugog dana otići na nešto frtalj epsko, onda ti je i mini epsko jednom u 20 dana ihahaj zadovoljština što bi rekao đoni štulić.

krenuo sam velikim putem ka moru misleći da subotom ne vuku kamenje za autoput no kolone šlepera su me ipak oterale na drugu varijantu.

pa sam prečicom ispod brdâ sa desnog prešao na levi obod i popeo se sa one strane kuda sam planirao spust.

podneo sam taj strmiji uspon bolje od očekivanog, izgleda da sam ga se džabe plašio jer nisam dovoljno trenirao na taj način.

na vrhu negde oko 1050m nadmorske je bio zatvoren saobraćaj i prestigao sam ukopane u koloni sve automobile koji su me od podnožja prošli što znači da su me gore čekali preko sat vremena.

i tu kreće anegdota.

pitam vojnog policajca o čemu se radi, kaže MEMORIJALNI MARATON!
op op ček ček, zaustavim sat, okrenem polukružno po pustom putu, i vratim se do njega.

nakon kraćeg razgovora se ispostavi da je to trka na 5km (raniji okret) i 10km ali isključivo za vojsku.

po centru turističkog mesta, u dan vikenda.

bez ikakve najave ili obaveštenja.

mogu misliti kako je bilo onim silnim ljudima u/pored automobila na suncu na +32.

nakon nekog vremena naišlo je poslednjih troje, izvinite na izrazu, debila, koji se u majicama šetkaju asfaltom dok ih prati policija i ambulanta.

brate mili, od svih mogućih staza i puteljaka da su ih poslali baš po asfaltu i jedinom putu koji prelazi preko planine, da se šetaju 10km dva sata, i da zbog njih desetine automobila čekaju ili okreću nazad jer vide da je veliki zastoj, zaista nema smisla.

koliko god ja podržavao sport i sve to, ali ovo je ipak previše.

u povratku sam na još jednom mestu izbegao magistralu i sjurio se u grad naokolnim puteljcima, pa sam tako krug koji sam prvobitno mogao dosta da skratim, podosta produžio.

nevermind, reče kurt.