tu sam se nešto preračunao u koracima pa sam trčkarao po dvorištu tamo ovamo sa sunca u hlad i od pumpe do garaže do stege tj radnog stola do podruma i tako nekoliko krugova.
uz još par poslića vreme je prolazilo brže od poželjnog (pejsa) i odjednom sam skontao da imam nepun sat do posla.
uleteo sam u kuću, natakao patike i izleteo napolje ka' tičica.
delovalo mi je da su mi noge trome i pomalo umorne od jučerašnje petosatne vožnje a i prosečna brzina na satu nije pokazivala ništa drukčije.
no u drugom kilometru se prosek (ukupan, samo njega pratim) smanjio što je značilo da sam ubrzao ili možda još verovatnije da mi je u prvom kilometru negde nešto pogrešilo pa se sada vraća u normalu.
uporedo s tim sam shvatio da sam sebi zadao pojak zadatak i da će biti proporcionalno pojako mučenje da tako otrčim do kružnog toka kod deponije i nazad za ukupnih 6km.
a i sunce je u 9 bilo već visoko i jako, pravi letnji ugođaj.
a da usporim nekako nisam hteo, svidelo mi se da trčim malo brže od uobičajenog.
i tu sam u hodu (sic!) skovao plan.
zastao sam na mostu, istezao se par minuta i malo razgibavao, pa udario nastavak.
nakon prva dva kilometra, ova druga dva su bila još brža i prosek je nastavio da pada.
no uz taj i još jedan predah u planu, vreme mi je jednako izmicalo i stalno sam titrao na minut gore-dole od zadatog povratka.
tu sam skockao još jedan plan.
neću zastati da se istegnem nego ću 6km skratiti na 5km i izbeći najdosadniji deo u povratku, s tim da ću morati peške da pređem preko pruge tojest 5-6 koloseka.
to je jednako poslužilo kao odmor, i odatle sam nazad otrčao poslednji deo a prosek je i dalje nastavljao da pada i tako je ova kratka priča dobila srećan kraj.
Nema komentara:
Objavi komentar