divčibare, pešačenje

juče smo napravili sigurno preko 2500m uspona,

ali od čega 1500 autom + bar 1000 peške :-)

 

Kako da počnem?

Razmišljam da napravim po tezama, ovako:

 

• Dogovor
• Zakasnili?
• Ipak
• pakovanje
• Putovanje
• Odeća
• Staze
• Zalutavanje
• Nagibi
• Šišarka-transport
• Promašaj, povratak
• Potok i led
• uspon i po
• Turisti
• Vetar, pravci, plan
• Divlja gradnja i muke planinara
• Kraticom u raj, nikad stić
• Povratak
• Pekara ili buvara
• Alternativni dolazak do auta

I odavde bih trebao dalje da nastavim tako da ispod svake ove stavke otvorim novi red, i da dopišem o čemu se radi. Zatim mogu da sve to ostavim kao male podnaslove i mini-poglavlja, a mogu i da sve to prebrišem tako kako ga objašnjavam i da se sve spoji u jedan običan gudačak tekst (ovo je trebalo da bude dugačak no simpa je greška pa je neću ispravljati).

 

???

t&p&p

Trening
Danas sam pretrčao 21km za 1h34 s tim da sam prva 3km išao jako lagano, a zadnja 3km skoro lagano, dok sam između otrčao neki Tempo (uzvodno) odnosno Tempić (nizvodno) ali ništa od toga na granici da bih ga nazvao "naporno". Neka brzina od 4'10 do 4'20 po kilometru, noge skočne i pune energije, ja podosta zatrpan odećom u borbi protiv vetra, hladnoće (oko nule), i velike vlage, i u nekom fazonu da mi se ne trči opet dva sata nego nekih recimo sat i po, pa onda valjda mogu jutros i malo brže od jogginga. No izgleda da baš i ne mogu, a da me nešto ne zaboli.
Kako sam pobedio Škopca i Kosku
Na desetom kilometru današnjeg trčanja, istrčaše mi sa strane dva kučeta i počeše da me jure. Ne u smislu da me napadaju, nego da se trkaju sa mnom. A šta sam mogao drugo da im kažem, nego – 'ajte sa mnom, da se malo trkamo – ne nosim vam ja onaj vokmen za džukce kao Nino pa da vam sad ovde puštam hitove od kojih bi pobegli glavom bez obzira (kao H. Kovač od Nirvane). Ovo na kraju sam samo pomislio, nisam rekao, jer je bila mala verovatnoća da znaju ko je Hrvoje i kako praši Nirvana. Od ta dva kučeta prvo je bilo neko odraslo štene, nekako kockaste glave i nasmejano, i ja ga nazovem Škopac. Taj mi je išao na 3cm od patike, ne pušta ni milimetar. Drugi je bio stariji, žut i sa duplo dužim nogama, njega sam nazvao Koska. Te uloge su dobili jer baš nailazim na kupser od nekih 700m na vrhu kojeg mi je okret, i razmišljam – baš da vidim koliko će vas držati takmičarski duh. I mali Škopac maže li ga maže, ali dahće sve brže, do granice da počinjem da se smejem, no svo vreme je tu na mojim petama. Koska pak malo zaostane pa nas stigne ali i tako "na lastišu" nekako drži priključak. Ne daj se generacijo, pomislim ja. E onda sam prešao na drugu stranu puta da ne ostanem unutra zatvoren u krivini ako naiđe neki kamion iz suprotnog pravca, i u tom pretrčavanju se njih dvojica malo zakačiše i počeše da se "kolju" na sred puta, izgleda da je Koska ovog malog prevaspitao jer ga saseca, no zatim su brže-bolje opet stigli do mene i nastavili dah-dah-dah da me prate. Bravo Škopčić! – kažem mu ja setivši se da ga je tako zvala Bivša Prijateljica. "Njen Škopčić", a šta da kažem, oboje onako lepi i prelepi, baš bi bili par... Okrenuću ja nizbrdo pa ću vas onda videti, razmišljam, no tu na izlasku iz krivine zalajaše neki drugi kučići iz jednog dvorišta i ovih dvojica zastadoše. Eno vam ga Kosovelj, zove vas, hoće nešto da vam objasni – kažem im ja i zaista, oni odoše gore. Nisam ni pogledao kako je izgledao taj Kosovelj, eto mogao sam saznati, ali nisam... šteta. Nakon 200-tinak metara sam okrenuo i dok sam prolazio pored tog dvorišta shvatio sam da je tamo čitava žurka i da ih se skupilo 6-7. No ovaj Mali je opet jedini odlučio da me prati i to je trajalo jedva 50 metara dok mi se nije malo spleo oko noge, i čim sam ga malo okrznuo patikom odmah je stao i ostao pored puta. Taman sam mislio da ću da ga vratim dole odakle sam ga i pokupio, no nije nam se dalo da i strčimo zajedno tim delom kuda smo malo ranije ustrčali. Uostalom, najvažnije je da sam ja pobedio.
Problemi
Kao i ranijih dana, nekako u tim trenucima kada se završi uspon makar bio i blag, i kada počne spust makar bio i jedva 1%, desi se da me "preseče" spolja od kuka, najistureniji deo kvrge butne kosti. Nešto preko toga prelazi, neki mišić, ili se tu spaja neka tetivica na kost, pa taj prelazak ili spoj, to me tako jako zagolica da imam osećaj kao da mi se u tom trenutku celo telo drži na tom milimetru, i da ako mi tu unutra nešto "klecne", da ću pasti na zemlju. Tako je to neugodno i jako, ta neka struja koja mi tuda prođe. I to se uglavnom događa u trenucima opuštanja i relaksiranijih koraka. Kada produžim korake i odlučnije zagrabim ka napred, to prestane, no ako pokušam da trčim na prstima opet počne da se pojačava ali sada postupno a ne tako "seckavo". To sam prvi put osetio prošlog leta kada sam se vraćao (takođe blagim nizbrdicama) sa dužine, a 6 dana nakon toga mi je na trci na Avali otpala noga iz kuka nakon 4 kruga jurnjave. Sada pak svaki dan to osetim u par navrata od po par sekundi (oštro) i par puta po desetak sekundi (tupo), no nekako odmah i prođe, tako da ne znam šta je. Niti mogu da išta tu napipam, ni da proizvedem taj bol istezanjem ni čučnjevima, nikako. Ne osećam tu baš ništa u ovih ostalih 20 sati tokom dana kada nisam na trčanju. A osećao sam to i na bicikli jesenas, kada zapnem odmah od kuće i raspalim jak tempo na nekim krupnim prenosima, e onda posle nekih pola sata do sat tu izvan kuka "počne nešto da mi fali", pa sam na svoje veliko žaljenje morao malo da popustim. Jedne godine sjebaš koleno, druge godine sjebeš petu pa te onda tokom te godine muče i peta i koleno, e onda te to prođe pa te zaboli treće zime kuk i kad pomisliš da je bolje jedan novi bol nego stara dva - ubrzo se "jave" i kuk i peta, i tako nakon 6 godina trčanja nakupiš 6 bolova koji se svi tako naizmenično javljaju i nestaju. A kada ih se nekoliko udruži u isto vreme to zaista deluje vrlo deprimirajuće. Tako sam mislio i za bol u stopalu da je prošao pa se malo po malo vratio, isto sam se bio ponadao i za ovaj kuk, ahilova tetiva me je bolela pretprošle nedelje a sad je totalno ok što uopšte ne znači da je to reklo "zbogom", nego će se već niotkud pojaviti za par dana nedelja ili meseci. Zadnja loža mi je ok što je već izvan svih očekivanja no verovatno je već dovoljno ojačala u odnosu na letnje i jesenje periode kada uopšte nisam trčao i kada je na svako trčanje reagovala skraćivanjem i zatezanjem. I dobro, koleno me nije nikada bolelo dok ne počnem da trčim zaista puno i sa zaista previše oštrih nizbrdica, što više nikada neću ni pokušavati. Ko će tu biti pametan, da li treba pauzirati puno duže od trčanja pa da se sve to totalno sanira, i koliko je to duže? Dve godine? Tri? Pet? I ko garantuje da se i posle pet godina pauze neće pojaviti svih 10 bolova i uskliknuti uglas "URAAAAAAA!!!" kao Hor Bečkih Dečaka, srećni jer su se opet sreli u starom telu i mogu da nastave sa druženjem? Isto me je tako u prvim godinama vožnje bicikle bolelo pola godine jedno koleno, pa pola godine drugo, pa šta je već bilo treće, no to je sve prolazilo pre nego što se drugo pojavi, i na kraju sam proveo nekoliko godina bez ikakvih problema osim povremenog (prolećnog i prolaznog) bola u leđima. Gde se navukoh na ovo trčanje, pitam se, i šta mi je to trebalo. Sada umesto da odem na more i vozim biciklu, sedim kod kuće i trčim preko zime. Potrošim više para na grejanje nego što sam pre trošio na apartman na moru, i plus provedem par meseci u smogu i blatu umesto na suncu i čistom vazduhu. I za sve to kao nagradu dobijem po jednu povredu godišnje, sa tarifom "Prenesi" kao za mobilne telefone gde ti se sav neutrošen kredit prebacuje u sledeći mesec. A meni sa svaka povreda zalepi i ostane, usput skupljajući društvo od ostalih povreda, i tako to moje "Prenesi"-društvance beskrajno raste iz godine u godinu kao šiptarska porodica. Dokle god se je*eš, familija će ti rasti, pa izvoli trči 35 godina, neće ti preostati nijedan zglob u komadu.
Plan
... je bio da još danas trčimo pa da sutra odemo autom na Divčibare iznad oblaka, na izlet i dužu laganu šetnju. No sada vidim da se ta prognoza promenila i da se najavljena "niska oblačnost" toliko podigla da čak i na Kopaoniku najavljuju maglu i oblačno. Da su Divčibare visoke 3000m ja bih otišao autom do vrha oblaka pa bih se šetao iznad, no na žalost okruženje mi je prenisko da bih mogao da ugledam sunce u narednih 5-6 dana. Ko god pravio planove sa meteorolozima, živeće po onoj poslovici – ko spava sa decom, upišan se budi. Tako da obzirom da smo tek na pola zime, moram da promenim sve planove. Da se vratim u puno laganije intenzitete, jer tako sam mogao i po 2.5 sata da trupćem i da mi ništa ne fali. Možda i kombinacije pešačenja i trčkaranja. Videću.

11km pod oblacima, 11km pod suncem

Hohohohoho... kako sam ja naivaaaaannnnn???
Prvo ide početak (kakva logika!) dakle jutro mi je započelo mailom od prijatelja koji mi je predložio da «razmotrim» zajednički odlazak na jednu trku u Italiju. Onda sam pogledao profil, malo ga izanalizirao, tek onda (?) pogledao datum, shvatio da nije u neko kritično vreme, tek nekoliko sati kasnije sam pogledao rezultate prethodne trke i detalje o prijavljivanju. Dok sam gledao rezultate, potražio sam svoje statistike sa brdskih trka i video da sam uglavnom stizao 15% iza prvih. Zatim sam iz rezultata ove trke dodao 15% na vreme pobednika i zaključio da bih se plasirao u prvih 12-15 :-) Još nekoliko sati kasnije sam uzeo da malo detaljnije pregledam te rezultate i video Džonatana Vajata na četvrtom mestu (!!!!!). Progutao knedlu ;-) Onda sam video da je (nećete verovati!) niko drugi no Smoki (!) stigao na 5 minuta iza prvih 15-20, što me je dodatno ohrabrilo obzirom da sam ga tresnuo na Sljemenu ko trulu krušku. Kad jednom staza zakuca na 20% nagiba, nema više planova i nema više pravila!

Kako bilo, trka je bez sumnje jako zanimljiva, a dodatna pogodnost je da je dozvoljeno prijavljivanje i na sâm dan trke kao i veče uoči, uz malo veću startninu. Razmišljam, bilo bi mi žao da se prijavim unapred i da se nešto nepredviđeno desi i da ostanem bez 30 evra. No ako već odem, šta me briga ako i platim 45 evra veče pred trku, neće mi biti žao - kad već trčim - da platim bilo koliko. Super! A start je pišljivih 7km od reke Drau (Drave), ko bi rek'o da se odatle može pogledom dobaciti debelo preko 3000m nadmorske? Eto lepog terena za trčkaranje u rano jutro posle trke :-)

Popodne su mi već stigli mejlovi iz Italije kao odgovor na upit svim poznanicima «kakva je trka»,
u rasponu od - HAOS LUDILO NE PROPUŠTAJ,
preko - AJME TEŠKO HLADNO I POVRATAK PEŠKE SA VRHA DO POLA STAZE, DA OSTANEŠ BEZ KOLENA,
pa do - NAĐI SMEŠTAJ ŠTO PRE JER JE TO JOŠ UVEK ŠPIC (sezone) I CENE SU DA TI UŠI SPADNU S GLAVE.
Što se sve lako može rešiti: prvo - treningom, a drugo - smeštajem malo izvan centra ludila.

U međuvremenu (ima i toga!) sam pre posla odjurio na aktivnost stručno nazvanu «trening», a u drugom međuvremenu nam je nakon ručka (ima i toga!) nenadano upao gost (ima i toga!) a inače jedan od naših najslavnijih maratonaca (ima i toga!). Tu smo saznali ko se šlepao u Podgorici u autu Organizatora, ko se šlepao u Ohridu u klupskom autu, kako se trenira tempo od 5 km za 15 minuta  i kako se radi 10x1000m na ovoj hladnoći.

Ja se pak nisam toliko zaletao... U gustoj i ledenoj magli smo hrabro istrčali iz kuće, bilo mi je žao Lole jer nije mogla da pretrči više kilometara koliko je bilo potrebno da se izađe iznad magle. Već nakon 5km sam nazirao žuti krug kroz oblake, nakon 6km i dodatnih 50m uspona je već bilo oko mene sve žućkasto, a samo 50m iznad toga sam već povukao na dole rajsferšlus i na duksu i na majici ispod :-) TOPLOTA! Uživao sam u suncu nekih pola sata i razmišljao kako da ŠTO DUŽE ostanem «gore», to jest «iznad». Pogled levo, pogled desno, analizirao sam trodimenzionalni profil niskih oblaka to jest magle, i pronašao dobitnu kombinaciju. Sa vrha grebena sam se sjurio levo (takozvano «u rupu» zvanu selo Dračić) no pred upad u sâm centar rupe sam jedim makadamom pobegao nazad uzbrdo i vratio se gore na greben. Očekivao sam i nešto blata jer smo tuda pre nekoliko dana prošli na pešačenju, no taj deo je bio u senci i blato je bilo skoro-zaleđeno. Zapitao sam se zašto sam zaduvan, da nisam ispao iz forme, udebljao se, dobijam možda grip, no pogled unazad me podsetio na sav horror te staze i zemljano-kamenjarskih 20-ak posto nagiba. Umesto da sam srećan što uopšte mogu tuda da trčim, ja se debil pitam da li sam možda previše spor??? Na vrhu sam počeo da oklevam sa spuštanjem nazad u maglu i u tom laganom joggingu me je malo presekao kuk to jest šta već to bilo spolja. Kada sam malo ubrzao to je prestalo, mada je bilo podosta neugodno. Uvek neki šit...

Sada pokušavam da se prisetim svih detalja sa trčanja dok mi peva
Duffy: Live at LSO St.Luke´s
http://www.3sat.de/musik/139212/index.html
jedan od koncerata koji sam snimio na Novu Godinu, prebacio u komp i prekodirao u mp3 po pesmama. Kako ženska izgleda, rekao bi čovek da je neka kafanska pevačica. A kako peva, da ne poveruješ. Kažem Loli – ovo ti je kao da gledaš ... (sledi ime jedne maratonke koja ide oko 3 sata, ali NIJE Marija jer se na njen račun ne bih nikada tako našalio) ... kako trči maraton 2h20'. Gledaš i ne veruješ. A ona ide i ide. I samo možeš da joj aplaudiraš i da skineš kapu. E isto tako mi je dok gledam ovaj koncert - svo vreme sam u divljenju, ali i u velikoj neverici.

U stvari, bilo je dosta za danas...

slučajnosti

ha, nije baš da sam juče slušao pink flojd nego se slučajno desilo da sam pre par dana nešto pričao sa frendom koji se odlučio da trči jednu od italijanskih verzija beograđanke:
http://www.verticalsprint.it/3skl/vortal/vistasrl/index.jsp?id_lingua=0&id_struttura=104&idManifestazione=1&opzione=Gallery&anteprima=-1
a kao "izgovor" mi je napisao da je zagrizao jer se "samo jednom živi".
na šta sam mu ja odgovorio "a zamisli - probudiš se u sledećem životu, i shvatiš koliko si se sjebao u prethodnom, misleći da se samo jednom živi?" :-)
i onda sam ono nažvrljao od sinoć, bez ikakve reference na pink flojd.

juče smo išli mtn bajkovima na izlet, sa idejom da prođemo nekim stazama kuda nikada nismo. ovaj put sam se bolje pripremio nego uobičajeno pa sam odštampao taj deo karte tako da smo vrlo lako određivali gde smo i kuda treba ići.

danas je konačno došao dan za trčanje pa sam otišao na sličnu stranu ali drugim stazama tako da sam "kompletirao" obilazak celog tog područja. nakupilo mi se nekih 22km, a računanje kilometraže mi se dodatno pojednostavilo tom kartom, jer sam onim točkićem (za merenje udaljenosti na mapama) premerio deo koji znam, pa kako mi je umesto 4km pokazalo 3.6km (jer nisam pazio da odštampam kartu u tačnoj razmeri nego sam naravno samo isekao deo iz velike karte i stisnuo "print" pa šta ispadne), tako sam shvatio da sve mogu lako izmeriti uz pomoć točkića i samo dodati 10%. potvrdilo se da mi je nekih 20km od pre nekoliko dana bilo ZAISTA 20km, a danas je pokazalo 22km. eto.

nisam nosio štopericu nego sam pogledao na sat kada sam izlazio, i kad sam se vratio bilo je 1h55' kasnije. stajao sam na izvoru da pijem vodu, i zastao sam sa jednim seljakom malo da popričam gore na vrhu brda, dakle ispao mi je prosek oko 5'/km, ako sam pretrčao 22km za 110 minuta. dosta uspona, dosta blata, makadama, i nešto trave.

zadnjih par dana (dok sam odmarao!) sam osećao neki pritisak u desnoj preponi ali nikako nisam uspeo da utvrdim odakle dolazi. danas sam samo jednom to primetio na trčanju, ne deluje da ima ikakve veze sa trčanjem. no zato sam osetio povremeno bol u desnoj golenjači (tibia) ali skroz dole na vrhu čarape a ne gde me je ranije bolelo kada sam mislio da imam upalu pokosnice. kad sam malo ubrzao to je prošlo. nešto ranije me je zabolelo spolja od levog kuka, na samoj kvrgi (kvrzi) od butne kosti. taj bol sam imao i prošlog proleća kada sam preterao sa trčanjem no sada mi se pojavio nakon 4 dana bez trčanja i nakon sedmice sa najmanje kilometara!? nema pravila, očigledno.

evo još 3 dana do sredine januara, termina koji sam odredio kao SREDINU ZIME. jednom kad počnem da nazirem svetlo na kraju tunela, biće mi lakše. još mesec i po do marta i toplijih dana, bicikle i slobode. toliko mogu i strpljivo prepešačiti ako me baš previše stvari na trčanjima bude "mučilo"...
brže zimo, dodaj gas,
proleće je ispred nas :-)

nešto pade Mileniji na UM, i nazva ga Milenijum

opet isti problemi, borba sa prosečnošću. a prosečnost tone u glib tom brzinom da je to teško pratiti.
možda ovaj post bude matematički pretežak ali unapred da kažem, nije mi namera nikoga da mučim.
sinoć sam se "posvađao" sa dečkom koji vodi blog/sajt http://www.sportsscientists.com/
jer je započeo post sa rečima "We trust the second decade of this century has begun "
u prevodu "verujem da je druga dekada ovog veka započela ... tako i tako".
e sad, vidio sam borbu i za vreme čuvenog Milenijuma, o istoj temi.
gregorijanski kao i svaki drugi kalendar, počinje PRVOM godinom, jer još nijedan kalendar nije imao NULTU godinu, a kamoli da bi se ta i takva NULTA godina (u trajanju od 365.25 dana) računala kao prva godina, jer ipak se PRVA (0001) godina računa kao prva...
s druge strane, DEKADA je period dugačak deset godina.
ako sam se rodio 1963, i živeo 4 dekade, to se završilo na moj rođendan 2003.
sve možeš zvati dekada, ako traje 10 godina.
sve možeš zvati milenijum, ako traje 1000 (punih) godina.
godine poznate pod nazivom "pedesete" to jest sve čiji brojevi počinju sa pedeset (i nešto), to su na primer 1950-ta, 1951... do 1959.
to je dekada, jer traje deset godina.
no to je kolokvijalni naziv, ALI NE i matematički/astronomski/kalendarski ispravno.
jer kao što brojiš 1,2,3,4,,,10, to je dekada, i uvek moraš početi od 1.
tako je prva dekada našeg kalendara bila od 1. januara 0001-ve do 31. decembra 0010-te.
tako se vek završi NAKON sto godina, a ne nakon 99.
tako se milenijum ZAVRŠI (napuni) tek kada ISTEKNE punih 1000 godina,
dakle drugi milenijum se napunio nakon druge hiljade godina, celih i potpunih,
dakle 31.12.2000.
no to nije sprečilo milijarde ljudi da 01.01.2000. "PROSLAVLJAJU MILENIJUM"
oni nisu znali ni ŠTA slave, ni ZAŠTO. nisu znali ni šta je tačno milenijum,
tada je milenijum bio neki džek-pot, nešto okruglo što ti se okrene na brojčaniku,
i kako se 1999 okrenulo na 2000, bez obzira što je 2000-ta TEK ZAPOČELA, svi su jurnuli da proslavljaju kao da se ZAVRŠILA.
ajmo na trci od 10km, nakon 9000 metara svi da odustanemo "jer smo ušli u drugu dekadu"????
shvatam da je zabuna u čudnom označavanju godina.
kada kažemo da je sada (započela) 2010-ta, sama ta činjenica da vidimo taj okrugli broj od 2010 nas navodi da mislimo da se nešto zaokružilo, ali nije, tek će se zaokružiti kada se ta godina i završi.
danas je 12-ti dan od ove godine, dakle od 365 dana tek smo preživeli nekih recimo 3%...
šta bi bilo da se čisto matematički ovaj trenutak (danas) zove brojem, kao što je cena u marketu 19.99, a Danas da se zove "2009.03" ?
za tri dana bi bilo 2009.04  i tek za 36.5 dana bi stigli do 2009.1 dakle deseti deo od godine.
prvi jul bi bio 2009.5 jer je na sredini godine
onda valjda nikom ne bi palo na pamet da kaže da se dekada već završila. čekali bi da ugledaju broj 2010.
no taj kolokvijalni naziv "pedesete", "šezdesete", naveo je ljude da tako sastave 10 "dekada" i da zaključe da je VEK počeo godinu ranije, da je MILENIJUM počeo godinu ranije, da je postojala NULTA godina od koje je sve počelo.
jer u protivnim, PRVI JEBENI MILENIJUM je trajao 999 godina, dakle nije ni bio milenijum??????
inače kako je drugi mogao početi sa početkom 1000-te godine? i treći je počeo 2000-te?
i kaže meni taj "naučnik" - ali pedesete, šezdesete, zar to nisu DEKADE?
SVE SU DEKADE, kažem ja, što traje deset godina, i to je sasvim ok.
ali ne možeš reći "the second decade of this century has begun", jer ako ćemo već u stolećima, onda je ovo sada
POSLEDNJA GODINA PRVE DEKADE OVOG STOLEĆA.
(a pride ovo može biti prva godina dekade zvane "desete" poput toga što će naići "tridesete" i "pedesete"...)
no ne možemo brkati kolokvijalne (narodske) dekade sa matematikom, stolećima, milenijumima.
jer onda se kaže 'ajduk.
i piše se zvanično i u ustavu sa rečima oš, moš, neš i buš.
na kraju sam mu rekao da smo ovim razgovorom podigli epitaf nauci.
21-vi vek će ostati zapamćen po tome što je pobedilo NE-obrazovanje.
MASE su odlučile da "im škola neće trebati",
mase su zaključile da je ispravno ono što je lakše i jednostavnije,
mase su pomerile milenijum za godinu unapred da ne bi čekale sa slavljem,
mase se obrazuju na fejsbuku jer su im škole dosadne a matematika preteška.
3000-te godine će mase proglasiti da se ipak sunce okreće oko zemlje, i da je zemlja ipak ravna.
jebiga lakše je za shvatanje.
svakome tolerišem da zove šta-god-hoće kako-god-hoće.
pa šta, dvadesete, tridesete...
ja sam živeo svoje dvadesete od 1982 do 1992, ali to nije bila ni treća dekada mog života a kamoli treća ili deveta dekada 20-og veka.
to nema nikakve veze jedno s drugim.
dakle sve dok neko ne pobrka žabe i babe, sve prolazi.
no kad me generacije koje su od škole jedino završile "Facebook University" krenu ubeđivati kada počinje koje stoleće, e tu se već moram malo narogušiti. držite se svojih tralala pojmova i termina, ali ostavite nauke drugima.
tako sam rekao tom naučniku da su "šezdesete" matematika čak berija i kita ričardsa, koji (ruku na srce) verovatno nisu baš imali peticu iz matematike. a da od njega očekujem da barem zna da broji do deset, bez da se zaglavi na devet.
može dekadom zvati sve što mase nazivaju dekadom, ali nek se uzdrži od brkanja sa tim da je ta dekada prva ili druga u stoleću. jer mase nisu ni počele od početka stoleća, nego odakle im se svidelo.
sve veće mase pišu neznam i nemogu kao jednu reč.
da li je to dovoljan razlog da i ja postanem nepismen?
je li to suština demokratije, da je većina u pravu?
većina koja će nas evo tek za nekoliko godina proglasiti nepismenima i dosadnima i cepidlakama jer sad tu previše pazimo šta pišemo?
moja učiteljica je te "netalentovane" učila uz pomoć sledećeg trika: trebalo je samo zapamtiti pesmicu koja kaže
"nemoj me zvati
jer neću doći
nemam cipele
nisam ih kupila"
kad god je na času trebalo napisati "ne verujem", ili "ne poznajem", onda su cigančići u zadnjoj klupi svakip ut iznova sricali pesmicu i proveravali da li se ništa ne poklapa sa ona 4 navedena iz pesmice.
no sad se neki trude da budu kulturni pa sve razdvajaju, čak i prideve. ne normalan (!)
čak sam u sms-ima dobijao i "ne moj" ali umesto "nemoj" a ne umesto "nije moj".
i sad ti njima objasni šta je to milenijum, kad je počeo, kad će se završiti, zašto baš tad, i zašto toliko čekati...

dok jednome ne smrkne, drugome ne svane

nakon jučerašnje vožnje od 5.5 sati sam se sinoć uspavao i jutros probudio
sa nekim laganim zatezanjem u levom dupetu, prema dole.
ne zadnja loža, nego neki izlazak iz dupeta prema nozi.
mrzi me da tražim po slikama koji je to mišić, kao da bi nekog ionako to zanimalo...
jutros sam nekako neodlučno zaključio da bi mi bilo bolje da se ne vozim nego da odem ne pešačenje.
na bajku ipak povremeno uđem u zonu jačeg napora,
no na pešačenju su mi intenziteti ZAKLJUČANI u lako-aerobnom opsegu i nema šanse da se preopteretim.
no to je potrajalo dobrih 5.5 sati!!!!
šta je ovo, 5.5 je neka čarobna vikend cifra?
... a iz kompa mi čistom slučajnošću svira country "THE BIGGER THE FOOL, THE HARDER THE FALL" :-P
("što je veća budala, to je teži pad")
negde je to total izašlo oko 28km, ne mož' biti ni bitno manje ni bitno više...
jesu danas neki manijaci prešli i skoro duplo više (na nogama!), no ja nisam ni manijak ni maratonoholičar.
ja sam fin dečko... nosio onu Nokiju od pet tisuća evra i slikao pejzaže.
i posle te šetnje (da prepotentno ne kažem "treninga"!) pročitam post pod nazivom "Napale me ozljede".
tužan post, naravno, kakvo će to štivo biti kad nekoga napadnu ozljede :-(

(ANEGDOTA)
naš prijatelj D.D. koji se nakon par godina pauze u holandiji ove godine povampirio i počeo opet da vozi, i usput uzeo bronzu na državnom u kriterijumu, jednom je video čoveka celog u gipsu i brže-bolje uzviknuo "bolje on nego ja!!!", haha kako smo se svi smejali...

... razmišljam tako paralelno o svojoj bivšoj nelagodi u dupetu, i o tim problemima kolege koga su "napale ozljede", i pomišljam da je nekim čudom, nakon što je moj bol iz dupeta nestao (!!!)... njemu se pojavio u podlaktici (???)... pa nikad ne znaš te misteriozne puteve bolova... sutra će se nekom trećem pojaviti zubobolja, a kolegu bloggera će proći podlaktica kao što je i meni izvetrilo iz dupeta (izvinjavam se na nespretnom izrazu)...
tako to ide, bez plana i programa.
kao što je sinoć rekao u dnevniku šprajc - gore nam ne može biti! dakle ako će nam biti bolje, idite sutra i glasajte :-)))

što je najgore, ovo danas bih trebao da računam kao dan odmora (?).
ako me sutra ne bude ništa bolelo, nastaviću sa svojim centrifugalnim ludilom trčanja i vožnji, a ako me nešto bude bolelo, nastaviću sa pešačenjima kao sa utešnom nagradom za svoje (navodno - ) loše duševno stanje.
pošteno rečeno, niti znam otkud mi se pojavilo to u dupetu (izvinjavam se na lokaciji), niti kako mi se isteralo to iz dupeta (izvinjavam se na formulaciji), no deluje mi da je večeras duplo bolje nego sinoć.
ako ništa drugo (to jest štono bi rekli "ako ima boga"), ne bi bilo loše da mi ipak sve od sutra bude po starom, bar zbog bloga, pa da opet imam kilometarskog materijala za pisanje, a ne samo proseranjsko-meditacionog.
xexe, kakav glup izgovor.

kako sam ja pametan... (HEATSEEKER)

lepo kažem ja (nama dvoma) sinoć
- ljudi, bolje je da danas malo o'ladimo, da se ne prezalećemo, jer ko će sutra ići dugačko ako (?) bude lepo vreme?
nakon skoro dva i po sata smo se vratili kući, a da smo jedva nešto pristojno odmakli od kuće.
tolika je vetrina duvala da je to bilo nehumano.
no zato smo uspeli danas da se održimo preko pet i po (!!!) sati na istom tom vetru,
iz prostog razloga što je od toga 2.5 sata bio u leđa.
a šta ćeš, isto kao i uzbrdo naspram nizbrdo (no srećom ne u tolikom odnosu/omjeru),
mora ti duže duvati/puhati u facu nego u leđa.
otišli smo na krug do Save, kroz Ub do Debrca i elektrane,
pa nazad prema Šapcu i na kraju hrabro u sav taj vetar kroz Koceljevu do Valjeva.
ajme.
no bilo je toplo, ljudi, koliko je bilo toplo.
bilo je 17, a na benzinskoj u koceljevi je pokazalo 21.
ne znam čemu toliko preterivanje, kao da 17 nije sasvim dovoljno?
i tako mi provedosmo osam sati na biciklama u periodu od 22 sata,
od čega se prvi dan ni ne računa, a drugi se računa.
kao dužina.
spasla nas torta, to jest pet torti...
naime danas lolini matorci slave svog sveca pa je na repertoaru, da ne kažem jelovniku, doslovno sve i svašta.
dole se izmenjuju gosti u ešalonima, a mi na spratu u potaji tamanimo svu tu ponudu prema sopstvenim nahođenjima.
jutros smo ubili toliko torte da smo samouvereno krenuli na trening od 5-6 sati bez ikakve hrane ni novca u džepu.
možda sam osetio neki nagoveštaj gladi u zadnjih pola sata, no to je deo treninga, to je trenutak kada se maže!
do sada sam znao šta da pojedem pred maraton, a sada znam i šta treba da uradim pred čazmu ;-)
sada ćemo u večernje-noćnu šetnju da malo odmorimo (?) noge, nakon što smo ubili pola činije ruske salate i pola flaše nekog muškata. ne znam zašto ne postoji sorta grožđa ženskat, nemojte mene pitati. a muškat je valjda drugi naziv za tamjaniku. no deluje.
do sada sam znao šta da pojedem posle maratona, a sada znam i šta treba da uradim nakon čazme ;-)
a sutra je nedelja, tzv dan za dužinu? gulp!
već imam ove nedelje pretrčano 88km, dakle ostalo mi je samo 12km na raspolaganju jer sam rekao da ne bih trebao više od 100 nedeljno, da bih ostao u sigurnoj zoni. ih kad bi bilo lepo jutro, pa da odemo opet negde bajkovima...

Fwd: dvoje

imao je neku staru sportsku povredu, iz vremena dok se još zaluđivao maratonima i bio opsednut trčanjem, i obećao je sebi da više nikada neće trčati.
imala je staru ranu na srcu, nakon koje je sebi obećala da se više nikada neće ozbiljno uplesti u neku vezu sa "jačim (argh) polom".
sreli su se kod zajedničkog prijatelja i dogodilo im se prokletstvo zvano ljubav na prvi pogled.
nakon nekog vremena počeli su da se intenzivnije viđaju, a ona se požalila da nema partnera za jutarnje jogginge.
njemu nije trebalo mnogo da pristane na rizik, a njoj nije trebalo puno da ga zbog toga konačno zavoli.
prolazili su dani njegovog straha da će se opet navući na staru strast i povrediti, i dani njenih strepnji da će opet izgubiti nekog koga je zavolela.
nakon još par meseci u njemu je uveliko buktala stara strast za trčanjem, pa je čas trčao zajedno sa njom, a čas zapadao u planove treninga i razmišljanja o još jednom, poslednjem, maratonu. pa zatim svadba i mirno čekanje penzije.
nakon još par meseci shvatila je da je konačno našla čoveka iz snova, princa u belim patikama, sa kojim bi mogla dočekati starost.
odlučili su da se zajedno prijave na maraton, i da im to bude ujedno veridba (zaruke).
na cilju će on sačekati nju sa prstenom i zamoliti je da postane nejgova žena, u dobru i zlu, do kraja života.
sve je išlo po planu.
na dan maratona je on stavio prsten u džep od šorca, a ona je u svoju kosu uplela sudbonosno "da".
no nakon pretrčanih 30 kilometara osetio je naznaku stare povrede, koja je postajala sve groznija, tako da je odustao i prečicom se dovukao do hotela. ležeći u sobi proklinjao je sebe što je postupio suprotno svojim zakletvama, ali je delimično okrivio i nju, jer da je nije upoznao do svega ovoga ne bi ni došlo.
dok je trčala iza zeca sa balončićima "4h", razmišljala je o njihovoj vezi, o tome koliko joj on znači, i kako bez pomisli na njega ne bi mogla da izdrži do kraja. odmah bi odustala da ju je na cilju čekala samo medalja, no taj prsten kao simbol garancije srećnog života od sada pa do kraja, to je bilo ono za šta je vredelo dalje trčati.
ležao je na krevetu u hotelskoj sobi, previjao se od bolova, i u trenutku nalik nervnom rastrojstvu je zgrabio onaj prsten, bacio ga u klozet i pustio vodu. nije bio ni za šta, ni za koga, a najmanje za svadbene ceremonije. muška sebičnost i kukavički strah od odgovornosti su pobedili ljubav i odgovornost.
nekako se dovukla u cilj ali nije uspela da ga pronađe. progutala je ko-zna-koju knedlu u životu, i pomislila: oh, ne, nije valjda i on (bio) isti kao svi ostali?


--
Objavio/la s42.195 na sOK u 1/09/2010 04:06:00 PM

tunel (another bespotrebna tlapnja)

mal-malo pa neko svodi nekakve račune, podvlači neke crte i sumira urađeno. ljudi prave planove, trude se da ih ostvare, i tako im ti planovi zamenjuju nekakve svetiljke koje ih vode kroz sezonu, treninge, život. ja sam jesenas napravio neki plan, neku želju, koju sam definisao kao da mi je glavno da se ne povredim, da ostanem u komadu do proleća. i da se ne dosađujem. meni je zima oduvek bila neki neprijatelj, a leti sam bio na svome. i uvek mi je bila preokupacija da nekako preživim tu zimu, da provedem što manje dana bolestan, premoren, smrznut, prehlađen, mokar. bol zimi je drukčiji od bola leti, to je neki podmukli bol, neki zao (zli) bol. leti je sve lepše, umesto da trošim energiju na grejanje tela, ja osećam da primam od sunca dodatnu energiju, sve mi je lepše, lakše, a ja sam brži, lakši, i lepši. čak i bolovi nekako prijaju, a probleme sa eventualnom dehidratacijom je posle treninga oduvek lako rešavala lubenica od 8 kila, dok su u zadnje verme počeli da pakuju pivo u plastične boce od 2 litra :-)

ta zima i ti prekidi života (letnjeg) me potseća na ono kada se odlučim jednom u nekoliko godina da se prošetam prugom od valjeva uz kanjon reke gradac. no problem su tuneli. predeli su predivni, klisura je duboka, planine visoke, sve je tako krivudavo, stešnjeno, izazovno. no ajd prođi ti kroz tunel koji je dugačak preko 400 metara i u obliku slova "S". nakon 50m upadneš u mrak mrakova, stigneš na neprijateljsku teritoriju. ne znam jel gore sa lampom ili bez lampe. sa lampom nešto još i vidim ali mi deluje sablasnije, kao da sam izgubljen, lampa mi ugasi ostala čula. a ako idem "na pipanje", sve duže primećujem svetlost iza sebe i puno ranije je primetim ispred sebe, dovoljno je da se pojavi najmanji tračak nagoveštaja izlaska i već se osećam puno lepše. no jednom kad upadneš u onaj najcrnji mrak, osećaš se kao izgubljen "za vjek vjekova amen" (TM atomsko sklonište). kad jednom izađem iz tunela osećam se kao da sam se ponovo rodio i tako je sve do ulaska u sledeći tunel i nestanka svetla nakon 50-100 metara, zavisno je li odmah krivina ili pravac.

za sada uspevam u tom bauljanju kroz tunel zvani zima, pa mogu reći da sve ide po planu. ne, ja ne treniram, nećemo se lagati. nema tu nekih prefinjenih varijacija, znalački umetnutih kontrola i opterećenja, sve je kod mene totalno intuitivno. ko je čitao blog više-manje redovno, već je to shvatio. nekoliko dana trčim, pa onda par dana odmorim ili ako je lepo vreme skočim na biciklu pa tek onda odmorim, i tako u krug. taj odmor je uglavnom aktivni polu-odmor tek jedva dovoljan da opet dođem do daha i zaleta. za sada imam sreće da se nije za redom namestilo 30 groznih i hladnih dana koji bi me "naterali" na monotono trčanje i nedajbože preopterećenje neke tetive ili zgloba. nekako osećam da je pametnije da ne "treniram", da je to bolje za moje sveukupno zdravlje, telesno i duševno. ne smem dozvoliti da mi sekunde preuzmu misli, da mi računanje preotme fokus sa ostalih stvari. kakav je to bedan dnevnik u kojem nisi razmislio ni o čemu važnijem od puke matematike da li su 10X800 metara bili jednaki ili po par sekundi gore ili dole... i nekako mi je lepo ove zime, nakon mnogo zima u kojima sam cepteo nad minutima i strepeo nad sekundama. da li mi je zaista lepše, ili samo želim da verujem u to, e to ne znam ni sâm kao što ni drugi ne znaju mnoge stvari u svojim životima. možemo da verujemo u ono što osećamo, ili ne, i možemo da osećamo kao prâvo ono u šta verujemo, ili da shvatimo da smo u zabludi. tu nema sudije ni svedoka, sâm si svoja porota.

eto pre 10-ak dana sam otrčao nekakav tempo, nešto malo preko 15km za sat vremena. tako mi došlo, jednostavno sam izjurio iz kuće i shvatio da mi noge lete, da mi se namestio dan za "nešto brže". no neće mi to preći u naviku, čak naprotiv, paziću da baš skoro to ne ponovim. juče sam trčao 4-ti dan za redom, to je išlo 20 - 20 - 22 - 26km, totalno van pameti. no nije mi bilo teško. ajmo sad u matematiku - kad juče odbijem prva i poslednja 2km sa lolom, onih 22km između sam trčao prosekom od nekih 11.5 km/h (a trkači vole u minutima/km, dakle 5'14''/km) što je više nego pristojno obzirom da sam
1) imao osećaj da sam na džogingu
2) imao prosečan puls od 126!!
3) napravio bar 700m uspona
4) napravio loš izbor staze jer sam bar pola sata riljao kroz blato, a gro spustova otrčao niz strme asfaltne nagibe od dobrano (do duplo) preko 10% tako da sam više kočio nego što sam dopuštao da me nosi gravitacija
5) suprotno starim pravilima da treba moći još ovoliko ili onoliko kilometara trčati istim tempom nakon završetka treninga, ove zime sam pooštrio taj kriterijum na minimum sat vremena: dakle kad god sam završio trčanje, bio sam poprilično siguran da sam mogao još bar 12km otrčati istim ritmom, naravno osim jednog ili dva (?) brža tempo-trčanja. što i nije neki problem kad trčim tako sporo, no eto, ostavljam sve veću zalihu.

ta zaliha mi donosi *sutra*. u smislu *the sutra*. zaliha danas znači da neću ostati potrošen, i da će mi se život sutra nastaviti a da se neće zaustaviti na današnjem jurcanju. nekad misliš da ti je život danas, a nekad misliš da ti je život sutra. pa, zimi je život sutra, a leti, leti je možda danas :-) zbog svega gore napisanog. dakle još 7 dana pa smo na pola, ako računam da je stroga zima = decembar+januar+februar. novembar zna zasrati, a zna i mart, no to više nije ono najcrnje. dani su duži, temperature obično nisu u minusu. još malo pa smo na pola. a posle je i odbrojavanje lakše. wroom wroom.

prema tome, kako god trenirao ili ne trenirao, nekakva forma je uvek tu, ne moram da je tražim i dozivam.  a kad je već tako, ne vidim razloga zašto da se iz prijatnog trčkaranja (koje mi se toliko sviđa) sad bacam u nekakve sheme i zacrtana mučenja, i da zadovoljstvo-u-neobaveznom pretvaram u stres i obaveze. idemo dalje, još malo pa će se pojaviti čuvena "svetlost na kraju tunela" :-)

mini odmor ...

 ... u smislu da je grad pust kao u vreme bombardovanja, jer je petak između božića i vikenda pa se to sve spojilo u produženi vikend. zatišje posle bure, da kažem tako, jer je ono juče ličilo i na vukovar i na bagdad i na pojas gaze i na sve drugo osim na božić. nakon jutrošnjih sat i po šetnje i svođenja bilansa u kakvom su stanju noge nakon jučerašnjeg trčanja, trenutno smo u fazi odluke da li ćemo nešto kraće skočit na bicikle ili ćemo po sistemu "samo jednom se živi" rizikovati da nas uhvati mrak. a posle toga ćemo uz rusku salatu otvoriti "vranac" i slušati ploče :-)
što je ovo cool, napišeš dnevnik unapred :-)

PURPLE HAZE (christmas, part II)

od jutros nijedan normalan mejl i samo desetak spam ponuda za viagru i penis enlargement

- hej Džo, gde si kren'o, sa pištoljem u ruci?
- kren'o sam da ukokam dragu, muva se sa nekim, dole u gradu...

kad me niko danas nije ubio, smatram da sam dobro prošao
na sve strane pucanje, u gradu petarde, u selima lovci sa zakrvavljenim očima
svi nešto proslavljaju (?)
valjda misle "ako Ga odmah danas ne ubijemo, neće biti ni Uskrsa?"
rokaj brale, samo mene nemoj - trčim i molim se

krenuli smo zajedno, razdvojili se posle 2.250 km i nekim čudom se par sati kasnije susreli na keju i dokaksali zajedno kući
ppffuj, rekoh ja, kad sam Je (Ju) sreo na božić, viđaću je tokom cele godine, i fino smo se nasmejali
total 2h22', NEplanirane polu-dužine, jer smo se danas nadali bicikli
no oblaci, kiša, magla, kišica, trt, mrt, i šta ćeš...
ona je napravila krug na desno a ja na levo, i nakon razdvajanja pa do sretanja smo tako zajedno napravili oblik srca

pa ne znam, možda sam prešao ... 26km?
moram konsultovati karte +++++++++++++
imao sam dobrih 650-700m uspona, a kad ja tako izračunam, uglavnom je 800...
pola po asfaltu a pola po blatu i nešto makadama
s jedne strane me baš briga, a s druge mi je interesantno da sam ubo baš 26, jer je to u miljama = maraton

imam nekih detalja (...) no ako ih zapamtim to ću sutra naškrabati
kako kažu, na božić "valja da se sve započne"
eto tako, ja sam "započeo" maraton, pa ću ga valjda za tri i po meseca i završiti (!)
lola je pretrčala 22km što je gotovo spektakularno jer je do sada trčala tek po desetak km,
dakle ovo je za nju kao da sam ja pretrčao 45km...
kapa dolje, ruke gore (klap, klap, klap)

Purple haze all in my brain
Lately things don't seem the same
I'm actin' funny, but I don't know why
'Scuse me while I kiss the sky ...

troskok

Prošla je tako i ta dve-i-deveta... Trčali, vozili... Pisali blogove... JA pobijedio...
Započela zatim i ova dve-i-deseta. Vozili, trčali, trčali... E a sad sam dodao ekstra detalje, čak sam ih toliko dodao da sam ih redom zaboravljao kako sam ih dodavao. Jer jedno je kad otrčiš tri dana po 20-ak km. Drugo je kad u jedan od ta tri dana ubaciš biciklu. Treće je kad u jedan od tih dana ubaciš dugačko drndanje do i od Beograda, i dugačko drndanje PO Beogradu. Tako sam započeo trčanje dugačkim laganim treningom u ponedeljak kada smo krenuli zajedno prvih 5km do jezera u Petnici, pa sam ja produžio dalje a Lola se vratila kući. To jest svratila je tamo kod jedne prijateljice na par minuta, pa onda strčala nazad kući. To zvuči profi: šta si trenirala? – išla sam dva puta pet kilometara! – auuuu... Zanimljivost je da sam JA nosio uzbrdo poklon za tu prijateljicu (jbg bila je tek prošla, ili treba reći počela, Nova Godina) i svo vreme se pitao - jebote ako ćeš ići uzbrdo peške šta moraš nosit poklon od pola kile, zar nisi mogla poneti neki ukras za jelku, to je 10 grama? No dobro, to veče sam otišao da se malo provozam i neplanirano završio u ledu i blatu, riljao city bajkom (bez brzina i menjača, i od bar 15-16 kila) uz neka brda i prošao jednim putem "koji me oduvek zanimao kuda prolazi". Još se trebalo spustiti par stotina metara nadmorske dole u grad, po mraku, na temperaturi u minusu, i mogo sam reći da sam preživeo. A lepo kažu alpinisti, najviše se gine na spustu. Sutra (a to je juče) smo se dogovorili da anticipiramo (kak sam intelektualan, koristim strane reči, dovoljno je samo jedno popodne u Beogradu i o'ma postanem duplo pametniji, da ne kažem troduplo) taj put u Bgd i tu nabavku. Dobro, patike se kupuju usput, a glavno je materijal za Salon Ljepote. Tako ja zapalim u rano jutro, mogu reći SABAJLE (smem da tako napišem po narodski jer to je bilo PRE Beograda) na trčanje i napravim jope 20km po jednako krkenzi profilu ali za 15 minuta brže nego dan ranije. To je sve zbog onog poklona što sam ga nosio, eto deco zašto je Deda Mraz tako spor, zbog poklona. U stvari krenuo sam lagano plašeći se tog kasnijeg dugotrajnog sedenja (u autu) i stajanja i šetnje, pa sam se malo "pričuvljivao". Krenuo sam na 20km oprezno kao da sam krenuo na 40km. No kasnije mi je postalo hladno jer sam se vraćao prema vetru pa sam svaki km išao po 10s brže i dok sam se ugrejao već sam bio na keju... A lupio sam i par uspona od 15% brzinom kao da je ravno, baš mi nešto bilo gušt, bilo je to negde tamo prema sredini treninga. Tako sam već napakovao 4 stvari od koje sam u hodu zaboravio na bar dve: trčanje, bicikla, trčanje, putovanje, i poludnevno stajanje. To su bile 4 stvari, kad vam kažem, nemojte se pliz vraćati da brojite jer će ispasti da ne znam da brojim do 5. I ustanem jutros, i kažem da, kako danas nema nekog bitnog posla mi ćemo odmarati i nešto obaviti od poslova kod kuće, a ja NEĆU trčati sve do popodne, da se dobro odmorim, da par puta po sat vremena dignem noge i sačekam da mi se vrate u stanje sposobnosti za trening. I to je trajalo do pola devet, kad sam pročitao mejl od frenda iz Italije koji mi "skreće pažnju" da ne propustim Campaccio kros! F*ck!!! Ako krenem do devet, i vratim se kući za 1h45', taman da se istuširam i padnem u fotelju sa činijom mueslija u zagrljaju. Gledamo kros, u tom stiskavcu, činija i ja, a tela nam se spajaju u jedno. Njemu se mili u fotelji. I čak i tako bi sve bilo prema planu (više manje) da se nismo dogovorili da bi se ona lagano provozala, makar city bajkom, pa možda možemo i zajedno. Tako sam danas umesto maglovito zamišljenih 20km, pretrčao 22km za isto planirano vreme. Deset posto, čudna mi čuda, korak od 120 ili 132cm, pa to je skoro isto? Što je sve varijabilno (promenljivo) jer u nekim poenima, gde je kilometar lagane dužine = 1 poen, onda ti je 20km lagane dužine = 20 poena. Dovde je bilo lako. A sad nastupa psihodelična primena nauke na trening. 20km lagane dužine ali U DRUŠTVU nosi istih 20 poena fizičkog napora, ali nosi samo 15-16 poena emotivnog napora, u poređenju sa 20 kada ideš na trening sâm. ALI! Ako trčiš u tom društvu MALO JAČE od intenziteta Lagane Dužine, završićeš nakon 20km sa 25 poena napora, unatoč sumi od samo 15 emotivnih poena "brzo mi je prošlo". Emotivno ćeš se brzo odmoriti "ih kad bih imao društvo mogao bih i popodne na rastrčavanje od bar 20km" ali ćeš zbog poena napora (25) duže biti umoran nego što si planirao. Ponelo te društvo. Uglavnom ako sutra i prekosutra bude lepo vreme i bez kiše, a najavili su 12-14 stepeni, odoh ja na biciklu, boli me dupe za matematiku. Dakle prva i zadnja (prednja i zadnja?) 3km lagano a između toga 16km po 4'40'', u odlasku sporije (uzvodno) a u povratku malo brže, uz 100-ak metara uspona (jbg kupser ovde kupser onde nakupi se). Probao sam i nove duge gaće za trčanje, nisu loše, onako su tople. U povratku na jednom mestu strčavam sa trotoara na parking i dok sam shvatio da sam ugledao isred sebe komad stakla već sam ga bio nagazio petom kkkrrrrccccccc i baš pomisih - fala bogu da nisam uzeo neke najkice sad bi se probušile i zauvek bi mi svirale ffflllccc ffflllcccc... a ovako micuno đon od stiropora sve trpi a naročito kad ti je cela država jedna velika deponija i nikad ne znaš u šta ćeš sledeće ugaziti.

3-sat

nije ništa što triatlonci misle, nego je 3-sat satelitska stanica nemačke švajcarske i austrije.
i svake Nove Godine (i prvog maja) puštaju 24 sata koncerata.
ajmo reći rock-marathon :-)
to se zvanično zove "pop around the clock", na čistom njemačkom.
ove godine je, pored par švaba i par nekih "nikad čuo", od rocka išlo sve i svašta od tine turner preko ringo starra i status quo, fleetwood mac i tom petty-ja, queen i eric claptona, i od ne-čistog rocka je bilo od neil diamonda do oasis, a od cajki je bila samo pink dok su ranije običavali puštati i rihannu i beyonce i furtado i tako dalje...

i šta se desilo: da mi je dan kasnije poludeo dvd rikorder i počeo se nešto gušiti, a imao sam skoro popunjen njegov hdd od 160GB. i tako sam se usro da će mi se sve pobrisati pa sam manijakalno tri dana pravio back-up i sve prebacivao na dvd-r, evo do sada sam sačuvao oko 50% jer tu je bilo stotinak koncerata, maratona, i par filmova...
sad već kad sam obrisao deo snimaka, sve je ok, ništa se ne guši i ne zabrljava, a ranije u jednom času su mi se umesto svih naslova pojavile ##### ii morao sam SVE stvari koje sam imao snimljene da ispočetka preimenujem da bih se mogao orijentisati šta je šta. čitav sat posla! :-( moram što pre kupiti još jedan paket od 50 dvd-r jer sam sve potrošio.

evo još par dana treninga pa ćemo kad budemo odmarali od trčanja - dan pred ili dan po Božiću - da skoknemo do Bgd u mega nabavku. po prognozi bi trebalo da bude sreda-četvrtak toplo pa možda opet opalimo i neku vožnju bajkovima. šta sam ih džabe detaljno čistio i podmazivao ako ih sad odmah nećemo isprljati...

ali kad Status Quo sa 60 godina pevaju Just Supposin', što je nekada bio rock and roll, prašteći klasičan... ljudi moji, to danas oni tako veselo tralala pevuckaju da bi ladno mogli sa tim svojim bivšim rockom na Eurosong :-)
jebote ko Abbu da slušam, neverovatno.
a i Ringo Starr je malo unca unca mehanički kao pop pevač iz lutkarskog pozorišta.
a šta ćeš, čovek je bubnjar, to je među muzičarima isto kao kad dođe traktorista na pariz dakar.

rat bendova

eh, ak su se počeli i 'Ercegovci buditi, to znači da je 2010-ta već dobrano poodmakla...

napisao sam da treba čitati (ajmo purgerski - "ĆITATI"?) blogove a ne komentare,
to mi je recept za neprotraćen dan.
no napisao sam to na pogrešnom mestu (gde sam doživotno svrstan u SPAM)
pa to niko nije video, no nema veze...
ionako ne znam da li sam to mislio ozbiljno,
ili sam napisao tek onako da nešto pristojno napišem,
umesto onoga što sam želeo da napišem.

onaj ko ti je srodan (emotivno, intelektualno, etički, trt-mrt),
on se neće sa tobom "raspravljati" na tvom blogu.
blog - to je kao kad pozoveš PRIJATELJA na piće ili ručak, i naručiš pizzu.
ako mu ne valja pizza glupo je da MENI to prebacuje jer mu je ionako džabe,
dakle kad pođe kući, on nek skokne do pizzerije i nek to reši sa Kuharicom :-)
tako se potvrdilo ono što sam ja već rekao
("mnogi će crkavati i gristi se za guzicu zbog tih par tisuća eura")
i poželeti da je deo te navodne SREĆE upao u njihov džep.
takvi imaju princip (?): kad nešto sâm uspeš - onda je to Talenat,
a kad uspe drugome - e onda je on imao SREĆE.

tako sam ja danas napravio 20000 jako laganih i rekreirajućih koraka od po metar,
i imao sam 20000 puta SREĆU da nisam krivo stao i iskrenuo skočni zgob.
a di ćeš veće sreće?!
vala baš mi je krenulo u 2010...

trčim tako, i razmišljam o GLUPOSTIMA:
taj na čije sam komentare jutros protraćio par minuta svog dragocenog života,
prvo me nasmejao citatom:
"bolje je roditi se bez one stvari nego bez sreće,
jer ako imaš sreće, onda će ti ona stvar kasnije porasti",
no završio je ulogu ispadima djetinje ljubomore oko nešto evra
pa smo tako shvatili da se jadničak 1) rodio sa onom stvari,
ali 2) BEZ SREĆE...
jer mu je ona stvar nakon rođenja prestala rasti :-(
tako sad pravi scene i leči komplekse na pogrešnim mestima,
i oduzima vreme pogrešnim ljudima.
(treba frustracije nabijati na nos roditeljima, ako već nisi nasledio ništa TALENTA...)

što bi fino i iskreno rekao sead lipovača:
- vi momci ne svirate, vi se borite s instrumentima.
ajte lepo nazad kući i dve-tri godine vježbajte,
pa se vratite da vidimo šta ste naučili.
tako bi trebalo reći tom momku, koji se bori sa svojim životom srećom i talentom.
no taj bloger-domaćin je previše fin da bi nekome tako odbrusio,
čak ako je neko to i zaslužio.
ali onda ti se navuku kompleksaši pa se tu leče na tvom blogu
kao da držiš javnu psihoterapijsku ordinaciju.

ja sam odavno podvukao crtu ispod raspoložive sreće
i nasleđenog talenta (da pregazim preko raspoložive sreće)
i nabio na nos kome sam šta imao,
no zadnja stvar koju bih radio bi bila da na nečijem blogu
(što je ekvivalent - u nečijoj kući)
serem i lupam gluposti, za to imam svoj blog...
gde mogu da jedem kakva god govna hoću
i gde niko (normalan) nema prava da mi soli i začinjava ta moja govna,
ako su već meni ukusna.

dobio sam svojevremeno i primedbu (dobronamernu) da je blog vredniji ako je javan,
no život mi je kratak da bih ga trošio na borbu sa fantomima.
već će oni naći neki drugi blog da se reše frustracija, a ja miran i zadovoljan.
meni je full dosta 25 čitača i jedan komentar nedeljno.
"prijatelj je... onaj kome ne moraš previše da objašnjavaš"

eto kako je dovoljno samo par minuta ujutru potrošiti na gluposti
i onda ti u glupostima prođe pola dana.
a mogo sam razmišljati o puno pametnijim stvarima.

the užina

ne znam na koju foru me ovaj wireless povezuje i "odvezuje" na svakih par minuta...

juče sam prepešačio 10km i danas 16km, što mi se računalo kao "d užina" (iz naslova).
nisam znao kako drukčije da u nedelju ostanem u prirodi 3.5 sata, a da se ne premorim.
znate, "nedeljom se ide dužina".
ne znam ko je izmislio to pravilo, valjda je i on živeo u istoj kući sa Taštom :-)
a sinoć sam i pretrčao jedan kilometar, i sada već imam godišnji prosek od 3 metra po danu.
samo polako, langzam aber ziher.
kao što kažu narodne poslovice (updated version s-2010.01.03)
* kamen po kamen - kamenjar
* zrno po zrno - zrnevlje
* dinar po dinar - sitnina

2003  0555     km/mes 139     km/dan   4.826
2004  2414     km/mes 201     km/dan   6.596
2005  3282     km/mes 274     km/dan   8.992
2006  3730     km/mes 311     km/dan 10.219
2007  3554     km/mes 296     km/dan   9.737
2008  3008     km/mes 251     km/dan   8.219
2009  2223     km/mes 185     km/dan   6.090
2010  0001     km/mes 000     km/dan   0.003

no zanimljivo je ovo kada podeliš godišnju kilometražu sa 365/366, i kada u toj matematici zaboraviš na dane bolesti, odmora, putovanja, oporavka, povreda... i kad na kraju godine vidim da sam "svaki dan" pretrčao po 6km i prevezao po 47km, pa je li to mnogo ili malo, hehe? u sred leta je to smešno, ujutru otkaskati pola sata i posle posla provozati se sat i po. mislim, "sve je to lepo, ali šta ću danas da RADIM"? a evo danas, po ovom snegu, ko će šlajfovati kroz bljuzgu 40 minuta, i ko će posle toga dva sata mtn bajkom da se kliza i zaprskava, posle toga da se čisti i pere još dva sata, zbog usranih 47km? fuj. s te strane gledano, trčanje je sranje, uvek ga bude malo. da li sam trčao svako jutro 5km ili 10km, to mi dođe isto. eeee, ali da li sam vozio svaki dan 25km ili 50km, to mi već pravi razliku. IAKO sam (glede i unatoč) pet puta duže bio biciklista nego džoger. za 25km bicikle se ne bih ni oblačio, a po mojim Poen-ima 5km na trčanju je negde kao 25km na trkačkoj (20km na bajku). e sad pošto mi je normalno da vozim najmanje 50km, onda bi mi valjda bilo logično da trčim najmanje 10km? (a uglavnom jeste). a pošto sam znao da vozim u nekim godinama i po 60km dnevno (na proseku cele godine), što na bajku što na trkačkoj, to mu dođe kao da sam trčao 12~15km ... dakle nek bude 13km dnevno. pa čak mi ni to ne deluje "nešto" strašno, u smislu da treba preko cele godine trčati oko sat vremena dnevno i to je sve. preko leta brže, a zimi sporije. manje više. no kad smo vozili tih 22000 godišnje to je bilo ono, da voziš maltene koliko god možeš. jer ja idem napred uvek sâm kad vozim, to je nešto SKROZ drukčije od treninga u grupi, a tu je uopšte biciklizam vrlo glupav za vođenje evidencije, ako imaš pretežno grupne treninge. mislim, MOŽEŠ da upišeš koliko si "prešao" ali to je manje-više kao da se kitiš tuđim perjem, kao kad Miš kaže Slonu "ala tutnjimo! ha?".

i tako. hteo sam da premestim ovaj blog na drugu adresu da mi je lakše da sortiram arhive u kompjuteru, no mrzi me. ko god čita njemu je svejedno pritiskao na s-ok.blogspot ili na primer s-2010.blogspot no eto, kažem, mrzi me danas da se oko toga petljam...

d. stotu

mora da je strašna gnjavaža u životu...

goni (teraj) točak tri-čet'ri sata, na repeat. i sve nam nekako ispadne tek koji kilometar do 100, ali nikako 100. ili smo već mokri, ili smo već gladni, ili su nam već utrnula dupeta, ili smo se jednostavno zasitili od tih skoro-pa-100 kilometara. a šta bi trebao da uradi neko ko je zadovoljan sa 98? da se dožulja do okruglih 100, ili da stane posle 98, dok je još zadovoljan?

mora da je grozna gnjavaža u životu...

i razmišljam o tom "dodatku" od tek desetak minuta, pa možeš se i po gradu provrckati levo-desno i malo proparadirati onako šaren (što od opreme što od blata) kao fazan. ono, braon baza a šareniš se nazire. šareniš sereniš. i što sad sebe mučiti ako mi je već dosta, šta mi realno znači tih kilometar ili pet? ništa.

mora da je užasna gnjavaža u životu...

i tako dođemo kući na ne-okruglom broju. a kako bih i znao na primer za godinu dana, kada pogledam u dnevnik treninga planirajući neku vožnju? Krug Prvi, 100km. Krug Drugi, 100km. Krug Treći, 100km. a pored piše išli Krug Prvi plus "okolo po gradu". a malo ispod piše išli Krug Drugi plus "malo kroz Bolnicu pa pored Stadiona i oko Železničke stanice". a dalje ispod piše išli Krug Treći plus "des' minuta po parkingu od Gorenja, dopunjavali do 100km".

mora da je jeziva gnjavaža u životu...

pa jebote koliki je koji Krug, ko će to sad znati??? i otud (otale, otalen) su česte te nepotpune brojke u mom dnevniku. kvare mi sliku i geografiju. hoću reći, i topografiju. želim da pogledam u dnevnik, i kada mi piše valjevo-ljig-lajkovac-valjevo, hoću da vidim tih fakin 88-89km... a ako mi se ide 100km, PUNO je bolje otići na malo duži krug, umesto na isti ovaj pa se na kraju vozati oko grada ko kretenčina.

mora da je strašno grozna gnjavaža u životu...

možda je deo krivice i u manjku samopouzdanja? (u fazonu - hajde da pogledamo tiganj odozdo) jer ako ČESTO mislim da mi je trening za taj dan idealno dugačak 80km a stalno mi se posle toga voza još pola sata, onda ja loše planiram dužine/profile treninga i potcenjujem svoje mogućnosti, hronično postavljam letvicu prenisko?

mora da je jezivo užasna gnjavaža u životu...

i tako se okrenula godina preko godine, faličan broj preko istog takvog manjkavog, s jedinom razlikom da smo (za promenu) postavljali letvicu dovoljno visoko pa smo se jednom vratili skroz blatnjavi a drugi put skroz gladni, i oba puta na granici na kojoj neki unutrašnji osećaj i opšti zamor kažu "aj dosta bre".

mora da je preduuuuuugačka gnjavaža u životu...

baš je sladak ovaj g. patrčević: "Ako trenirate više od 28h tjedno, svakako me kontaktirajte, volio bih vas upoznati :) "
hmm, ako nekad leti treniram preko 30 sati i još k tome dodam 20-ak sati na poslu, sumnjam da imamo viška vremena za upoznavanje. što su treninzi teži, imaš manje vremena za ostale stvari jer se više odmaraš, a ako ideš duže ali lakše treninge nisi umoran na isti način i lakše obavljaš onaj "višak" obaveza. dakle sada je pravi trenutak za upoznavanje :-) šteta što nemam blutut slušalice i što nije besplatan mobilni, uz ta dva bih mogao na onim duuuugačkim laganim trčanjima da se detaljno upoznajem sa pola sveta... što bi to bilo zanimljivo, ha?

doživjeti stotu!!

nakon 960 sati "treninga" i 1110 sati "svega", osećam se kao da sam dočekao stotu, a ne tek tamo neku bez veze novu godinu. treba zapamtiti jednu važnu stvar: nije nikakva draž u samoj toj stotoj godini, to je osećaj kao da si upao u septičku jamu. no ovo natrpavanje prepreka, da bih što kasnije do nje stigao, to je ono što je zanimljivo.

doživjeti stotu!!

juče nam je greškom jedan prijatelj maratonac (a ko će drugi) čestitao srećnu 20010 godinu!
e baš ti hvala, kako je to lepo tako unapred poželeti, a za ovu (2010) ću se sâm snaći.
kad mi je prošle godine jedan drugi maratonac poželeo godinu "bez povreda i dobrih rezultata" pomislio sam - neka je jedno promašio, i biće ok, neka bude pola-pola.
i baš tako je i bilo, pola-pola, s tim da je promašio "bez povreda" a pogodio "bez dobrih rezultata"!
eto, s takvim željama od svojih prijatelja, dobro je da sam ovoliko i ovako poživeo :-)

kraj...

nešto sam petljao da napravim da mi sve web stranice izgledaju isto, pa evo šta sam dobio - kao što se vidi u prilogu.
svi su mi se ... GUMB-i ... (što bi rekla zapadna braća) izgubili (ili treba da kažem iz-GUMB-ili) i pojavile mi se neke debilne crtice preko sred ovih polja (TAB-ova?) pa sad ti vidi gde da klikneš i kako.
ne dâ mi se da podesim sve prema svojim ukusima (o kojima ne vredi diskutovati - ne o ukusima, nego o Mojim Ukusima).

danas celo jutro na poslu,
u podne na trening biciklama jer smo sinoć slušajući prognozu odlučili da ćemo se voziti.
no čim oni kažu sunčano, to znači kiša.
dakle prvih sat vremena po kiši...
a kad oni na Državnoj Televiziji kažu "PROLEĆNE TEMPERATURE!!!",
ja se zapitam zar nije jesen prošla tek pre 8 dana,
pa ako smo TEK 8 dana u zimi - zar nije logičnije reći "jesenje temperature"?

Kome je i zašto uopšte palo na pamet proleće, dok smo još uvek u 2009?????
hajde ako je februar, ili da je makar stigla nova godina (2010), pa i da pominjemo njeno proleće.
no ovo je zvučalo kao ČISTA i najgora GEBELSOVSKA PROPAGANDA!
znaš koja je razlika između Starih i Novih (na vlasti)?
pa, samo su ovi novi prepredeniji, ništa više.
jebalo ih proleće,ima do proleća još 3 meseca.
3 meseca čega? pa, 3 meseca propagande.
:-)

a Nenadu u inat danas sam imao samo jedan par gaća :-)
lako mi je na 16 stepeni, da mi se ništa ne smrzne, pa treba koristiti priliku...
no ove bici gaće ionako imaju onaj uložak kao pelene, pa realno štite kao 3 para,
dakle svi smo došli na svoje. tri za jednog - jedan za ...

za kraj godine smo umesto planiranih 5 sati odvezli samo tri i po sata, mtn bajkovima, 93km.
prošli smo u povratku kroz Mionicu, i dođemo kući,
i nađem poruku od jednog Opasnog Tipa iz Mionice koji mi javlja da je stigao...
i još nam šalje ponudu za dvoboj/troboj, pa, ostaće taj zajednički trening ipak za 2010... ha!
Nino, čujemo se sutra!

malo zbrkan post, baš i nije bio neki za kraj :-(
a šta ćeš, ne nailazi inspiracija po narudžbi...
nadam se da vam je Blog ipak bio sve-u-svemu zanimljiv,
i da ćete ga rado čitati i u sledećoj godini.

drage Moje i dragi Moji,
zdrava vam, srećna vam, uzbudljiva vam i aerobna, 2010-ta !!!
... što i sebi želim!
Saša

SVE (ili ništa)

Idem tako ja u nekom dubokom preračunavanju (pogrešnom izračunavanju) jednim zaobilaznim makadamčićem, kuda smo letos prošli mtn-bajkovima. Skrenuo sam sa asfalta i prolazi mi 5 po 5 minuta i nikako da se vratim na asfalt. A i kad se vratim, imaću još bar 11km do kuće. No vreme ide i ide i ide, prolazi sat vremena, i ja se prisećam svih skretanja, uspona, šumaraka, raskršća, kuda smo letos prošli. Uh jebote ovo selo sam zaboravio. Uh jebote ovo brdo sam skroz zaboravio. Uh boktemazo, asfalt je preko celog onog brdašceta? I prođe tako sat i deset minuta... A u tom zadnjem selu, grebem uz uspon od nekih 20% koji traje i traje, po krupnom kamenju, i prisećam se kako letos nisam nigde stao, nego sam svuda prošao "na pedalama". Posle tog kamenjara nastavlja se nešto manje problematićam makadam ali jednako oštar, sa kanalima po sredini. Nije lako ni trčati - koliko je neravno - a kamoli voziti biciklu. Nije meni problem malo popustiti po ravnijim delovima (kad sam na bicikli) i malo zapeti, zavrteti na oštrim delovima. Imam (osim eventualno Onog što je oženjen Sabinom Špic, ako se uopšte baš tako zove ona bajkerka što reklamira Merida bicikle, mrzi me sad da je guglam). I taj Gugl je sranje, odjednom su svi postali pametni i svi sve znaju...

Opet sam fino koristio one oznake na asfaltu i nakon oznake 6.7 (koja znači da sam na 7.9 km od kuće) sam "izbio" na oznaku 9.9 koja znači da sam na 11.1 km od kuće. Zbog te razlike od 1.2 km. I obzirom da mi je po makadamskom delu trebalo 24 minuta, izračunao sam da mi je to nešto preko 4 km, i onih 8 + 11 (više manje) po asfaltu će mi dati nešto preko 23 km. Nije da sam baš planirao da toliko pretrčim naročito jer sam išao jako sporo, no eto, tako je ispalo. Mislio sam da je kraće... Nisam išao čak ni Laganu Dužinu nego Bogme Polaganu Dužinu. A kao da je bitno. Dva sata izvan dima i smoga su ono što se pamti, čak je bolje da sam išao sporije jer je ovako duže trajalo. Ovo nije bila tek jedna rečenica da popuni prostor na blogu, nego vrlo važno razmišljanje i shvatanje životne fillozofije... koja mora biti iznad filozofije treninga, aktivnosti, performansi i ostalih napaljensko-zaluđensko-mladalačkih šizdarija.

Silazim nazad u grad, gledam u sav taj dim ispred sebe, i imam samo jednu želju za Zlatnu Ribicu: da mogu sada da duboko udahnem, i da ne moram više da dišem sve do ulaska u kuću. Koju jutros nismo ni provetrili zbog tog nenormalnog dima koji se nataložio u gradu orkuženom brdima.

Stopalo me uopšte nije bolelo. Ali sam bio nekako previše trom. Za oba imam objašnjenje. Trom sam jer smo sinoć bili u gostima i vratili se iza 23, zaspali jedva pred ponoć. Totalno sam se poremetio, ispao iz svakog normalnog ritma. Ceo dan pospan i bunovan, a ovo što sam trčao od prvog do 23-eg kilometra mi je delovalo kao da sam trčao od dvadeset prvog do 43-eg kilometra. Dođem na limeni mostić preko Kolubare, tuce stepenika ali malo oštrijih, ustrčim ih kao da imam snage u nogama. Ali taj manjak volje da uopšte pravim korake, pomislim da kad bih se sapleo i pao u travu pored reke, ne bih ni ustajao. Samo bih ostao da ležim i spavam. Osećaj alpiniste koji se spušta mrtav umoran nazad sa nekog osvojenog vrha, dovoljan je jedan kratak trenutak popuštanja/predaje umoru, i prvo sledeće čega će se sećati biće buđenje u Raju. Jbg.

A zamenio sam uloške u patikama, hehe. To jest i patike sam promenio, no okrivio sam uloške za jučerašnji bol u stopalu. Jer sam juče u Puma Calibus nosio uloške iz Asics Speedstar, koji su mi (gle slučajne podudarnosti) prvi put napravili bol u stopalu na onom već opevanom NS-maratonu 2008. A danas sam iz Asics 1110 (valjda, kod kuće su mi ostale patike, logično...) izbacio njihove uloške koji su vrlo slični onima iz Sleedstar, i ubacio sam neke od ovih modernih, možda baš iz Puma Calibus? Oni se navodno oblikuju prema stopalu blabla... Evo kratke teorije: nemam pojma kako u stvari treba da stoje ulošci prema stopalu. Da li je zamišljeno da treba da dodiruju stopalo celom površinom, ili ne? Kada kažemo "anatomski ulošci", zašto uopšte su oni anatomski? Kada stanem stopalom na mokru površinu, pa onda na suvu, i ostavim onaj trag iz kojeg se vidi kakvog je oblika stopalo, obzirom da nemam ravne tabane dobijem onaj normalan oblik stopala. I šta sad od mene hoće ti anatomski ulošci? Da gazim CELIM stopalom? Ali ako bih hodao bos, pa ne bih hodao CELIM stopalom? Tako da verujem da nam pola svih mogućih problema napravi Patikarska Industrija, svojim naporima da nam udovolje - učine nam medveđu uslugu. E sad gde me i šta me pritiska u jednim patikama, čime i kako gazim u drugim ulošcima, sve je to jedna velika nepoznanica, i ne možeš sve osetiti šta ti se događa u stopalima, kolenima, kukovima, tralala. Nekad ćeš tek sutra osetiti nešto u kolenu ili kuku, što uopšte danas nisi osetio za vreme trčanja. Nećemo za sve okriviti proizvođače patika, no mnogi od nas su proveli u patikama više vremena od tih proizvođača, i na biciklama više vremena od konstruktora ramova, pa ako nas bole leđa to mož' biti što nas je tata napravio kilave, ili što nam je proizvođač napravio loš ram. Na svakome od nas je odluka koga će okriviti za svoje probleme. Danas sam promeio uloške, sutra ću gaće, a prekosutra štopericu. Pa šta pomogne - pomoglo je.

ANEGDOTA ZA KRAJ

Stajem posle sat i nešto da pišam. Ne gledam dole u gaće nego gledam preko puta u kanjon reke Gradac. Napipavam neki višak opreme, nešto mi smeta da dođem do... do... cilja pretraživanja. I shvatam/kužim/setim se da sam uzeo dva para gaća. Obične kupaće (broj manje!) ispod, i one rupičaste "tehničke" preko, da mi upijaju znoj i da ne šalju svu vlagu napolje u trenerku koja će mi se kasnije ako je mokra zalepiti za zadnje lože. Pada mi na pamet Vudi Alen i njegova fora iz jednog filma "ne dirajte mi mozak, to mi je drugi najdraži organ!". Parafraziram ga i smejem se dok pišam: "neki nose kacigu, neki nose dva para gaća - svako štiti ono što mu je najvažnije".

Zavisno od večerašnjeg spiska posla, sutra možda odemo u BGD na trku od 8km (koju naravno ne bih trčao kao trku nego kao i onaj tempo trening od pre par dana), a možda ostanemo kući pa posle posla otrčim nešto u sličnom fazonu. Nije mi ni bitno da bih o tome razmišljao. Nek ispadne kako ispadne. Juče i danas mi je bilo lepo, sutra prihvatam šta god naiđe, bez viška uzbuđenja. 2009-ta mi je već ispunjena, mogu ostatak i prespavati.

petljizam

kakva je to glupost, pošalješ megabajt svog lokalnog šareniša (selo Robaje) na blog i sad to stoji sačuvano negde tamo u nekoj velikosvetskoj memoriji, i ko to sve plaća nije mi jasno. nadam se - ne ja?

nego evo o čemu se radi:

PODNASLOV

"oj Robaje, Robajeee, (Robaje = selo kod Valjeva)
kuvaj mala kobajeee" (kobaja = kobasica, po sremski)

ANEGDOTA

imamo mi jednu prijateljicu. i bilo je uhvatilo jednog leta neko silno pešačenje i trekinzi, i nakon toga je kupila mauntin bajk. uzela neki najprostiji peugeot sa nekim osnovnim delovima, jeste imao naštampano ime no bajk je bio težak ko tučak. i išla ona ovuda i onuda, ispronalazila neke silne stazice kuda smo mi pešačili. a mi smo posebna priča, jer moja Kilavija Polovina dobija ospe od svega što nije asfalt, i tako smo mi Eksperti Za Asfalt a ono što je okolo baš i ne poznajemo, osim kuda prođemo peške. pa smo tako razmenjivali priče i uputstva sa tom prijateljicom. počela ona da napreduje na bajku, čak je jednom imala anegdotu da je naišla na neku uzbrdicu i zaboravila na vreme da prešalta napred na manji zupčanik i kako je ona objasnila - jeste bilo naporno ali nekako se uspentrala na tom "muškom" prenosu i shvatila da to "nije ništa naročito strašno" :-) bila je materijal od kojeg se nešto moglo napraviti, no kako je uvek i svuda išla sama, kasnije je izgubila entuzijazam za dalje ultra avanture. i tako smo došli na temu tih Žabara, i u razgovoru reče Lola da smo mi tuda i trčali i vozili, i da smo došli do kraja puta i vratili se na asfalt... NE! - povika ta prijateljica. nije tu kraj puta! znate li gde taj put izlazi? (a nas dvoje sa otvorenim ustima i u neverici gledamo i slušamo kuda je to sitno biće od 50-ak kila, skroz samo i bez rezervne opreme, u običnom šorcu i majici, na običnoj bicikli i gumama, PROŠLO!) ... taj vam put ide tuda pa tuda pa tuda i dođe ispod Rajkovića (nama usta već do zemlje) i u onoj krivini... (meni već voda na usta) ...

i tako mi dobismo lekciju iz Avanturizma, Prolaznosti (u smislu kuda se sve može proći a da je po našim skučenim Bračnim Kriterijumima "neprohodno") i svakako lekciju iz Petljizma (u smislu da ako imaš malo više Petlje, možeš praktično svuda proći, i ne moraš za to biti ni Himalajac ni Tur-d-Frans-ovac). pomerila nam je malo kriterijume i shvatanja ta prijateljica u obliku totalne amaterčine i liku totalne (da izbegnem ono "full") rekreativke. i eto, tričavih pet godina kasnije, prošao sam i ja istim tim putićem, nadam se. jer više se tačno ne sećam njenog objašnjenja, možda je ona i negde drugde skrenula i izašla na nekom skroz drugom mestu na glavni put.

no istina je, na tom mestu NIJE KRAJ SVETA! zato sam danas tako ponosan i zadovoljan, i trpim lagani bol u stopalu. čovek koji je shvatio, da nešto za šta je mislio da je Kraj Sveta, NIJE Kraj Sveta, to je sada postao skroz drugi čovek.
eto, da znate.
tako je malo potrebno.
prođeš kroz Žabare i stigneš u Robaje.
ko bi reko...
još samo da sve to shvati moja Trapava Polovica, eh, di bi nam bio kraj?
:-)