... i nemoj slučajno neko da mi kaže kako "ima Boga"!

da mu ne bih ja odgovorio...

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Dve sestre poginule u sudaru kada su krenule da proslave diplomu

BEOGRAD - Na Pančevačkom putu kod “Progresa” noćas se dogodila teška saobraćajna nesreća u kojoj su dve devojke poginule, a dvoje je teško povređeno.

 

Mesto tragične nesreće na Pančevačkom putu

 

U sudaru, koji se dogodio oko ponoći, učestvovala su dva vozila, “BMW” u kome se nalazilo petoro i “jugo” u kome je bila jedna osoba. Od siline udara “jugo” je prepolovljen. Na licu mesta stradale su dve devojke koje su sedele pozadi u BMW-u, čiji je vozač, kako nezvanično saznajemo, pod uticajem alkohola vozio brzinom od oko 200 na sat i prethodno je prošao kroz nekoliko crvenih svetala.

 

Od siline udarca "jugo" je praktično prepolovljen 

 

Posle sudara, BMW je udario u banderu zadnjim delom i zbog toga su stradale devojke na zadnjem sedištu. Treća devojka J. J. i vozač “juga” P. F. prevezeni su u Urgentni centar.

 

Načelnik smene u Hitnoj pomoći Željko Baćević potvrdio je da su dve osobe sa teškim povredama prebačene u Centar za reanimaciju.

 

Devojka stara između 20 i 25 godina nalazi se u komi, dok je muškarac slične starosti u svesnom stanju i ima teške povrede, rekao je Baćević. Vozač BMW P. B. (34) prošao je bez ikakvih ozleda, a suvozač K. M. (34) sa lakšim povredama. 

Povređenima i posle operacije ugroženi životi Dve osobe, koje su teško povređene u saobraćajnoj nesreći na Pančevačkom mostu u Beogradu, operisane su u Kliničkom centru Srbije, ali i su im i dalje životi ugroženi, rekao je danas Tanjugu portparol Kliničkog centra Srbije Drago Jovanović.  - Operacije su dugo trajale, bile su uspešne, ali je njihovo stanje i dalje teško i životno su ugroženi -  rekao je Jovanović i objasnio da su povređeni u udesu, u kome su dve devojke izgubile život, zadobili povrede glave, unutašnjih organa, krvnih sudova...   Prema njegovim rečima, oni su smešteni na odeljenju Intenzivne nege Kliničkog centra Srbije i lekari prate njihovo stanje.

Na lice mesta došao je prijatelj stradalih devojaka i rekao da je reč o dve sestre iz Pančeva, M. R. i Lj. R. stare 27 i 23 godine, od kojih je starija upravo diplomirala na Pravnom fakultetu, što su pošli da proslave u Beogradu.

februar, možda ne

možemo reći i da je danas 31. februar?

našao sam zanimljiv izraz "Leapling", za one koji su rođeni 29 februara

naravno "leap" je preskok, a u engleskom svaka 4-ta godina nije prestupna nego preskočna

dakle taj izraz bi kod nas bio nešto poput "čedo preskoka" ako ćemo da pozajmimo ideju od balaševića (čedo proseka), odnosno ako ćemo da se inspirišemo imenom Skočko (po igri iz nacionalnog tv kviza), ovo bi bio Preskočko :-)

blog sam hteo da nastavim štiklirajući jednu po jednu od onih "teza" od pre par dana, no naišlo mi je nešto novo. pre par dana smo na keju (polu-uređeni travnato-zemljani deo obale reke, između malog korita i nasipa) sreli jednog tipa, čiju sliku neću staviti ovde nego na FB, kasnije u toku dana kad poskidam slike iz telefona. e taj tip je pre par godina imao nadimak Moj Projekt. a projekt je bio u tome da sam ga sretao skoro svakodnevno kako puhće po keju napred-nazad, a autonomija trčanja mu je oko kilometar, pa tako svaki čas zastaje da se "izduvava". uvek u istoj trenerci (dole) i istom šuškavcu (gore), i zimi po snegu i leti po žarkom suncu. i jednom rekoh ja njemu u prolasku (što bi reko Radovan III "u mimohodu") zdravo, on me pogleda po Lolinoj definiciji "volovski tupo", i prođe dalje. zaintrigiran takvom reakcijom, počnem ja da mu se sve srdačnije obraćam :-) sledeći put je bilo nešto u smislu "duva vetar, biće lakše kad okrenemo" no taj pogled je bio sve tuplji i tuplji, a da je ikad išta rekao - nikad! i kažem ja Loli, ima jedan tip, postao je moj ovogodišnji projekt, a po tome je dobio i ime - Moj Projekt. i tako sam se ja njemu ljubazno javljao pola godine, nije baš da smo se previše često sretali ali otprilike nekih 15-20 puta za to vreme. i nijednom nije ništa rekao, svaki put me samo pogleda i prođe dalje. na šta li ja njemu ličim dok trčim, pitam se i ne nalazim odgovor. i nakon što ga neko vreme nisam sretao, kažem Loli - znaš šta, mislim da ću da završim eksperiment sa Mojim Projektom, sa zaključkom da se najverovatnije radi o gluvonemom čoveku... čak sam možda tokom ove cele godine ogrešio dušu misleći da je glup, tup, čudan, autističan, introvertan, mada ove poslednje osobine obično ne idu uz nekog takvog, građenog kao pit-bulčić. šta bi se taj plašio da otpozdravi komarcu u gaćama, da ne kažem - meni? kad pre par dana, eto ti ga opet Moj Bivši Projekt puf-puf-puf protrupta kejom, i nakon samo par stotina metara naravno zastade da se nešto presamićuje i oporavlja od tog samokažnjavanja. 

od najkonstantnijih joggera imamo još dvoje u gradu. jednu curicu tanku kao slani štapić koja istrči negde na sred keja u gradu, otrči travom do parka Pećina i vrati se nazad, a par puta sam je viđao i ujutru i popodne. trči možda nekih 15-ak minuta, jako sporo, jako lenjim usporenim koracima, a kad je hladno trčala je i sa rukama u džepovima, i obavezno nosi slušalice.

treći (i poslednji) od tih joggera koje iole redovno srećem "hefta" krugove po Pećini. pešačkom stazom od 1270m vrti do iznemoglosti, a nekad malo i skrati krug na oko kilometar jednom jako strmom prečicom kuda ja nikada ne trčim jer sam navikao da trčim u takvom smeru da bi mi ta prečica bila nizbrdo a nakon nje bih morao pod uglom od samo 30 stepeni da zalomim levo-unazad što je gotovo nemoguće ako je vlažno i prašnjavo, a bogme bilo bi teško i po idealnoj podlozi. tog tipa ređe viđam da deluje odmoran, tada onako "maže", a uglavnom sam ga viđao skroz iscrpljenog kako se uopšte ne odiže od zemlje nego ide nekakvom tehnikom na pola između brzog hodanja i jogginga, uvek sa jako spuštenim rukama, laktovi gotovo ispravljeni + vrlo mali hod u ramenu. taj ide i po kiši i po vrućini, svaki dan, kao da je u pitanju neka opklada sa životom. mislim da njega nemam uslikanog, a jednom sam slikao onu klinku, mogao bih možda i to da pokušam da pronađem mada će biti težak zadatak.

eto tako mi se namestila tema Lokalni Džogeri, slučajno. šteta što ne živim u nekom većem gradu, bio bi mi dovoljan samo jedan dan na beogradskoj Adi, na zagrebačkom Nasipu ili u Maksimiru, da se napunim analizama i utiscima za čitavu knjigu a ne za jedan blogić.

666 banana

tekst je inspirisan izjavom novinarke RTS-a koja je pre par godina napravila reportažu sa Državnog Prvenstva u (kako je rekla) "monti-bajku", i objasnila kako je ovo "jedan od najtežih sportova, gde se za sat vremena potroši energije sadržane u 66 banana!" :-)

izvor - Wikipedia

prosečna banana bez kore je teška 125 grama,

a energetska vrednost joj je 1.25 x 89 kcal = 111 kcal

"čoveče, kažu da pre maratona treba sve ovo da pojedemo za doručak..."

uzeću primer koji je istovremeno najjednostavniji i najprecizniji (ta dva su obrnuto proporcionalni pa je idelano naći neki zlatan presek) a to je trčanje. prema formuli po kojoj se utrošena količina energije na trčanju dobija množenjem težine subjekta (u kg) i pređene daljine (u km), npr lako izračunamo da prosečan jogger od 70kg za pretrčanih 8km potroši 560 kcal što je više-manje jedna čokolada, odnosno 5 banana. i za to mu je potrebno recimo 40 minuta, pa tako dođemo do neke prve ideje koliko banana se "potroši" za sat vremena aktivnosti. e sad, bolji trkači imaju veći "maksimalni utrošak kiseonika" (čitaj "energije") pa će tako najbrži svetski trkači za sat vremena pretrčati 21km, a ako znamo da oni retko prelaze težinu od 60kg doći ćemo do brojke od 1260 kcal za sat vremena, što bi bilo nekih 11 banana. obzirom da se tako dugačka aktivnost ne može obaviti "jače" (svako ubrzanje u jednom trenutku, donese neminovno, i fiziološki vrlo precizno objašnjeno, usporavanje u sledećem trenutku), to bi otprilike bio neki maksimum. čak štaviše, vrhunski trkači imaju ekonomičniji stil trčanja od početnika, a početna približna formula ima i taj detalj, "sve to što smo izračunali, pa puta koeficijenat ekonomičnosti".

obzirom da mi sportska fiziologija nije struka, mogu samo da pretpostavim da taj koeficijent ne može promeniti ukupnu računicu za više od +/- par procenata, pa tako dođemo do neke vrednosti od 1200 kcal na sat vremena za kenijce.

na primer Lola nije nikada pretrčala više od 12 km za sat vremena, i uz njenih tadašnjih 55 kg dobijemo samo 660 kcal za sat trčanja, što nije ništa manji "napor" nego kod onog kenijca. da se razumemo, oboje su trčali najjače što su mogli tih sat vremena, i to važi za svakog ko se maksimalno napregao u odnosu na trajanje aktivnosti. obzirom na Lolin krajnje ne-ekonomičan stil trčanja sa previše otskakanja u vis i preteranim uvijanjem gornjeg dela tela, ona možda potroši i koju kaloriju više od dobijene jednačinom, baš zbog te NEekonomičnosti trčanja i korekcije u toj približnoj računici, dakle obrnuto od profesionalnog trkača. no i ta mala korekcija (od koji procentić na gore) je ne odmakne ništa bitno od onih 5 banana koje je potrošila za svojih sat vremena krvničke jurnjave.

treba imati u vidu da je prosečan puls u tih sat vremena praktično nepromenljiv za svakoga, i svako ima neki svoj "plafon" (pošto ću ovo staviti na FB, koristim izraze koje mogu da shvate i ne-sportisti) koji nije moguće nekakvim trikovima povisiti. eksperimenti tipa "a da trčim sa dva tega u šakama, i da svo vreme mlataram rukama levo-desno?" bi usporili trčanje a napregli neke druge mišiće i kako god okreneš dobila bi se neka slična vrednost utroška na sat vremena.

poznato je da je prosečan puls na trčanju malo viši nego na bicikli, a ovaj je pak malo viši nego na plivanju, a sportska fiziologija je takođe precizno objasnila i zašto je to tako.

dakle, obrni okreni, tuce banana je nekakav maksimum, i ne bi bilo realno pokušavati "sagoreti" više za sat vremena. nemam pojma otkud onoj novinarki koja je pre par godina pravila reportažu sa Prvenstva u MTB, ili kako ona reče "u monti-bajku", taj podatak da se tako može potrošiti 66 banana za sat vremena, no to bi zaista bilo previše. ako jedna banana s korom ima 200g, 66 komada bi bilo 13.2 kg, i za recimo 115 takmičara bi trebalo kupiti - TONU I PO BANANA. sačuvaj me bože, na šta bi Avala ličila nakon te trke, kada se svi ti ljudi "isprazne" po okolnom žbunju :-)

bez veze

mislim na "bez internetske veze"

ceo dan nisam imao internet pa sam opet hijack-ovao vezu nekog nepoznatog komšije iz obližnje zgrade, a ovaj put sam umesto default-nih dvojice spopao nekog trećeg, jer su onih uobičajenih dvojica izgleda ugasili rutere

ako nisam imao bar 20 blogova u glavi, ovih zadnjih par dana

čak sam u Word-u napisao i "teze", kao ono na faksu kada je pitanje previše složeno, da ne kažem kompleksno, pa kreneš da praviš taktiku odgovaranja po tačkama. prvo pobrojiš sve što ti padne na pamet kao najvažnije, zatim ga poređaš najlogičnijim redosledom, i onda nastaviš pripremu odgovora, razrađivanjem tačke po tačke

tako sad tupo piljim u taj spisak Teza, i nešto mi se baš i ne dâ, da na svaku potrošim po desetak minuta kucanja

nadam se da će me tokom večeri pogoditi prâva inspiracija u prâvo mesto, pa ću bar nešto od toga napisati... bila bi šteta da svi ti interesantni događaji ne budu pokupljeni dok očajnički stopiraju na autoputu sećanja, umesto da ostanu zakopani na bankini zaborava
nikad mi nije trebalo ovoliko vremena da napišem blog - još će i Murinjo brže prebrojati koliko je kilometara pretrčao u nedelju! kako ono beše... posle petog je došao šesti, nakon okreta se vetar "okrenijo", a druga polovina trke je bila teža nego prva? ili već nešto slično... :-)
naravno, ako budem imao išta pametno da napišem, staviću ga na fejsbuk...
FB je inkarnacija Raja, tamo svako ima između 100 i 1000 PRIJATELJA!!! :-)

Kritična Masa, Tom Treći

Kritična Masa je, između ostalog, onolika količina teksta koja prosečnom blog-walkeru na prvu loptu izgleda "dovoljno prevelika" da bi odustao od daljeg čitanja...

dakle nakon onog trčanja od 30km u petak, uveče je bila ta vožnja pod nazivom Kritična Masa kojom biciklisti skreću pažnju na svoje prisustvo u saobraćaju, a što je inače pojedinačno nemoguća misija obzirom da te, kada si sâm, niko ne primećuje, svi te (dobro ne baš svi) saseku izguraju ili jednostavno ne primete što ponekad izazove još i najgore posledice. da na početku prethodne rečenice nije išlo "dakle", to bi bio normalan i onako, logičan početak bloga, ali ovo "dakle" dodaje taj prizvuk kao da je ovo neki vrlo važan nastavak koji ste dva dana nestrpljivo čekali na rubu stolice uporno stiskajući F5 (dečki) ili refresh (curke). pre te vožnje sam otišao da se za svoju dušu provozam sat vremena i malo se smrzao pa sam zato na onim noćnim slikama sav tako skupljen kao vunena čarapa otkuvana na 95°.

u subotu ujutru sam otišao da se provozam bajkom ali po ravnijem i suvljem asfaltu, jer sam video da prema brdima ima puno više oblaka a i sa svih strana su se potoci slivali u grad zbog naglog topljenja snega. nakon 60-ak km sam dodao još nekih 10-ak ne bih li slučajno sreo grupu od juče koja je otišla na zajedničku vožnju ali sam ih za malko promašio. ionako sam bio uveren da je po ovako mokrim putevima bolje ići sâm na vožnju jer se u grupi svi međusobno isprskaju. najveća poplava me je dočekala iza Slovca i srećom me je neposredno pred to jezero obišao kamion... i kad sam video šta je napravio 100m ispred, progutao sam knedlu - to je delovalo kao kad na Nešnl Džiogrefiks snimaju kitove kako se prevrću po moru i onaj čuveni pljaaassss... srećom sam točkovima preronio kroz taj užas pre nego što je od Lajkovca naišla kolona, jer se prvi od njih sa 70 km/h naglavačke zabio u taj okean kao kad moja tašta usprintava u Merkator, a kad su videli količinu vode koju točkovima izbacuje na sve strane, ostali u koloni su tako panično kočili kao da doslovno ispred sebe vide Nijagarine vodopade. "ti samo budi, dovoljno daleko", proleteše mi stihovi kroz glavu... dalje je bilo puno više vode po putu nego na delu do Slovca, valjda što je izdrndan asfalt, a tek kod buduće raskrsnice sa autoputem, bolje da ne pričam kako je. tu radosno primetim da sam sâm na putu... koji se odjednom suzio na pola, a tek par stotina metara kasnije sam video dugačku kolonu kako čeka ispred tog suženja i shvatim da su postavili semafore, i naravno shvatim da iz mog smera nisam ni primetio semafor (!) nego sam samo onako nonšalantno ušao u tu jednu traku srećan što "gle, odjednom nema saobraćaja iz onog smera?". povratak iz pravca Bogovađe je bio kritičan opet u Slovcu, na mostu preko Kolubare koji je sav u rupčagama ali je sad preko svega toga pedalj muljave vode i nemaš pojma gde su te rupe sakrivene u svom tom blatu. a ja još od letos znam da tu ima onako opisno... 5 običnih rupa + 5 rupčaga + 5 šahtova. dakle do sada je to sve naraslo na 5 rupčaga + 5 šahtova + 5 bunara. srećom ne upadoh ni u jednu mada sam ih očekivao i mileo 5km/h sa stisnutim zubima a guvernalu sam tako silno ščepao da sam mislio da ću da zgnječim onaj malezijski aluminijum kupljen još početkom milenijuma u Planet Bajku za pet banki. kad već pomenuh Maleziju, svi zadnji Shimao Deore menjači mi skakuću levo desno k'o babine sise, sva je sreća da na trkačkim biciklama imam Campagnolo delove koji i nakon 100,000 km rade jednako dobro kao prvog dana.

to popodne me je Lola poslala u jednu pešačku ekspediciju iz koje sam se vratio po mrklom mraku nakon 4h tumaranja kroz sneg i vodu a bogme bilo je i dosta blata. na jutarnjoj vožnji me nije ništa zatezalo a ni na tom pešačenju i bio sam podosta onako zadovoljan što sam lepo apsorbovao onih pretrčanih 30km i opet počeo da sanjarim o maratonu. računam 12km preko toga, to je još sat vremena laganog trčkaranja, pa mogao sam to i u petak samo da sam usput imao vode za piće, a noge nisu bile problem...

u nedelju ujutru smo prošetali sat vremena sa džukcima i malo se grudvali pored nabujale Kolubare, zatim sam lepo uradio gimnastiku, lagano se istezao, dogovorio se sa jednim dečkom za zajedničko trčanje, i još prilikom trčkaranja kroz grad sreo curu s kojom sam se besomučno ganjao na trkama po Adi pre nekoliko godina, i obzirom da se nismo skoro videli to me je baš onako obradovalo i zaključio sam da mi je dan odlično počeo. od kuće smo krenuli Lola-biciklom-a-ja-trčeći i do SUPa sam stigao za 2'29'' umesto normalnih 3' jer smo se trkali kroz raskrsnicu da uhvatimo zeleno svetlo, ona ulicom a ja naravno po trotoaru. i posle tog trčanja po blago valovitom terenu sam došao kući, malo osećao listove još od onih 30km pre par dana, i tek nešto malo zatezanja u kukovima. pa zatim malo jače, pa još malo jače...

i tu dolazimo do današnjeg jutra kada sam jedva sedeo za stolom od bola ispod i iznad desnog kuka, a bogami ni nežno istezanje ne pričinjava nikakvo zadovoljstvo. kažem Loli - ovo će da bude isto kao i zadnjih nekoliko proleća. prvo će da bude prijavljivanje za Beogradski puno unapred kada neću biti siguran da li će mi do maratona biti bolje ili neće. pa će onda startnina da košta duplo, a u zadnjih nekoliko dana kada budem napokon znao da li će imati šanse da to trčim ili ne, biće već zatvorene prijave. i onda ću dići ruke i reći zašto da rizikujem da unapred plaćam nešto za šta nisam siguran da ću ga trčati, što je sigurno - sigurno, bolje da ugovorimo neku dugačku vožnju za taj vikend i aj' zdravo.

sinoć sam poslao slike sa valjevske Kritične Mase raznim frendovima po inostranstvu a najotrežnjujućija (*) reakcija je bila od tipa iz Londona koji se stalno petlja oko takvih akcija i koji je napisao - LOL, kritična masa koja staje na crveno, buahahahahaha!!! ja pomislih, šta li bi tek bilo da si video kako su u nekim drugim gradovima to shvatili u fazonu "mi vozimo bicikle i usput se svima izvinjavamo što uopšte postojimo, plus ljubimo gume svakom ko nas nije pregazio". Kritična Masa koja nikome ne smeta i koja nikome bar na trenutak ne promeni svest i ponašanje u saobraćaju, to je otprilike kao da kažeš "svirajte mi neki hevi metal, ali onako tiho, na uvce"... i opet nema smajlija.
(* ovu reč mi Milka Canić definitivno ne bi priznala, ako ništa drugo a ono zato jer ima previše slova)

kad sam već tu, samo da napomenem da su mi kao komentari stigle na mejl dve poruke od dvoje moderatora one grupe, i još jedna od onog, dotičnog, nadobudnog, i svi su bili u nekom prisilno-uglađenom fazonu, mada me nisu odblokirali da vidim taj post i komentare :-) valjda zato što su videli da mi je onaj dan blog imao 370 poseta a to je 20x više od koliko su oni uspeli da pridobiju građana za svoje vozikanje. naime ta cura reče kako oni već godinu dana uporno rade na tome da pridobiju ljude da koriste biciklu kao prevozno sredstvo. e pa vala svaka čast, za toliki period aktivnog delovanja ste pridobili po jednog mesečno, od dva miliona beograđana. nemam reči. a ovaj tip mi je ljubazno opisao svoj prošireni CV što mi ne pada na pamet da analiziram obzirom da dolazi od nekog ko je rekao da mu se "ne sviđa ton mog bloga" pa pošto pretpostavljam da se više nećemo ni sresti u sajber prostoru nema potrebe da ga bliže upoznajem. i da, neko reče da mu je neko rekao... kako je moje pisanje "maliciozno"!

zna se da nemam običaj da stavljam smajliće iza svake rečenice jer svi koji već neko vreme prate moje blogove već umeju da prepoznaju onu jednu ozbiljnu rečenicu u celom tekstu. ali... onda tu niodakle ateriraju kojekakvi metropolipi i nakon rozanja na dupetu i otresanja prašine pogledaju u šta su to upali, pa me brže-bolje uporede sa "malicioznim" kompjuterskim virusima i crvićima. to je opet onaj isti problem - svaki lopov se naljuti kad mu kažeš da je lopov, svaki ćutolog se naljuti kad ga pitaš jel' mutav ili ume da progovori, a vrlo retko se neko zapita šta je to toliko loše ako si iskren. tako je i ovo ispalo, mi smo ovde nešto napravili, nešto smo uradili, a neki drugi su godinu dana prodavali maglu i kad su se izgubili u toj magli sad bi da im ja budem kriv što sam napisao da je to očigledno?

političari : nepušači = 1 : 0

"Vešt Političar" je...
onaj koji ume da Poraz predstavi kao Kompromis
("u mukotrpnim pregovorima smo izvukli maksimum za našu Državu!")
a Kompromis kao Pobedu
("od 150 poglavlja, uspešno smo završili čitavih 15!")


"Dobar Predsednik" je...
onaj koji umesto Poraza postigne Kompromis,
a umesto Kompromisa ostvari Pobedu za svoj narod...


nažalost, verujem da već poduže vreme 
imamo na vlasti samo "Vešte Političare", 
a "Dobrog Predsednika" možemo samo da sanjamo...

vijuge i taljige

integralnu verziju ću prekopirati na FB,
za one koji nisu pročitali

30!

ovo su već svi pročitali, nema potrebe da ga igde opet objavljujem

fejs-blog-buk

nakon evo već dosta vremena zavitlavanja po fejsbuku, par meseci možda, opet je počelo da me svrbi tamo gde se oduvek češem. ponekad mi je drago što je neko nešto pročitao, i manje drago jer je neko drugi tu zabo nos. pa mi je drago što je neko napisao da mu se nešto sviđa, a opet neko drugi uporno čuči u ilegali i mrsko mu je stisnuti par dugmića i poslati bilo kakav feedback. kako god okreneš, ljudi su isti, i na blogu i na fejsbuku, nije to nikakva zemlja čuda, a ja sam još manje Alisa, bar mi se tako čini :-)
u nastavku ću sa fejsbuka prekopirati današnji tzv. status - vel'ko fala modernoj tehnologiji što ne moram sve da prepisujem reč po reč :-)
~~~
kao što sam to pedantno radio i na blogu dugih 7 godina, i odavde sam pobrisao stare postove, statuse, linkove, i objave. 
naravno, slike su ostale u svojim albumima, tekstove sam prekopirao i sačuvao, a pravo da vam kažem, nisam nikada verovao da ima smisla da neko čita nešto čemu je polako prošao rok upotrebe. 
samo ovako mogu sebe da motivišem da napišem nešto novo, umesto da se neprestano osvrćem unazad i prebiram po prošlosti. 
tek eto, da objasnim, da ne bi neko (ko me od skorije poznaje) pomislio da sam pobrljavio ili da se neuobičajeno ponašam :-)
ne mogu još uvek reći da sam definitivno prešao sa bloga na fejsbuk, no ovo ima svojih prednosti, a najveća je ta da ne postoje anonimni komentari. to je upravo razlog iz kojeg sam prestao da se toliko posvećujem blogu, jer sam na osnovu tih komentara shvatio da kojekakvi paraziti i neznanci čitaju o meni, i još pritom bezbrazno komentarišu pod anonymous etiketom. to je bila "kap koja je prelila čašu". 
sad mi je s jedne strane drago što sam se rešio takvih manijaka, a s druge strane mi je žao što mi se skoro-pa-ugasio blog, jer paradoksalno, u blogu je baš to draž, što ne znaš ko ga sve može pročitati :-)
ovde je pak nasuprot toj prednosti "nepostojanja anonimnosti" prisutna njena suprotnost... a to je da, kad već ljudi nisu anonimni, onda ne žele previše da se eksponiraju, pa sam tako (čast izuzecima) uglavnom video "like" od nekih novih faca, dok su oni stari frendovi sa bloga bili poprilično uzdržani, po sistemu "ma znaš ti da mi ovo čitamo, ne moramo ti sad još i palcem gore overavati svaki status" :-)
tako se neki krugovi poklope, neki se zatvore a neki progutaju neke treće kružiće, i opet se vrtim u krug razmišljajući kome nešto napisati, zašto, dokle, i kako?
fejsbuk ima opciju određivanja grupa, i prilagođavanja postova/statusa...
ipak, ponekad bih nešto napisao, a kad preskrolam kroz ovu šumu "prijatelja" uhvati me muka od toga ko bi sve to mogao da pročita, jer sam običavao da povremeno napišem i nešto dosta intimno. 
a sve se bojim da bih sebi napravio "preveliki posao" ako bih sad krenuo da razvrstavam sve ove "kontakte" (sorry, ja ovo ne zovem "prijatelji", NIKO na svetu nema 500 prijatelja, to je valjda svakom normalnom čoveku više nego jasno) po grupama, i još da prilikom svakog posta-bloga-statusa razmišljam kojoj grupi da omogućim vidljivost/pristup...
tako da, evo, umesto bloga, ponudih jedno malo razmišljanje, i jednu veliku dilemu koja verovatno sve muči podjednako. no ja se ne dam, ne želim da sebe svedem na stavljanje jednog rock-videa dnevno ili na vic-ovde-šalu-onde. 
svi koji su godinama čitali blog znaće o čemu pričam, i čvrsto će verovati da ću pronaći pravo rešenje :-)

PS
I NAKON PAR DANA SAM PRONAŠAO POGREŠNO, NAPISAO NEŠTO NA BLOG, NEKI DEBIL TO PREKOPIRAO NA FEJSBUK, MENE ZABLOKIRAO DA NE VIDIM TEKST NI KOMENTARE A ON POČEO DA ME NAPADA. 
KAO U ONOM STAROM HITU
"BALKAN U BEOGRADU 
MILUJE JOJ KOSU..."

Valjevska Verzija Grtalice

priča sezonskog radnika u firmi "Valjevski Putevi"

~~~~~

video ja oglas - traže se dodatni radnici za čišćenje snega dnevnice solidne, mada ima posla, ali kažem, dnevnice solidne prijavim se ja, ko velim, malo da čeprkam po tom snegu, jebiga... koji dinarčić nije loše zaraditi, mogu malo i da zabušavam daju oni meni lepu novu lopatu, i dodele mi Pantićevu ulicu,
opet računam, nije loše, sve kuća do kuće... jer gde je neka Firma, tu niko ne čisti, boli ih đoka, a ovi domaćini, oni očiste svako ispred svoje kuće, i meni ne ostane puno posla

odem ja prvi dan na poso, pa, nije ni bilo loše, baš kao što sam mislio jedino ispred jedne kuće dosta više snega, 
jebem mu trunje neko izbacio rpu snega na ulicu, a šta ćeš, princip "šalji dalje"

sutra krenem na poso opet, šef mi kaže da je stigla neka dojava kaže zvali ljudi iz Pantićeve, na jednom mestu nije bilo očišćeno pffff jebote pa sve sam očistio, sa obe strane ulice, ono u full-u
 
dođem ja, e kad se nisam šlogiro, kad videh tu lavinu opet valjda onaj isti tip od juče, nabacao brate kao da je grtalicom izbacivao propnem se na prste, pogledam preko njegove kapije, sve očišćeno fakat mu je dugačak taj izlaz, a ko zna koliko ima i ispred kuće prostora i ono to sve fino isterao meni na trotoar, zatrpao čitavo parking mesto
 
ja tu probijem prolazak, opsujem ga par puta njega, ili više njih, računam, ne može jedan čovek sve ono izbaciti kad uveče, opet me zove šef na raport, kaže - jes ti bio na poslu? jebote kako jesam bio na poslu, pola dana čistio samo ispred jedne kuće e to što kažeš da si čistio, nisi čistio, lažeš, nego je tamo još veća gomila kako bre veća gomila? mene udario adrenalin u obraze, prave me ludim lepo - kaže - tamo gde se juče narod žalio da nema prolaska, sad je triput gore e kad nisam popizdio, kao da me je neko buzdovanom udario po dupetu
 
sutra ujutru krećemo mi na posao, meni kaže kolega - najebo si što sam najebo? pa prošao sam Pantićevom kad sam dolazio, i onaj tvoj tip, iznosi sneg! odakle iznosi, jebo ga ker, odakle više iznosi? jel on negde proizvodi taj sneg, jel ima kamion u garaži, čime ga iznosi? ja tamo, da ne poveruješ.  ako nema dva šlepera snega, brdo ko planina još se skupila deca iz komšiluka da se sankaju, a u kurac božiji
 
rasteram ja decu, i krenem da čistim,  pa kad nisam kilu dobio sad, neću nikad još zastao onaj sa grtalicom da mi jebe kevu kroz prozor,  kaže dal sam ja normalan, zatrpao ulicu! ma nosi se ti u kurac i tvoja grtalica, šta je tebi problem majmune, ti kamionom a ja rukama,  golim rukama i lopatom ovo sklanjam, a ne znam otkud se stvorilo
 
otero on mene u pizdu materinu, otero ja njega, i svako dalje svojim poslom uhvatili me grčevi u šakama, ramena mi otpala, kolena mi klecaju, jedva očistio dođem uveče u firmu, zadnji, pitam šefa jel se ko žalio,  kaže samo zvale neke žene što si im rastero decu sa sankanja ma more nek se nose u pičku materinu i deca i majke, ko se bre žalio ma u redu je kaže šef, samo drugi put im ljubaznije objasni ma kurac ću da im objasnim, pazi da ne bude "drugi put", sad je očišćeno
 
sledeće noći opet padalo, jebote napadalo za medalju, da ne veruješ ja idem na poso i gutam knedle ako je onaj ludak opet naizbacivao onoliko, dobiću upale svih mišića dobiću temperaturu u pičku materinu, strefiće me srčka dolazim ja u Pantićevu, ne smem ni da pogledam na onaj drugi trotoar sve nešto ispod oka, jebote, ko zna šta me čeka
 
kad me zovu neki ljudi sa te strane, alo ti iz Puteva, šta je bre ovo, barikada? ljudi ja gledam i ne verujem. šta je ovo koji kurac, skrivena kamera? jel ovo mene neko jebe, šta sam ja ovde, neki papak za podjebavanje? znači, kao da je neko istovario kiper snega, onaj veliki sa Površinskih Kopova pa jebalo te nebo da te jebalo, pa odakle ga više iznosiš? pa jel imaš ispod kuće neki tunel do Divčibara, nabijem te na kurac? ili plaćaš nekome da sa neke njive dovlači sneg i ovde ga istresa? pa jebem ti lebac, što baš meni zagorčavaš život, od svih ljudi na planeti?
 
ja seo na lopatu i gledam u ono brdo, ne znam odakle da počnem. preko puta momci čiste ispred Diskonta Pića, kažu - ha, ima posla? ma jel vi to mene jebete, oćete da popijete ovu lopatu, pa vam piće više neće trebati? ma jok, breee, štooooo, kažu oni, komšija je bio vredan, jutros u 8 već gotov koji bre komšija, jebem li mu mrtvo dete, jebem li mu panaiju,  nemojte mi reći da je sve ovo jedan čovek izbacio? odakle, bre, odakle?
 
kažu - pa to ti komšija naš, maratonac, biciklista,  taj svaki dan ionako trenira po šes sati, a sad šta će, ne može da istera biciklu, pa se valjda zanima s lopatom, ima on i sa one strane kuće dvorište, pa valjda doteruje otpozadi... pa jebo ga ker da ga jebo, što "s one strane" ne baca "na onu stranu",  šta sve dovlači ovde, rak ga pojeo, seme mu se zatrlo, jebem mu sve po spisku?
 
auh dabogda ti se lopata slomila na pola, kurac ti se slomio na pola ma ja verujem da on u ovome uživa, njemu je ovo umesto seksa ja mislim da bi se taj majmun radije odreko kurca nego lopate!  ja čistio njegov sneg ceo dan, i noć,  i kad sam se vratio u firmu shvatim da je 7 ujutru svi drugi dolaze na poso, a ja se tek vraćam da razdužim lopatu nisam ruč'o, nisam večer'o, popio 3-4 rakijice da se zagrejem,  strunio se načisto
 
dolazim i ko velim sad ću da uzmem slobodan dan, jer sam radio 24h bez prestanka i da vidiš zove me šef, fala kurcu na udarcu, neko mu valjda javio šta sam radio il će biti neka povišica il slobodni dani, jebiga, ko je zaslužio, zaslužio je tek će ti on - a jesi ti juče išao u Pantićevu? jesam nego šta, borio se s nekim manijakom, sa nekom sektom, nabijem ih, svaki dan izbace niodakle po jedno par šlepera snega, progutali ga dabogda pa - kaže on - ne znam ja u koju si ti Pantićevu išo, ali u ovu Valjevsku nisi odande zove narod, kažu na jednom mestu je 'rpa sve veća i veća, a niko ne čisti štaaaaaaaaaaaa koji kurac niko ne čisti??? aaaaaaaa!!!! ja već ludim
 
jebem ti i poso, i firmu, i ulicu, i grad, i sneg, SVE ti jebem! ja odustajem! odlazim! dajem otkaz! nek ide sve u kurac, ništa me ne zanima pa gde ću čoveče nazad na poso, nakon 24h lopatanja, pe jesi li ti normalan? i dao on meni otkaz dok nisam ni trepno, odjebo ja njega, odjebo on mene marš u kurac, sezonski poslovi su za papke, za jebene budale bez pameti
 
vraćam se ja kući peške, i rekoh, ma ko ga jebe, idem da prođem Pantićevom e baš da vidim kolika je danas gomila, ko čisti, i ko se žali! idem ja tamo, kad ono, nećete verovati, dakle cela ulica presečena na pola onaj manijak, to jest ne verujem da je jedan, jer je to nemoguće,  ta neka sekta, ta organizacija, vojska, jebo ih ja u dupe sve po redu, dakle to neko vanzemaljsko čudo, je zatrpalo ceeeeelu ulicu
 
ma nema prolaska, kako da je brana podignuta preko cele ulice,  snega preko oba trotoara i od krova jedne kuće do one preko puta tri grtalice stoje u mestu, jedna zaglavljena, drugoj otpali neki vitalni delovi, trećoj se samo krov vidi, valjda su ove dve došle da NJU otkopaju ovi radnici svi digli ruke od ćorava posla, sede u onom istom Diskontu Pića svima zakrvavljene oči, piši "tri promila", nešto pričaju u prazno, ne razumeš ih aaa frajeri, šta je, pojela maca točkove i lance, što ne probijete ovu jebenu lavinu? ista priča, oteraše oni mene u kurac, oterah ja njih, jebale vas grtalice to što vi niste mogli jutros, ja sam čistio pet dana zaredom, sve rukama i lopatom
 
nije meni do likovanja što oni nisu probili barikadu, nego mi muka što ne mogu da prođem dalje svojoj kući!  moram da se jebenom Pantićevom vraćam unazad!  ne mogu više ni da hodam, sav se usukao, savio se do zemlje ko da me je celu noć jebo priplodni bik, eto kako hodam auh ker te jebo da te jebo... da te jebo. ovo je neka strana sila ovo je neka armija, sakrivena ovde, ko zna koga čuvaju i zašto ovo treba zvati ef-bi-aj, jer ovo je neka al kaida ili crvene brigade, nabijem ih oko mene svi pijani i depresivni, nemam kome da objasnim logiku ma ko će obilaziti kilometar unazad, vratim se ja u onaj isti diskont daj i meni neku rakijicu, manju, nemam love, dobio sam malopre otkaz sedimo tako a pogledi nam tupe, a preko one kapije, mic po mic... samo preleće sneg, neko izbacuje na ulicu, fuć fuć fuć...
 
ma boli me kurac više za sve više me ni ne zanima ni ko izbacuje, ni kako postiže, ni odakle ga dovlači bacaj brale, jebi se, radi šta hoćeš, sad sam dao otkaz, možeš da mi popušiš ne dotičeš me više, ti ili vi, vaša vojska ili skrivena kamera, fak ju pokažem srednji prst ka toj kući, pogledam ka svojim kolegama, a oni isto svi u jednoj ruci drže flašu, a drugu digli u vazduh i izbacili srednji prst u vis a onaj i dalje izbacuje sneg, jebem mu krst da mu jebem, i izbacuje baš da vidimo dokle će...

još desetak mudrosti

... i ovo takođe ... :-)

kako Murinjo NIJE istukao Janka... :-)

kopija Murićevog bloga,
nepromišljeno otkucanog i brže-bolje obrisanog :-P


~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~


utorak, 16. studenoga 2010.


PSSP
... ili post starekovski stres poremećaj...


Ne, nije došlo do nikakve povrede nakon istrčane utrke. Naslov je zbog komentara i reakcija nakon utrke. Strašno sam se uzrujao zbog toga, toliko da sam odlučio i pisati o tome. Nisam protiv kritike, dapače, često sam i sam kritizirao sve i svašta, koji put sam bio u pravu, ali i dosta puta nisam. No kritika je jedno, a zlobno i ciljano ostavljanje komentara je nešto sasvim drugo. A upravo takvi su Jankovi komentari koje je ostavio na utrke.net. I ne samo njegovi. Jedan lik se buni da mu okrepe nisu bile svaka 3km, nego svakih 5km, a okrepe su bile na točno 2,7km, 5km, 8,5km, 11,3km, 14,7km i 17,6km. Jedini propust je što je ova zadnja ostala bez vode za sporije trkače i to se nije smjelo dogoditi. Isti se buni da nisu bile vidljive oznake, tj. da je neke vjetar odnio. A svi koji su barem jednom trčali na Jarunu znaju da su oznake vidljive tokom cijele godine, jasno se na asfaltu vidi STAREK i broj na svakom kilometru, a za trku su dodatno postavljene plastične oznake koje je nažalost otpuhao vjetar. Zatim kao nije bio zatvoren promet na Jarunu... Bio je zatvoren promet za vrijeme utrke i nisu puštali aute na Jarun, ali ne možeš spriječiti ljude koji su došli na Jarun prije trke da odu doma. Pa i većina trkača je ušla na Jarun sa svojim kolima. Pa nije bilo svlačionice, a spiker je nekoliko puta rekao di su svlačionice i ljudi su se čak i tuširali poslije utrke. Tamo su bili i WC-i koji su nekima također falili. I onda se na to sve nadoveže Janković s prepotentnim komentarima u svom stilu. Sad je on nabavio Garmina i ne ide ni na zahod bez njega i Garmin mu je izmjerio da je staza kraća. I pri tom je priznao kako krati svaki zavoj preko pločnika, a 90% drugih trkača su glupi pa se drže ceste. A što mi najviše ide na živce, i sam je sudjelovao u trasiranju staze za trku prije desetak godina i sve ove godine mu nije smetalo što je staza kraća. Dapače, dok su njegovi trkači i trkačice postavljali rekorde tamo pronalazio je 100 drugih razloga za to, ali nikad nije spominjao kraću stazu. I onda se još nađe solit pamet o organizaciji i pravilima čovjek koji je svjesno išao u Novi Sad kako bi napravio grupnu malverzaciju s rezultatima i poslije napravio sve ono što je napravio. Koji gad! A isti taj Janković ima završenu samo osnovnu školu, nema nikakve formalne naobrazbe, živi od švercanja donjeg rublja, a pravi se kao da je svu pamet svijeta popio. O njegovim moralnim osobinama najbolje govori činjenica da mu je Veronika godinama radila na štandu neprijavljena, bez zdravstvenog osiguranja, svako jutro se dizala u 5h, odlazila na prvi trening, zatim na posao i onda poslije posla na drugi trening, a on bi dok je ona spavala chatao s drugim ženama, a dok je ona ujutro trčala i radila spavao do podne. I onda ju na kraju spuca zbog mlađe ženske i to nakon što joj je godinu dana tajio tu vezu. Opet ću reći: kakav gad! To je samo jedan mali dio njegovih prljavih igrica.


I ne bi me uopće to sve toliko uzrujavalo da ne vidim toliko dobrih ljudi koji se i dalje okupljaju oko njega. Ne znam da li ti ljudi ne vide kakav je on ili ih nije briga. U ovo prvo ne vjerujem, a za ovo drugo nemam objašnjenje. Ja sam potekao iz obitelji u kojoj je poštenje na prvom mjestu. Moj otac je prestao komunicirati sa svojim sestrama i majkom jer se nisu htjele zamjeriti rodici koja je očigledno bila umiješana u neke kriminalne radnje i time ja naudila mom ocu i svima nama. I mamin dio obitelji to također nije htio vidjeti pa je i mama zahladila odnose s njima. A to nam je familija. No pravda je na prvom mjestu. I onda se ti ljudi neće distancirati od Janka da mu se ne bi zamjerili. A iz čovjeka zlo viri na sve strane. On i ona njegova Žana. Kakav par!


Htio bih se isključiti iz svih tih sranja, ne čitati komentare, ne se zamarati što drugi misle, ali ne mogu. Ako sam se već uključio u organizaciju utrke onda hoću vidjeti i povratnu informaciju. Da vidim kako su to ljudi doživjeli. Na sreću ima i onih kojima se Starek svidio, no uvijek se više raspravlja o lošim stvarima. Nitko ni ne piše o trčanju, ni tko je pobijedio, ni kako su oni trčali, samo o tome kakav je bio sendvič, i što je organizator zajebao. Nitko ne spominje da je 325 ljudi završilo polumaraton i još desetak odustalo, što je najviše sudionika na jednoj utrci ako ne računamo Zagrebački i Plitvički maraton. Ne ove godine, nego ikad. Uz to je još organizirana juniorska utrka, za razliku od prošle godine kad su juniori startali na pola Jaruna, ovaj put smo iskoristili triatlonsku stazu i napravili start i cilj na istom mjestu. Bila je tu i utrka brzog hodanja na 5km. U cilju se dijelila piva, sokovi i Red Bull. Bio je štand Brooksa, itd. Naravno, bilo je i propusta. Uz već spomenuti sa zadnjom okrepom, mene najviše ljuti šlampavost kod obrade rezultata. No tome su pridonijeli i savezi jer HUCIPT ima jedna pravila za ekipne rezultate, a HAS druge. I tu je došlo do komplikacija tako da ekipni poredak još nije objavljen. A Janko je zadnji koji tu treba prigovarati jer smo ove godine na Savskom polumaratonu 4 sata čekali proglašenje (ja nisam htio otići jer sam bio prvi) i na kraju je došao i rekao JBG nemamo rezultate, zajebo nas je kompjuter, dao mi pehar bez da mi čestita i samo šta mi nije rekao "nosi se doma!" A on metne trku na nasip, ne treba nikakve dozvole, ne treba policiju, ima 3 okrepe s vodom i ne da ništa za jesti i svejedno naplati startninu 40kn. A jedini trošak su mu pehari. A tko hoće "kvalitetnu" majicu neka da još 40kn.


Evo, malo sam se ispucao po tastaturi da ne moram ići na nasip rješavati PSSP šakama. Sad mi je puno lakše. :-)


Objavio/la murinjo u 16:27
Pošalji ovo e-poštom 

Blogiraj ovo! 

Podijeli na usluzi Twitter

10km 100/100

 Veza do tog posta:
 http://www.google.com/buzz/105020369275207400234/UTcdvfUAeXZ/Danas-mi-se-namestio-jo%C5%A1-jedan-od-pravih

13:50 Saša Antić: Danas mi se namestio još jedan od "pravih" treninga iako sam očekivao da ću prvi dan nakon prehlade otrčkarati nešto puno laganije. No dok sam se zagrevao (?) i pokušao da uradim neka ubrzanja da bi to eventualno prešlo u nekakav "Tempić", promenio sam ideju i nastavio sa tim "ubrzanjcima". Tako je ispalo da neplanirano "radim" ovakav trening:
3.12km zagrevanja + 10km "Treninga" + 3.12km rastrčavanja.
(zašto 3.12km? pa ne biram ja dužinu ulica...)
Trening se sastojao od trčanja naizmenično 100m brzo i 100m lagano, bez prekida.
Tih 10km sam završio za 39'30'', izgleda da nisam nikada ranije išao taj trening 10km - imam podatke sa 8km, ili 6km, ili 2 puta po 2km, 2 puta 3km, ali nigde ne nalazim 10km u komadu? A bio sam siguran da sam to već trčao... Verovatno sam 10km uvek išao iz varijacija 300+200m što je malo brža varijanta (300 brzo : 200 lagano = veći % brzog u odnosu na lagano i celu dužinu).
Eh da, total tih ukupnih 16.24 km sam pretrčao za 1h09', sad ko će računati prosek ako je uopšte bitan...
15:23 Goran Pongračić: Kad ja dođem u tvoje godine i ja ću možda moći isti trening napraviti :-)
15:27 Saša Antić: tako sam i ja svima govorio kad sam počeo trčati:
"kako godine prolaze, vi ćete biti sve stariji i sporiji, a ja ću biti sve brži i brži..." :-)

hamartia

 Veza do tog posta:
 http://www.google.com/buzz/105020369275207400234/97gti3qXgxL/Hamartia-tj-obja%C5%A1njenje-za%C5%A1to-se-iznova-povre%C4%91

17:55 Saša Antić: Hamartia, tj objašnjenje zašto se iznova povređujemo (ako smo Heroji, naravno)

Da li je Aristotel smatrao "manu" kao intelektualnu ili moralnu, bilo je vrućih rasprava. To je moglo pokriti oba smisla. Junak ne smije zasluživati svoju nesreću, ali je on mora izazvati načinivši fatalnu grešku, grešku prosuđivanja, koja može uključivati neku nesavršenost karaktera, ali ne tako da bi smo ga smatrali "moralno odgovoran" za katastrofe, iako su one ipak posledice njegovih mana, i njegova pogrešna odluka u krizi je neizbježan ishod njegovog karaktera.
(usp. Aristotle - Poetics 6,24..) [5]

Hamartia (starogrčki: ἁμαρτία) je pojam koji je razvio Aristotel u svom radu Poetics.

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Whether Aristotle regards the "flaw" as intellectual or moral has been hotly discussed. It may cover both senses. The hero must not deserve his misfortune, but he must cause it by making a fatal mistake, an error of judgement, which may well involve some imperfection of character but not such as to make us regard him as "morally responsible" for the disasters although they are nevertheless the consequences of the flaw in him, and his wrong decision at a crisis is the inevitable outcome of his character.

jedna pura, dva pandura, svakom dojde smrtna vura

BLOG PRVA VARIJANTA

juče mi je aktivaciono bio od boljih dana. vozio trenažer, popodne se fino prošetao, kasno uveče išli kod prijatelja, i tako to. no legao sam 2-3 sata kasnije nego inače. DVA ako se računa ono vreme kad legnem kasnije, a TRI ako se računa ono ranije leZanje. na kraju tog trećeg sata zakašnjenja satnice, da ne kažem života, sam nakon tuširanja napravio neki čudan pokret desnom nogom i tako me je jako secnulo u predelu prednjeg meniskusa da sam umalo naglas jauknuo. dalje od tog trenutka nisam više mogao da znam da li sam tu npr. imao neki problem ranije pa sam ga tada tek primetio, ili sam baš tada i baš takvim pokretom napravio taj problem. jutros vidim da to još "stoji" tamo, možda malo slabije a možda malo i jače. videću danas da li ću moći opet da vozim trenažer. ako budem mogao, popodne ću naveliko i naširoko pisati o tome. a ako budem imao nekih problema, e onda ću popodne naveliko i naširoko pisati o njima. i tako u krug. bla bla. čekam da prođe zima, napolju je sneg što i i nije neki problem, no ima PUNO LEDA što je veliki problem -predugo traju koraci i uz to su trzavi i seckavi, tako da bi mi se sve povrede pogoršale trčeći po podlozi koja nije za trčanje. još uvek osećam ova stopala, oba kao jako napregnuta a desno kao povređeno, no malo manje nego prošle godine. prošle godine sam to vukao sve do kasnog leta na bicikli, ne bih voleo to da mi se ponovi. moram što bezbolnije preživeti zimu do kraja, a onda će me preplaviti osećaj slobode i dostignuća. eh da, nakon duuuuugog perioda bez bola u leđima, jutros sam opet malo ukočen, što ne bi terbao da mi bude preveliki problem, ionako nisam odavno radio vežbe za leđa, tako da taman eto prilike da i to ubacim u ove dane zimskog kućnog pritvora.

BLOG DRUGA VARIJANTA

možda mi je svaka od ovih povreda vezana za nešto drugo. možda to i nema veze sa biciklom i trčanjem, možda je to neka loša karma, možda tako platim nešto što sam ukrao na drugom mestu. ili su to neki signali da nešto radim pogrešno, a ja ne znam šta. razmišljajući o tome možda bih na blogu stigao do nekih skroz drugih oblaka i môra, od ovih kuda sada letim i plovim. no pisanje mi je brže od misli, pisanje mi je intuitivno "ispred", a ne posledica, iako kada pišem "putopise" sa treninga to deluje drukčije, posledičnije. ma koliko to čudno zvučalo, praktično mi pisanje oduzima vreme za razmišljanje, jer ovako se više borim sa emocijama a manje sam zaposlen u onoj drugoj (još kreativnijoj!) polovini mozga. ali sve naše akcije su duboko smislene, tako da je ovaj emotivni beg sigurno posledica nečeg u ovom svakodnevnom životu, sa čime je lakše ne suočavati se nego ga "zaobići" beskrajno pišući o drugim temama, i dajući im preveliku važnost, smanjujući tako probleme i potiskujući ih ka dnu duše.

NE-BLOG

tako da bez obzira da li mislim da bih trebao da održavam prvu ili drugu varijantu, ili mešavinu obe, ili da puno ne mislim nego samo "da pišem pa šta ispadne", moram neko vreme manje pisati BLOG čak i ako budem imao za to bogzna kako jaku potrebu. imam Word pa mogu da napišem šta god hoću, a znajući da pišem samo za sebe možda dođem do nekih boljih zaključaka od ovih (nikakvih!) do kojih sam stigao pišući blog... zbog nekih finansijsko-tehničkih problema ionako upravo provodim poslednje minute na internetu, a neću ga ni produžiti. eventualno možda ostavim par minuta da jednom nedeljno pokupim emaile, gde sam postavio filter da se obriše sve preko 10kB, xexe.
i tako, zima je period za depresiju, što sam ja pokušavao da podelim sa srodnim dušama, no među raznim trkačima maratoncima i rekreativcima kojima je zima idealna za trčanje, verovatno sam samo izgledao čudan i nikom nije bilo jasno o čemu ja to uopšte pričam. a meni je svaka zima donela zlo, pa evo i ova. naivna ideja za naslov s-OK nije "upalila" jer ti ne može biti sve OK samo zato što si to stavio kao naslov. naslov treba da dođe sâm po sebi, na kraju. a sada žurim u borbu, demoni me čekaju.

odmor

e vala danas sam zacrto da ću odmarati. ništa dugotrajno na nogama. neka kratka šetnja jer imam pre posla još par poslića po gradu, i videću da li će mi se kasnije uopšte voziti malko trenažer, jer bih trebao što skorije da ga na nekom neobaveznom vrćkanju podesim, da ne bih gubio vremena kad odlučim da ga mučim za pravo.

trenažer pominjem zbog prognoze, a prognozu pominjem zbog svetlosti na kraju tunela... jer su odnednom promenili iz najave od mogućih suvih 6° na "nekoliko ledenih dana" što bi značilo da se temperatura neće dizati iznad nule!

a pak to svetlo(st) na kraju tunela, to se sad migolji i odlazi u daljinu. poredio bih to sa trčanjem maratona, kad kreneš lagodno pa kažeš - ovako ću do pola a onda ću da dodam gas. onda dođeš do pola, pa kažeš - e ovako ću samo da nastavim negde to 30-og kilometra, pa ću ONDA da dodam gas. onda dođeš na km 30 i kažeš - idem još dva kilometra ovako, i onda ako bih mogao, samo malo da dodam gas, onih zadnjih 10km... i kad dođeš tu onda već u stvari finiširaš i dodaješ gas ali je brzina ista, i na km 37 još dodaješ gas a brzina je ista i na km 40 već finiširaš i mašeš rukama ko kokoš što ne može da poleti i brzina je još uvek ista i kažeš - ajme da sam krenuo od pola da dodajem gas, sad bih hodao.

e a ovo sa zimom je još gore, jer sam tako prošle godine računao - još 10 dana kiše, pa ću moći bar 2 puta nedeljno na biciklu. pa je prošlo 10 dana pa sam rekao - još 7 dana hladnoće pa ću moći bar malo na bicikli (a trči, trči, trči). pa sam posle toga rekao e fino sam se provozao (jednom!) pa sad mogu još ovih sledećih 10 dana po kiši trčati? (trči, trči, trči) i tako u nedogled, jer na maratonu bar znaš na koliko si od cilja, a zimi nikada ne znaš na koliko si od proleća. neću sad da okrivim ni globalno ludilo ni meteorologe za svoje povrede, ali da sam prošle zime znao koliko će se dugo rastegnuti ono jesenje vreme, drukčije bih rasporedio energiju.

sad je kasno da razmišljam unazad, da se pitam da li bi bilo bolje da sam vozio trenažer 7 dana i fino se odmorio za trčanje, pa da navalim sledećih dana po snegu da se zalećem na okolna brda po čistim stazama, umesto što sam se u proteklih pola meseca nariljao blata kao da mi je neki orač tata. no ne možeš dok ti je još muka od ručka, sesti da večeraš. juče sam opet osećao onaj odvratan bol u stopalu, pred kraj pešačenja. čak mi se učinilo da malo osećam i onaj stari bol u pokosnici. a boleo me i onaj kuk/bok/štagod. sad me ništa od toga ne boli naročito, osećam čak štaviše OBA stopala kao nekako zategnuta i ... čudna. tako da mi se sa ovom prognozom opet malo sakrilo svetlo na kraju tunela, pa da ne bih bauljao i sapleo se, bolje je da idem uz ivicu, i držim se rukom za zid, kao pravi penzić.

a imam još jednu teoriju. onih prvih godina kada sam pokušavao da uskladim trčanje i biciku, običavao sam da idem dan tamo dan ovamo. i nekako uvek umoran i za onamo i za ovamo :-) i kako je vreme odmicalo, shvatio sam da mi ili prijaju povremene izmene tipa jedno trčanje u 10 dana bicikle ili obratno, ili mi prijaju blokovi od nekoliko dana. tek nakon 3-4 dana dođem u neki osećaj, da radim to što radim. 3-4 dana trčim, onda 3-4 dana vozim biciklu, i ako prvi dan malo i "trpi", oni sledeći su vrlo dobri i ulazim u neki normalan ritam: dobro jutro, doručak, posao, trening, rinse, repeat. sada bih trebao da, kad jednom već "uđem" u tu vožnju na trenažeru, da se tamo i zadržim 4-5 dana. no videćemo da li će mi se to svideti.

medvednik

otišli autom do podnožja planina
pa na 5 sati pešačenja po obroncima zavejanog Medvednika

sretan rođ Ivanu Staniću!
srećan rođ Goranu Čegaru!

it's a long way to the top if you wanna rock'n'roll

E ovo je simpa, da sam 19-og u mesecu pretrčao 19km, a danas mi je i neki trofrtalj od rođendana jer mi je i rođendan 19-og ali za 3 meseca. Dobro, ne traju naravno svi meseci isto, nego ovako mi je lakše da se setim. I opet sam mislio da ću danas odmarati, no danas sam bio JOŠ odmorniji nego juče. Ne radi se o tome da bih ja sad trebao da razmišljam o tome "kad ću već jednom odmarati?", nego bi pitanje radije trebalo da glasi "kada ću se jednom zaista umoriti, pa da mi zatreba odmor?". Jer očigledno sam upao u neku mlaku kolotečinu i ovaj hobi zvani trčanje je prestao da mi bude toliko zahtevan da bih više razmišljao o nekom planu: Iks dana treniraj - Iks dana odmaraj – ajd Jovo nanovo. Jutros mi se učinilo i da me stopalo još manje boli, no nisam hteo igde da zapucavam u daljine. Kažem – ja bih danas nešto... negde... ni preterano brzo ni preterano dugačko. Čak sam flertovao sa idejom da jurnem onih 15km, to mi je oko sat vremena mazanja. Malo prodrmusaš one vesele hormone. No, (t)ko bi me posle toga trpeo sledeća dva-tri dana? Počeo bih da naglašeno upotrebljavam izraze tipa "elita", "profi", "intenzitet", "trening", "plan", "proleće", "polumaratoni" i da pominjem ostale srodne gluposti :-) A bez šale, primetio sam u zadnjih nekoliko dana, razgovarao sam i sa jednim profi atletičarem i sa jednom skoro-pa-profi bici ribicom, i kad dođe do treninga ja ne znam šta bih pričao i kako bih rekao. Kao da mi dođe neko ko se bavi, štatjaznam, goblenima, i sad počne da mi priča klot ovo frket ono, mislim, šta ja imam s tim? Tako i ovo - ove zone, oni intenziteti, neka brda, neki tempi, neke brojke koje su mi se već popele na vrh rogova, koje sam toliko puta preturio kroz glavu da su izgubile smisao. Znate ono iz osnovne škole, kad ponavljaš jednu reč nekoliko minuta, i ne znaš više ni gde počinje ni gde se završava, ni zašto je baš ta reč uzeta za taj pojam, postaje besmislena i nekako odjednom izgubi svako značenje.

 

Evo danas me nije boleo uopšte kuk tj bok na trčanju, ali U-O-P-Š-T-E, i evo ga počelo sad odjednom da me boli, od ovog položaja sedenja za stolom. Odignem noge skroz na onu stolicu sa druge strane stola, izgleda da to ne valja? Stopalo sam možda osetio par puta na trčanju, a možda mi se samo učinilo. A osetio sam nakon tuširanja kada se ohladilo, sada pak na nekom šestom mestu. Šta sam mu uradio na onom dugačkom pešačenju - nemam pojma. Tek nešto sam sj.... no dokle god nije zaista strašno, neću se preterano žaliti, mada mi naravno nije baš isto kao da mi ništa ne fali.

 

A danas sam iamo sudar! Neki Seronja se zaglavio i ne ume da se mimoiđe sa kamiončićem na uskom putu uz Gradac. Stani-kreni, i ja im prilazim, za mnom neki auto, već zastajem, Seronja kreće i odmah staje na ležećem policajcu (speed bump) i kako ja širim ruke "znaš li gde si krenuo?" on sleti unazad sa ležećeg policajca i pravo na moj levi lakat, bemti kad je puklo ja reko ode cela ona plastika sa zadnjim svetlima (Fiat Punto) u paramparčad. Fino sam odrao lakat. Nakon toga sam napravio malu omču asfaltom da izbegnem jednu prečku kroz kaljugu, i izašao okolo kroz selo nazad na podnožje kamenjara kuda sam letos išao sa Ninoslavom. Malo snega malo blata i nekako sam se popeo do vrha, pa dalje do drugog vrha, i sa asfalta na vrhu sam krenuo nazad starim putem za Valjevo koji je van upotrebe zbog klizišta. Taj krug je 15km no zbog onog zaobilaska kaljuge ću imati 15.5km, baš glupavo. No neki crv mi nije dao mira pa sam nakon 1km spusta skrenuo nazad uzbrdo. Malo širi kamenjar, sa nešto blata i trave, ali dosta dubokih kanala, kao neka presušena planinska rečica. Ajme kad je zakucalo... naravno trčao sam svuda no na mestima baš i ne preterano brzo. Kao nešto sam se u magli sećao da smo nekada tuda pešačili i da put prođe ispod neke šume koja se vidi sa gornjeg asfalta na brdu preko puta odakle sam došao... pa sam pratio nagib terena, napamet skretao i birao na raskrsnicama kuda ću, i samo jednom sam omašio i uleteo u neko voće. A kad imaš od 3 roditelja i 4 babe i dede sve skupa TRI alkoholičara, ne možeš protiv prirode, uletiš u šljive kao da ima u njima neki magnet koji ti mami dušu. No pobegao sam natrag (dobio sam još jednu bitku, ali ko zna dokle će rat trajati?) od tih šljiva u vratio se na drugu varijantu, a odatle je sve išlo kao po loju. Strčao u selo, tačno na mesto na kojem sam očekivao da ću strčati, no to još uvek nisam znao, nego sam skrenuo gde mislim da treba... i još dalje trčao... jer sam računao da ću se spustiti na jedno određeno mesto, i gle tačno dolazim na to mesto. Telepatija! Verovatno je bilo bar 5-6 ari šljiva i tu negde, no nisam ih spazio. Toliko je bio strm spust i toliko kamenjarizovan i blatantan (!) da je bilo umeće odabrati gde stajem.

 

No pre tog spusta, zastao sam kraj jedne prostrane njive koja se obrušavala ispod mene dole u nizinu. I preko te njive sam gledao šumu, opet neko brdo preko puta, ogromno. I vidim lepo usečen put, ne stazicu ili puteljak (cesteljak) nego pravi lep šumski makadam. I nekako gledajući gde bi me koje skretanje moglo odvesti, u jednom času pomislim "ovo je to!", i to beše to :-) a ipak je lakše zimi kada nema lišća, leti ne bih ni video taj put preko puta, ni znao kuda vodi, ni da li se spušta skroz do dna, to mi je možda jedina bitna prednost zime – da se skoro sve vidi, i to kilometrima daleko. No kao i na pešačenju u nedelju, klinačkim žargonom sam opet "pojeo govno" jer je donja polovina tog puta bila sva izrovana tragovima od traktora jer su nakon seče izvlačili drva dole na asfalt, tako da sam promljackao kroz takvo neviđeno blato da mi je jedina molba Onom Gore bila da ne ostanem zaglibljen i sačekam Smrt tonući u neko živo blato. No na žalost, Smrt je trenutno prezauzeta na Haitiju i boli je guzica za mene. Tako da sam morao da strčim do dna... Joj kad sam ugledao asfalt oči u oči, trebao sam da ga poljubim kao na NY maratonu, kad pobednici računaju "reko mi je menadžer -ako poljubiš asfalt iza linije cilja dobićeš još 5000$ bonusa!". Ja sam kroz poljubac, od svih bonusa, verovatno mogao samo da oližem malo zaleđene kravlje pišaće pa sam brže-bolje odustao od oralnog kontakta sa magistralnim putem Valjevo – Bajina Bašta.

 

Aterirao sam na 7km od kuće i lakomisleno zaključio da sam kući za 35 minuta laganice. Prva dva kilometra sam mogao dobiti upalu vrata jer sam stalno trčao gledajući u brda sa desne strane, vala jesu oštra. Tzv avionskom linijom jedva da ima 500-ak metara od onog gore sela do ovog dole zaselka, a spustio sam se (gledam sada na vojnoj karti) 250 metara. Naravno put ne ide pravo kao žičara nego krivuda prateći brdo, no sigurno je kraći od 2km obzirom za koliko sam strčao, a nekih 1.8km bi značilo prosečan nagib od oko 13%. To je strmo i za asfalt, a kamoli za duboke kanale pune blata lišća kamenja i granja. Misleći da se jedva vučem u ovim novim Micuno patikama za kros, jer su nekako skroz ravne kao da trčim u japankama za plažu, iznenadio sam se kad sam stigao kući za 34', preko par kupsera, krš stepenica na pešačkom mostu kod Pivare, dugačak deo po džombastoj travi uz Kolubaru, ko bi rekao da mogu da se preračunam za čitavih 3%? :-)

 

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

 

Pripremao sam odgovor za nekoga ko se nekoliko godina družio sa biciklom i sada je počeo malo previše da "trenira" za polumaratone i eventualno maratone. Već su počeli bolovi, zglobovi, trtmrt. Kao neko ko je prošao isti put od bicikle ka trčanju, pokušao sam da sumiram svoja iskustva, kao da pišem samom Sebi, onom Početniku u trčanju. Ne znam da li sam to dobro smislio, ako nekog uopšte zanima da ovo čita, i ako ima neki komentar tipa da sam nešto loše shvatio ili preterao u doživljaju nečeg, može me i ispraviti... No naglasak je na to kako biciklist(a) objašnjava biciklisti, jer je biciklističko razmišljanje da je "trening = mazanje", i kada se to prevede na trčanje nije nikakav problem raspasti se za par meseci krvničke jurnjave.

 

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

 

glavna razlika je ta da na bicikli možeš satima da "pumpaš" isti

intenzitet i da imaš samo jedan orijentir - izdržljivost.

u prevodu, ako možeš da ideš bez premaranja tri sata na 200 wati

(lupam) onda ćeš maltene matematički po tablicama izračunati da

možeš ići 6 sati na 180 wati (lupam, čisto primera radi) i u praksi će

(gle!) to zaista biti to.

 

međutim...

na trčanju nemaš samo taj problem "matematike" - koliko brzo će se

promeniti ph krvi odnosno koliko brzo ćeš potrošiti glikogen odnosno

kolika ti je opšta izdržljivost.

zbog tzv ekscentričnog* napora pri doskoku (*kažu moderni naučnici

da ni taj izraz nije dobar, neću te zamarati) i mikro-oštećenja mišića, na

trčanju je matematika jako pomerena, i važi tek za 10-20% preko onoga

što ti je uobičajeno na treningu. možeš biti dobar polumaratonac

(21km) i mogu ti tablice obećati da sa 1h30 na 21km "treba da možeš"

da ideš 3h10 ili 3h15 na maratonu 42km, no istina je da ćeš prateći te

tablice verovatno završiti maraton sedeći na ivičnjaku na 30-om km i

plačući, jer su ti se noge toliko raspale da ne možeš više ni da hodaš.

 

godinama trčanja se stekne izvesna ekonomičnost pokreta

- da ideš što brže uz sve manji napor/utrošak

- da ideš sve dalje uz što manja oštećenja mišića i zglobova.

 

za razliku od biciklizma, na trčanju "pali" pristup odozdo, dakle samo

lagano, ugodno, onoliko dugo koliko ti prija. ako počneš puno da se

zalećeš, deonice hronometri tralala, vrlo brzo se i povrediš, jer

trčanje je puno "teže" za mišićno-koštani sistem od bicikle. probao

sam sve i svašta, i zaista, nakon cele zime planova i deonica,

ubrzanja i uzbrdica, išao sam manje brzo na proleće polumaraton

kao i nakon cele zime trčkaranja po šumicama i brdašcima, mada

sam sumnjao - jebote ja u stvari ne treniram, ja trčkaram ko Hajdi?

i na proleće hop - brži polumaraton nego prethodne godine!

 

prosto je neverovatno koliko je naizgled suprotno bicikli, to jest i

nije full suprotno jer ako bi trenirali nekoliko meseci na bicikli

200km dnevno a išli "relativno lagano" videli bi šta bi radili na

trkama od 50km :-)

no za to nema potrebe jer smo u zadnjih par decenija shvatili da se

isto možeš utrenirati i bez da sediš 6-7 sati dnevno na bajsu,

ali zbog one razlike (između trčanja i biciklizma) s početka teksta, na

trčanju je puno sigurnije trenirati npr 10% lakše i 20% duže, zaista

"dođeš na isto" a puno manje rizikuješ. kad leti duže radimo u radnji

meni je trening biciklom između 2 sata Jačeg Tempa i 3 sata Tempa.

A paralela tome na trčanju mi je sat Laganog Tempa ili sat i po Jako

Laganog Tempa. pa ti vidi. jer sve preko toga te slomi.

ja sam nekako tempo-tip, i zato se svakog proleća vratim bicikli.

jer ja volim da mažem. trčanje mi jeste zanimljivo, ali kome prija

napor i prava endorfinska jurnjava, to može na trčanju samo

jednom-dvaput nedeljno, a na bicikli skoro svaki dan (ako je iole

utreniran).

 

eh da i najvažnije: imao sam puno manje problema kada nisam SAMO

trčao. dakle čak i kada sam se spremao za maratone, jednom ili dva

puta nedeljno na bicikli mi je puno bolje umesto "trčanja i samo

trčanja", a znao sam da radim i 15 treninga nedeljno :-)

naročito kada želim veći obim, onda se na bicikli "istresem" i roknem

neki tempo, pa se onda lakše vratim laganom trčanju iz dana u dan.

 

nastavak

kao što kažu i ovi što prate planove treninga, nikako ne treba nadoknađivati propušteno. ako sam bio zauzet i nisam stigao da napišem ništa o dva dana kada smo išli autom na Divčibare i pešačili, i o danu između kada sam trčao, čekajući da započnem nadoknađivanje od tamo nekog petka ili subote (nemam pojma) mi prolaze sledeći dani.

sinoć sam mislio da ću danas odmarati. sve mi se sklopilo. stopalo sve bolje i bolje, jedan dan odmora bi ga katapultirao u normalu. napolju provejava snegić, prohladno je i buđavo, prvi put zaista mokro nakon nekoliko suvkastih dana. no jutros me nije ništa bolelo, a Lola je pekla tost takvom žestinom da smo jedva uspevali da pojedemo tom brzinom. još kad je rekla da bi trčala do Petnice, meni bi' glupo da kažem da ću da sedim kući.

long stori šort - otrčao sam "kratkih" 21km jer sam pre dva (ili tri) dana otrčao 21.5km i upisao 21. tako danas mogu opet da upišem 21 bez griže savesti, jer ne upisujem ono iza celog broja. dodaj tu ... sad gledam kartu, mislio sam da je tu nekih 400 nadmorske a vidim da je 450 ... dakle samo tu imam 270m uspona, i napravio sam krug na Manastir s tim da sam se spustio asfaltom umesto prečicom kroz šumu, a vratio se kamenjarom u krug. imao sam do gore 4.5 + 3.7 = 8.2km + nazad 8.2km + krug 4.2km = total 20.6km. šta počeh... dodaj tu preko 400m uspona i po par kilometara trave zemlje i bljuzge i ispade od svega po malo. od svega po dosta. čim sam krenuo niz uzan asfaltić ka manastiru ugledao sam srnu!!!!! nije me ni videla ni čula, haha, Sale Tarahumara, bešuman kao senka, lak kao letnji san. u desetinki sekunde se prepala od drečavo narandžaste sotone koja joj prilazi bočno i zbrisala (klisnula, strugnula) uzbrdo. dok sam pomislio "ugledao sam srnu!" već je nije bilo, a na mestu odakle je nestala je stajao oblačić u kome se kondenzovao moj jedini utisak "mislio sam da imaju bar malo veći rep?", eto to je sve što sam stigao da pomislim. mislim, znao sam da imaju od repa tek neki patrljak, no ova kao da nije imala ni to. a bila je povelika, kao omanje tele. baš ono, primerak. blago tom jelenu...

kasnije sam razmišljao kako bi bilo interesantno da otrčim 10 krugova pored manastira jer bi to bilo 42km. ustvari imam 2.1km od reke uz kamenjar do gornje raskrsnice i uključenja na krug, tako da taj dolazak + povratak donose takođe 4.2km. znači ako bih ikada to planirao, plan bi bio: uzbrdo do kruga + 9 krugova + od kruga nazad nizbrdo. od čega bi bilo najgore to na kraju, sa umornim nogama skakutati niz oštar spust između kamenčina veličine od teniske do rukometne lopte i nigde se ne prostreti ili ne daj bože krivo stati i prekinuti koji ligament. mnogo volim te krugove jer treba samo prvih 2.1km (od reke uzbrdo) nositi vodu, i odmah je negde na raskrsnici (makadamskih puteva) zavučem u žbunje i tako imam okrepu uvek na istom mestu, jedino se leti ponekad uplašim da umesto flaše ne uhvatim u žbunu neku guju za gušu. što je najsmešnije ceo "maraton" bi imao samo 1584 metra uspona, ako nisam nešto omašio u računici. ja sam mislio izaći će ko zna koliko... valjda bih to mogao da pređem za 4 sata bez zapinjanja, no za sada sam još zaključan na maksimumu od 2.5 sata tako da je to izvan razmišljanja. sad bi to trebalo praviti plan pa svake druge nedelje dodavati po jedan krug i blabla sve dok jednog vikenda ne grane sunce a ja odem biciklom 150km i odjednom ode plan u tri p.... materine.

a vezano za srnu, i taj nedostatak repa, setih se opet izraza "kus" za onoga ko nema rep, i skorašnje anegdote: onda kad smo išli bajkovima na krug do pred Šabac, odjednom nešto Loli pade na pamet i reče "a šta ono beše kus-kus???" jer smo to jelo kao nešto spremali pre mesec dana, da vidimo kakvo je. i ja kažem "kus-kus, to je kad mu odseku rep-rep!". smejali smo se deset minuta kao deca, onako u vožnji.

štos' tiče tabana, jedino me je malo žuljkalo na početku po travi, i na kraju dugačkog spusta u Sedlare, kao da ima veze sa tim dugačkim pritiscima i dužim oslanjanjem na celo stopalo kada lagano trčiš niz blag spust. malo sam se uplašio - ko će sad trčati još 6km do kuće - no po ravnom je prestalo. kuk me nije boleo na trčanju a evo sada me boli, dakle treba skratiti vreme pred kompjuterom?

zaostatak

gubim korak...

juče sam trčao 21.5km, bolelo me stopalo ispred pete, kao da me žulja patika

danas smo iz nekoliko puta pokušavali pešačenje pa menjali staze zbog
magle i oblaka, bol mi se premestio napred prema prstima

na kraju nam je ipak manje-više propalo pešačenje pa sam predveče
otrčao 15-ak km da probam one nove mizuno off road patike, nije me
ništa naročito bolelo (?) valjda mi u ravnoj obući ne pritiska uložak
na to mesto, nemam pojma...

u prevodu nit sam trenirao nit sam se preterano odmorio, ko će sad
nastaviti i odakle će nastaviti, to je pitanje