zašto nam je lepše dok se spuštamo na dno, nego dok smo se peli ka vrhu?

ne znam da li je zanimljivije što sam vozio 7 sati juče, ili što sam vozio 6 sati danas, ili što je neki davni plan bio kako ću da vozim 9-10 sati sutra...
a stalno te nešto sapinje, nemoj brže od života, nemoj duže, nemoj jače, s jedne strane vrište doktori kako je sve opasno i rizično, a s druge strane olimpijsko geslo ti vibrira u venama - brže, više, jače, brže, više, jače...
i sad, kako uokviriti olimpijski duh u doktorske disertacije?
kako zarobiti duh, uopšte? treba li, može li? i zaboga, zašto?
da bi nešto ostalo unutar srednjih vrednosti?
pa ne dobijaš prosek tako što dovedeš svih 6 milijardi uzoraka na istu vrednost!
prosek dobiješ kad iz 6 milijardi izvadiš prosek.
a mi koji se potrudimo da malo štrčimo, mi tzv "vadimo prosek".
dakle delamo u korist opšteg dobra, u cilju podizanja svesti planete o tome šta je normalno i uobičajeno.
nekoliko klinaca sa gajbom piva ("deco, mnogo vam je to, a jedan će i da vas vozi nazad kući...") nam se dive, videli su nas na početku uspona i zadivljujuće klimaju glavama kada shvataju da smo mi "isti oni" iz podnožja, koji su došli do vrha, BEZ AUTA! :-)
a što je najzanimljivije, njihovo uzbuđenje se već gasi, sa razglasa trešti Ceca a pivo ih uljuljkava u praznu sadašnjost, dok mi nastavljamo dalje u budućnost po principu "ovo je isto kao uspon na Himalaje, uzbrdo je najteže ali na vrhu nikako nije kraj, čak štaviše, većina nastrada nizbrdo" (reče naš junak i ulete u sledeću serpentinu sa 60 km/h dok je na asfaltu sloj peska celom širinom kolovoza i možeš da ga svakog časa overiš sopstvenim ušima)...
nakon toga smo shvatili da spust nije uvek spust, nego je dugačak silazak koji ume i da boli, jer su nam putevi u takvom stanju da RODEO po rupama i neuračunljivim neravninama postaje veći izazov od uspona, a profil nas dodatno muči svojom histeričnošću pa na svakih 1km spusta dolazi 500m uspona, i tako u nekoj beskrajnoj BobDylan-ovskoj strofi pevamo isti refren (dva brata rođena, na zidu smrti) do unedogled, a ruke trnu, a dupe trne, a gume trnu, a jednom rečju SVE trne i tom navodnom povratku nizbrdo (?) nikad kraja :-)
i posle kad ja kažem kako sam se provozao krug na Divčibare nekako svi shvate da sam se ja "vozao" a samo oni koji su se sa mnom proVOZALI taj krug mogu znati kako je to romantično i rekreirajuće, tako, iz dana u dan uživati u svim tim profilčićima i nagibčićima... i kako rekosmo na povratku - nešto smo uradili, nešto smo pobedili, ali već za par dana ćemo napasti nešto sledeće, jer nije život satkan od pobeda, nego od izazova (i poraza, zašto da ne?) i nije mu smisao u svođenju utisaka nego u stalnom traganju za novim ciljevima.
jednom kad kreneš da svodiš utiske i da pričaš kako si nekada mogao to i to, i kako si nekada znao ovo i ono, tog časa si zapečatio sebi život i premestio ga u "jednom" i "nekada, kad sam mogao..." a život bi da traje duže, i sutra, i treba tog duha pustiti iz kaveza da nas vodi u to večito sutra, dok god u nama ima daha, i dok god u nama nema straha!

pasji život

nametnula mi se jedna tema juče, to jest postoji nešto što sam oduvek imao u nekom "kutu" glave ali nisam baš nameravao da od toga pravim roman. radi se o tome da se blog može pisati zaista o svemu i svačemu, da toliki silni ljudi mogu imati neopisiv spektar potreba i razloga da bi nešto dokumentovali pisanjem ili postavljanjem fotografija. pre par dana sam u kompletu fotografija stavio i jednu sa zgaženim psom na putu, ovaj nije bio doslovno pregažen i razmazan po asfaltu nego samo udaren pa je bar onako spolja izgledao čitav, kao da spava. dok nisu postojali (sad skakućem između te dve teme) blogovi ljudi su samo pisali pesme i romane, pa je tako i Generacija 5 (valjda) imala stihove

"da li će zakočiti neko? na putu leži zgažen pas,

svi će proći, on će ostati, daleko negde iza nas..."

(koliko sam ih samo pomerio s puta kada sam bio na trčanju ili na bicikli, da ih dalje ne gaze i uništavaju ono što je preostalo nego da završe svoje postojanje koliko-toliko prihvatljivo u travi malo dalje od puta)

a događa se stalno, najviše lutalicama koji su "ničiji" a ponekad i vlasničkim psima. čovek je napravio puteve kroz sela i gradove, drugi čovek je neodgovorno žurio i jurio 80 km/h po krivinama, treći čovek je neodgovorno ostavio vrata od dvorišta otvorena i pas mu je izašao na put da malo njuška, i eto tragedije. neki od njih će ostati zapamćeni, fotografisani, neki ljudi zaista vole svoje ljubimce no to je puno češća pojava u gradu dok je na selu pas uglavnom samo jedna životinja više, sa asvojim zadatkom. neko nam daje jaja, neko pase travu da bi se ugojio pa da bismo ga ispekli i pojeli za Đurđevdan, a neko laje kada dolaze nepoznati ljudi, da bi mi obratili pažnju jer ako su neki loši ljudi možda ostanemo bez tih jaja ili traktora. nekad kažu kako pas puno laje pa ga treba najuriti, kako se kuja puno često šteni pa sve to treba skupa pobacati, neki ljudi menjaju pse kao što menjaju pantalone bez osećaja krivice, bez svesti da i te životinje imaju dušu i da im nije svejedno kada budu odbačene poput tih pocepanih pantalona. i uglavnom tako nastaju psi lutalice, odbačeni psi se dalje međusobno pare i eto novih malih lutalica, koje će neko prihvatiti, ili će se razboleti i uginuti, ili će ih ubiti šinteri, ili će ih ubiti neki automobil, onako usput. 

a ta tema, kojom sam započeo, kako milion ljudi može imati milion različitih sklonosti da bi pisali baš o ovome ili baš o onome, potiče od tog sećanja da sam jednom davno (ali baš davno) rekao - trebalo bi napraviti knjigu, 300 strana i na svakoj po jedna fotografija zgaženog psa. eto kao neki epitaf, jer i oni su postojali, nekome su bili verni, kad se zagledaš u svaki par tih ugašenih očiju trebao bi da osetiš neku nepravdu jer su zaboravljeni i jer su proživeli takav život. nikad nisam video zgaženu pudlicu, od onih koje se brižno uvek nose u naručju. to su neki drugi psi, a ja osećam nešto posebno prema onim, kako ih zovu, džukelama. (i taj izraz zaslužuje poseban status na fejsbuku, treba napisati "džukela, to je izraz koji džukele koriste da bi tako oslovili nekog psa")

i naravno da to moje "trebalo bi" nije bilo ništa više od hipotetičkog trabunjanja, tu knjigu ionako niko ne bi ni štampao ni prodavao a tek je niko ne bi kupio! i kako su prolazile godine, razvijao se internet, blogovi, i gle, svako je mogao da napravi svoju knjigu, da joj dodaje stranice, da joj menja izgled i da je nadopunjuje novim tekstovima i slikama, i sve to je dostupno celoj planeti baz ikakvog štampanja i prodavanja. e tada sam takođe pomislio kako "bi trebalo" napraviti jedan poseban blog na koji bih stavljao takve slike, to bi bilo svojevrsno groblje tih napuštenih duša, galerija ugašenih pogleda. pa sam opet pomislio, ma ko bi to gledao, ljudi bi pričali kako sam morbidan, bolestan, ne očekujem valjda da neko povremeno gleda taj blog. a opet, pa zar je morbidno napraviti groblje? da ne bi slučajno trebalo sva ljudska groblja poravnati buldožerom, jer korisnija je obradiva zemlja, a ovako nam njive prekrivaju gomile mermera i spomenika koji "ničemu ne služe" jer ti ljudi su ionako mrtvi pa u čemu je dakle poenta sve to održavati??? eto u odgovoru na ovo poslednje pitanje stoji odgovor i zašto bi nekom od 6 milijardi ljudi bilo sasvim normalno da ako je već imao 15 blogova na 4 jezika, da ima i još jedan na kojem bi tako održavao svojevrsnu foto-monografiju, tematsku, o izgubljenim životima raznih životinja. jer ne bi tu morali da budu samo psi, viđao sam pored puta i udarene srne, jazavca, kune i veverice, ptice grabljivice, svi oni bi najradije živeli dalje, da su mogli, ali eto, ubio ih je čovek, na ovaj ili onaj način. 

i baš pre par dana kad sam dobio komentar tipa "ajoj zašto si ovo stavio" jer se pretpostavlja da na fejsbuk treba da stavljamo samo stvari koje će dobijati LIKE a to je samo ono što nam podiže raspoloženje, pokušao sam u što kraćem komentaru da odgovorim na to pitanje, objasnivši kako sam to slikao eto iz nekog poštovanja, da ovekovečim nečiji pasji život, koji njegovom vlasniku čak ne vredi ni tolicno da bi izašao iz kuće na put i odvukao svog bivšeg čuvara u kanal pored asfalta, nego ga je ostavio da ga razmazuju i prave od njega fleku od krvi i krzna, koja će tu da mu ispred samog ulaza u dvorište smrdi sledećih 15 dana. 

kad vidim takvu situaciju, poželim da na tom putu zgažen leži upravo taj gazda, umesto svog psa. eto zato sam to slikao, da se ne zaboravi tako brzo koliko bi ga najhitnije njegov gazda zaboravio. on će ubrzo doneti iz grada neko ostavljeno štene i privezati ga kanapom za prikolicu od traktora koju će ono odano čuvati sledećih 10 godina, ili puno kraće ako se razboli ili pregrize kanap pa otrči na isti taj put. a onda ću i njega pomeriti s puta, jer je zaslužilo makar takav malo manje bedan kraj, a ako budem imao pri ruci foto aparat možda ću ga slikati jer je zaslužilo i bar takav spomen kakav je slika u mom kompjuteru ili na tom nepostojećem blogu.

haostrofa

(to je haos od katastrofe, valjda? ili haos od strofe? votevr)

odavno nisam napisao pošten BLOG!

sve se nešto prenemažem, pisao bih, ne bih, stavio bih nešto na blog, ne bih, stavio bih ga na fejsbuk, ne bih, ograničio bih okvir čitalaca kroz razne filtere i grupe, ne bih, isključio bih iz svog okruženja pijavice i parazite, ili bih i njima dopustio da žive svoje parazitske dane, i tako u krug...

a sad, baš i ne znam šta mi je to nadošlo da se javno izrazim?

jerbo, kad god napišeš blog, to je dostupno Kurti i Murti, a ja sam se, otkad znam za sebe, ježio na tu ideju Kurte i Murte... 

(iliti "Kurtera i Murtera", a Vis da ni ne spominjem, heh huh)

no obzirom da se radi o TRČANJU, to moram da podelim sa Planetom, pa ko god na njoj živeo, a ionako znamo da 99% svega na Planeti NE zaslužuje da na njoj živi, ja uključen u tu statistiku.

elem, nakon jutrošnjeg pešačenja od dva i po sata, po PLJUSKU (ajme!) sam se malo odmorio, koliko da užinam, spremim se za posao, dobijem povratnu informaciju da neću morati na posao (cmok-cmok za moje 2 omiljene koleginice) i spremio se za drugu turu pešačenja.

imao sam odavno taj plan, da opet (prvi put proletos, nakon zimskih pešačenja i tura) odem prugom kroz tunele negde otprilike do Izvora reke Gradac, pa odatle da odaberem varijantu veranja po nekom kamenjaru do Užičkog Puta, i da se vratim kući asfaltom. ALI, ovaj put sam pripremio sebi odgovarajuću opremu, za "ultimativni mazohizam" (iliti na srpskom - krajnje samokažnjavanje) što znači da sam u ranac stavio drugi par čarapa (za slučaj da se prve pokvase), drugi šuškavac (za slučaj da se vetrovka natopi kišom), bat. lampu (za prolazak kroz tunele) i foto-aparat (za usputno slikanje, ili što bi Veki rekao "foto-šuting" - zašto nešto reći po naški ako postoji fensi Ingliš izraz?).

nakon sat i po saplitanja po kamenjaru to jest tračnicama, došao sam do krajnje razumne tačke (sledeća bi bila u Leskovicama, i podrazumevala bi sat i po više pešačenja/trčkaranja, što bi definitivno bilo PREVIŠE) i kako se prema najavama meteorologa pojavilo sunce sav sam prokuvao pešačeći od Izvora Gra'ca prema Kovačicama tj Užičkom Putu, tačnije lokalitetu poznatom kao Cigina Kafana.

usput sam se oslobodio dresa sa dugim rukavima i ostao samo u rupičastoj podmajici a sve ostalo je završilo u rancu koji je do tada nabubrio na duplu veličinu i izgledao kao da sam usput uhvatio zeca (u jednom šumarku videh i Zeca, najdebljeg na svetu, no i takav je prebrzo iz-cik-cak-ao i pobegao mom novom fotoaparatu) ako ne i prasence, eto tako mi se nakrmačio ranac.

imam 100-ak slika, a kažu da svaka slika vredi kao 1000 reči, pa tako mogu da sad stavim ovde tih 100 slika i sebi uštedim 100,000 reči :-)

ali NEĆU! 

ne dam vam slike, koje bi da vam zamene moje reči. slike imate na svakom drugom profilu, a ja želim da vam ponudim reči, jer verujem da će vam one doneti nešto drugo, drukčije u odnosu na to što pokupite kroz milion slika na milion drugih profila i sajtova.

dolaskom na asfalt sudbina mi je zapečaćena jer sam već poodavno skovao plan - nizbrdo se TRČI!!! ako mogu raznorazni Frikovi da trče Trail Mont Blanc, da trčkaraju svuda gde je ravno i nizbrdo na raznim Ultra takmičenjima koja traju i po 48 sati (ajoj!), zašto bih JA bio seronja pa da nakon jutrošnjih 2.5h po pljusku i malopređašnjih 3h po pruzi ne mogu da strčim tih pišljivih 10.5km do kuće? jeste da su noge MRTVE, jeste da je postalo pretoplo, čak štaviše sunce prži i svakih par sekundi brišem dlanom čelo (nisam lud da stavim kačket, jer sam poneo samo neki nepromočivi, a i taj je zakopan na dnu ranca) ali nešto mi govori da ta moja ideja nije ništa strašno, čak štaviše, valjda je bolje strčati i doći kući za sat vremena, umesto šetati dva sata???

i tako, sat kasnije sam ušao u dvorište sa južne strane, Lola je već bila kući i sa terase me pitala jesam li živ, a ja sam rekao "jesam, polu-živ, k'o Supermen na dvajes' prvom kilometru!" (ko zna foru - zna, a ko ne zna - briga me, ne mora ni da zna...) uglavnom jedva sam se dokotrljao iako je tih 10.5 km bilo mahom nizbrdo, a ljudi kažu da se "nizbrdo i g.... kotrlja"

kad sve saberem skočio sam u akciju u 8:15 jutros a vratio se nakon drugog poluvremena kući u 18:15 i to bi bilo 10 sati transa, sa tom pauzom za užinu negde pred podne. 

šta mi je to trebalo? nemam pojma. 

da li mi je žao? nije.

da li bih sutra opet? naravno, ali samo ako bi bilo loše vreme.

mislim da bih se ipak radije provozao biciklom, pre nego što počnu noge da mi klecaju od pešačenja i trčanja :-)

razlike

pa ništa...

bio sam jutros baš nešto raspoložen za blogovanje,

napisao poduži tekst o jednom razmišljanju, sa treninga,

gde me je vetar rušio 3 sata a ja vrteo neke nove ideje

na temu biciklizma, maratona, sporta, napora, živih prenosa...

ali kad sam shvatio šta sam i koliko napisao, 

opet mi je bilo "žao" da to podelim javno.

poučen ranijim iskustvima sa bloga,

koji je dugo bio omiljeni duhovni restoran, raznim parazitima,

ipak sam to u zadnji čas premestio u FB beleške.

zar ipak nije najnormalnije, kada ugledaš komarca kako ti siše krv, 

da ga tresneš šakom i pretvoriš u mrlju?

makar u toj mrlji bilo i tvoje krvi, ali, nju ionako ne možeš vratiti,

a komarca možeš pljaaassss, uh, ništa slađe! :-)

YCKPC (II)

ustaneš ranije, doručkuješ, odeš na pešačenje,
vratiš se, odgovoriš na sve poruke povodom YCKPC-a,
odgledaš završetak prenosa maratona iz Pariza,
iz rerne izvadiš jadnjetinu (nije greška u kucanju), ručaš,
spremiš se za bici trening (joj što volim kad najave kišu!!!),
pogledaš na sat da vidiš koliko imaš fore do mraka,
i piše... 11:30! "štaaa???" :-)

lepi grome moj, uh ah oh

kiša i kiša i kiša

i krenem ja na pešačenje, šetnju, planinarenje, sve-u-jedan

(IZMEĐU REDOVA)

kiša pljušti, on je sav mokar i sliva se voda na sve strane,

a on se sav trese kao list na vetru, i zuji

(IZMEĐU REDOVA)

sve to ne bi bio problem, da se nije svo vreme POJAČAVALO!

(IZMEĐU REDOVA)

nisu potrebne dugačke rukavice, dovoljan je kačket i ne treba kapa, 

jednostavno NEMA POTREBE ići na pešačenje, u toplom danu

(IZMEĐU REDOVA)

pola sata kasnije sam zujao na bicikli kroz bare,

sprovodeći u delo taj Dan Odmora ("aktivnog", htedoh reći, trebah naglasiti).

...

...

koga zanima šta je to sve skriveno (IZMEĐU REDOVA),

eno ga tamo, gde i uvek (u FB notes)

pusa

PLUS-adžije

a danas sam napisao

enorman

neprimereno enorman

bespotrebno neprimereno enorman

perverzno bespotrebno neprimereno enorman

blog o Velikom Petku

(eno ga tamo)

gle ovako, bolan...

zadnjih dana sam imao i previše vremena za 
++++++++++++++++++++++++++++++

+++++++++++

+++++++++++++++++++++++++++

+++a tek emotivna, da ni ne pominjem! :-(

druga tema, nekog drugog dana, e sad, 
+++++++++++++++++++++++++++++

++++++++++++++++++++++++++ 

+++++++++++++++++++

jedno-više-kratnu medijsku upotrebu...

bilo je tu još nekoliko tema i +++++++++

++++++++++++++++++

+++++++++++++++++++++++++

+++++++++++++++++

ničega od toga više ne sećaš!)

nabr-zaka

samo sada na brzaka, kad sam (nakon celog dana off-line) uhvatio bilo kakav wireless signal, da pozdravim sve prijatelje rodbinu ukućane i ostale zemaljce i vanzemaljce, da im poželim srećan Uskrs - Yckpc (nekom je prošao a nekom tek dolazi) i da se zajedno ponadamo da ću i do kraja dana imati isti dotični wireless, pa ću uspeti da negde u SajberSpejsu nakrkam i par kilobajta starog-dobrog bloga...

PS

išao sam danas biciklom 103km, Va-Lajkovac-Lazarevac-(pa preko brda...)-Brajkovac-Dudovica-Latković-Ljig-Vrujci-Mionica-Va, vetar me bacao gde god je hteo, a ja sve nešto mislim da imam par kg viška! kako li bi tek izgledalo kad bih smršao na maratonsku kilažu??? :-)

I OPEEEET (!!!)

ajme ljudi šta je ovo, senzacija?!!!

dva bloga u jednom danu, 

hiperprodukcija,

prolećno ludilo,

bipolarni poremećaj,

manično-manična psihoza (bez tračka depresivne crte),

narcisoidna skribomanija, 

Blogoljub je opet onaj stariiiiiii :-)

naravno opet na fejsbuku, 

među beleškama, da ne kažem notes:

- zašto uopšte idemo u planine, ako tamo "nema zime"? 

:-P

šta je bolje?

evo i novog posta! 

stavio sam na fejsbuk podugačak lament o nekoliko isprepletenih tema

1) zašto je trčanje bolje od bicikle 

2) zašto je bicikla bolja od trčanja

3) je li bolje biti bar malo povređen nego skroz čitav

4) da li zdrav duh živi isključivo u zdravom telu

5) da li je bolje da stignem, ili ne, da napišem blog

6) treba li mešati boje ili je bolje svaku posebno prepoznati

enjoy! 

za one koji su mi "prijatelji" evo direktnog linka

facebook/zjecoblog/05-april-2012

citat dana

upravo diskutujem sa jednim Frendom o njegovom plasmanu na nedavnom maratonu, pa smo došli do dileme treba li svoj rezultat porediti sa sopstvenim očekivanjuma ili sa konkurencijom. na kraju sam ga ubedio da ne treba da bude previše zadovoljan, za svaki slučaj :-)

"istinski sportista će uvek pronaći razlog za nezadovoljstvo, 
jer će mu u protivnom oslabiti želja za daljim radom i napretkom"

nema ništa lepše nego kad mi jutro započne sopstvenim citatom, 
pa se posle toga čitav dan osećam nadahnut...

sve prolećno i jesenje

o alergijama, trčanju, zalutavanju po šumama, bicikli, vetru, proseku koji raste i proseku koji pada, pivu, viršlama, ma bukvalno o svemu, možete pročitati na mom fejs-blogu, mašala

blog - log - og - g - ...

nekad se pisao blog, redovno, sad nešto ređe... 

a lepe potiskuju ružne (umetnut citat od balaševića)

i gde je uopšte ta Vest Virdžinija, o kojoj slušam u pesmi na razglasu?

(ma nema veze, glas Alison Krauss je jači od nagona da saznam)

jednako kao što se neko zapita gde je neka Selendra koju napomenem u blogu?

baš smo pre par dana sa Peđom pominjali PLAVANJ :-)

to je neko Selo, na nekom Putiću, gde nekad prođemo

rekoh ja da napravim takav Krug, tamo-pa-tamo-pa-nazad

reče Peđa - "ispred Osečine, posle mosta, desno???

sve neke šume, brda, neki usponi 30-40 gradi!!!" 
(gradî, ko rakija, hehe)

valjda me je to inspirisalo da osmislim (wow) današnji trening

ja "zavario" veliku šajbnu na bajku, i razvalio ta brda, k'o bik trulu ogradu

e sad, na bajku velika šajbna 44 zuba,

kad razračunaš točkove 200cm obim, naprotiv 211cm na trkačkoj,

dakle ispadne ta velika Š na bajku kao mala Š od 42 zuba na trkačkoj

jedino što Moj Bajk ima 15 kila, pa ga je baš teško uporediti sa trkačkom...

uz te kilograme dodati široke (semi-slick) gume i blatobrane, i tako to...

vozio ja sat vremena u taj vetar, tek sporadično prelazio 26-27 km/h

svo vreme se pitam kako će ovaj patetičan prosek narasti :-(

tek mi sleduje spust, takođe prema vetru, pa uspon po tim gradima,

pa povratak koji će biti brz-prebrz-rzotrz, ali prekratak

bar me alergija nije mučila, kući i na poslu "rađam mečku" 
ali na treningu ne - valjda kad sam zagrejan-do-pregrejan, 
onda se to utanji, umanji, usranji

popeo se na Kamenicu, sa prosekom 26, da plačeš od muke

do Osečine, sad sam zaboravio, valjda beše negde oko 27.5

e tad me poterao vetar, no glavna pomoć je bila jer mi je bilo TOPLIJE!

inače na 17-18 stepeni u tankoj kratkoj opremi, to je bogme prohladno

tako sam mazao ta brda "sve na velikoj" (šajbni), 
osetio neki tračak sreće, a baš sam pre neki dan pisao o Sreći

paaaaaa, ne treba očekivati ushićenje, ekstazu, da bi se to nazvalo srećom?!

morao bih sebe da ubedim, da sam srećniji, puno češće nego što priznajem...

iz Kamenice do glavnog puta, tj iz Gornje do Donje, jurnjava, "zviždaljka"

tad sam shvatio da će mi nedostajati prenosâ do kuće, da ću puno vrteti

tako je i bilo, zavrtavao sam do besvesti, maximalan prenos 44x12,

bar da sam papak namontirao zupčanik 11, 
onda kad sam nešto petljao oko zadnjeg točka...

e sad, nakon spusta u Kamenicu sam imao prosek 26.5, depresivnoooo!!!

no kako sam krenuo nizbrdo, sa vetrom u leđa, to je krenulo da divlja

kao na benzinskoj kad sipaš gorivo, pa se okreće onaj brojač

kako pogledam ciklomaster, prosek se promenio, i svaki put isto

e tad dolazi DOGAĐAJ!!!

(ovo bi mogao da bude poseban blog, post, statu)

u Kamenici, na kraju spusta, gledam u put ispred sebe jer ima poneka rupica

čujem neki neuobičajen zvuk s leve strane, refleksno gledam u tom pravcu

PRVA SEKUNDA

vidim nekog hrta, ne, dobermana ali sivog, kako trči paralelno sa mnom
totalni strah, ovo čudo će me napasti, pokidaće me!!!

DRUGA SEKUNDA

shvatam da je to SRNA, kapiram da je srna, razmišljam otkud srna,

i tako prođe ta druga sekunda u totalnoj zbunjenosti

TREĆA SEKUNDA

glupava srna beži paraleleno sa mnom (jer idem 45 km/h) i prosto se trkamo

odjednom zalama desno, pravo ISPRED MENE, i pretrčava put

srećom nije bilo nijednog auta na putu, 
dosta je bio "mrtav" dan po tom pitanju

ČETVRTA SEKUNDA

panično gledam u put ispred sebe, zaobilazim rupe, 

kroz glavu mi proleće misao "JOJ BOŽE, PAŠĆUUUUU" :-(
srna brže od mojih misli pretrčava i nestaje mi iz vodokruga

u tom času čujem neko paranje, neki čudan zvuk sa bankine

PETA SEKUNDA

okrećem se da vidim, srna ustaje sa bankine, izgleda da je pala, saplela se,

jer je dalje jako strm silazak u livadu/njivu, pa se nešto valjda pokolebala i prikočila

gledam je i, istovremeno mi je žao, a i srećan sam, jer gde god je namerila - pobeći će!

ŠESTA SEKUNDA

više ni ne gledam na kolovoz, treskam po neravninama i zakrpama, 

svo vreme sam okrenut ka nazad

srna pažljivo ali jako elegantno silazi u par skokova dole u njivu, 

nastavlja da trči ali svo vreme u usporavanju, shvata da joj nisam pretnja

usnama pravim onaj zvuk cmok-cmokkkk i ona ga čuje

SEDMA SEKUNDA

ja odlazim dalje ("ne znam šta nosi dan, lutati je najbolje što znam"?)

a ona trči po toj njivi, sporije, sporije, i na kraju se zaustavlja na sredini

gledam je kao u transu, upijam svaki kadar, ali put me nosi dalje, odlazim

POSLEDNJA SEKUNDA (poglavlja o Srni)

smešim se, pazim da mi ispucale usne ne prokrvare po 100-ti put, idem ća'

nastavljam svoju misiju, obogaćen još jednim neočekivanim iskustvom

prosek nastavlja da luduje, lako ga je dizati kad je samo 27km/h!!!

dok sam se približio Gradu već je prešao 29, i gle, opet sam skoro-zadovoljan

(nikad zadovoljan, proklet li sam, preambiciozan, bolestan, ili šta?)

naravno, što je veći to ga je teže podići, kao što već rekoh (skoro)

hvatam zeleni talas na Magistrali, vozim u kolonama auta, borim se za poziciju

prolazim pored "naše" raskrsnice u transu zavetrine, još 1km dalje, 

skrećem ka Gorenju i Ž.Stanici i polukružno se vraćam ka "Remontu"

jednom mesečno, kad me uhvati neko raspoloženje, dodam ta 3 kilometra

sad mi još ostaje da nekom prilikom... pogledam dnevnike 2011 ... i vidim

da li sam vozio na MTB-u baš ovakav krug, i sa kojim prosekom

ništa nije realnije od odmeravanja sa samim sobom

PROTIV SAMOGA SEBE! 

e, to! 

vala baš!

o sreći

traktat o sreći ćete pronaći na fejsbuku, 

a standardno ako ga za par dana više nema na zidu,

preskrolajte kroz beleške, tamo sve ostane u celini...

kao na onom naptisu "ako nema u izlogu, pitaj u radnji!" :-)

vagon-restoran

dolazi kelner sa salvetom preko ruke, i naplaćuje:
DAKLE, IMALI SMO:
danas, bicikla, 90km, 600m uspona, 33 prosek
juče, trčanje, 22km
prekjuče, bicikla, dva sata tempa, 34 prosek
pre toga, trčanje, opet 22km?
pre toga, mtb, dužina, 5 sati???
pre toga, bicikla... čekaj zemljak, jel ovo neka greška?
ti samo ždereš, a ko plaća??? :^I

i opet Proleće

zbog prestupne godine i februara od 29 dana, proleće je došlo 20-og marta, umesto uobičajenog 21-og... sve se pomerilo za jedan dan, tj datum, a u stvari se ništa nije pomerilo nego je došlo u svoje vreme, koje mi iz godine u godinu nazivamo drugim satima danima i minutima. 

ja sam na FB naškrabao novu belešku (kalimero-trening) i zamaskirao je linkovima na raznoraznu muziku koje sam se večeras slučajno prisetio. 

još 4 dana pa mrak više neće padati u 18, nego u 19. no zato neće svitati pred 6 nego tek pred 7? oduvek sam se radovao tome što će dan s početkom proleća "trajati duže", a sada mi uopšte ne znači to večernje pomeranje, i nekako mi više smeta što će svanjivati kasnije. taman sam navikao da doručkujem sa izlaskom sunca, a od sutra će to opet postati mrak i kraj noći, i doručak će biti čekanje praskozorja uz lampu! kao da me neko vraća nazad u zimu :-(

proleće

"juče je bio prvi dan proleća, 

a ja sam ga ščepao za gušu kao da je poslednji"

(da parafraziram stih od Štulića...)

"etapna trka" od 7 dana tempa na bicikli je kulminirala juče,

bilo je 18°C i vrišteće sunce, vozio sam u kratkim nogavicama

i prvi put ove godine osunčao noge. kakva perverzija, 

logično je da se u kratku opremu prvo obučeš na trčanju

(jer je na trčanju osećaj hladnoće puno manji, pa ako

na bicikli nosiš kratko na 20°C, na trčanju možeš i na 10°C)

ali obzirom da su temperature tako naglo porasle, a da ja slabo trčim,

došlo je do te situacije koju nisam imao od 2003-će godine.

bilo je ove nedelje zaista svega i svačega na bicikli,

a sve te silne doživljaje ću napisati u sledećoj FB belešci.

dakle ako na "wall"-u nema ništa novo, pročeprkajte među "notes"...

endorfinska groznica

kako je ovo dekadentno, 

razmišljaš da li da kucaš na laptop-u ili na stonom kompjuteru, 

kao da će to bitno uticati na razmišljanje. 

razmišljaš da li da počneš pisanje od danas, od juče, 

ili od još puno ranije, kao da će to unazad promeniti tok stvari. 

šta je od svega toga zaista važno, šta zaslužuje blogić? 

u četvrtak sam išao na onu bici jurnjavu 

o kojoj sam napisao roman, iliti doktorsku disertaciju, 

a niko ne zna zašto. 

još sam na FB-u stavio link na taj blog, i od 450 prijatelja 

samo je 2 ili 3 pročitalo sve baš u detalje,

a ostatak ga je brzinski preskrolao kao da se radi o reliju :-)

verujte mi, uopšte mi nije žao, krivo, šta god, 

ako NIKO ne pročita šta sam ja trabunjao. 

ja to radim jer volim, i ne treba mi podrška 

u vidu 300 lajkova ili poseta stranici. 

ali ono što mi smeta, to je kad neko redovno kao-čita blog, 

ili misli da ga čita, ili samo kaže da ga čita, 

i nakon što u zadnjih godinu dana ~200 puta pomenem 

neku povredu zbog koje retko trčim, već uglavnom vozim biciklu, 

e onda me on upita: "da li ćeš doći na trku Tu-i-Tu"!

... a kad mu ja kažem kako "imam neku povredu, 

pisao sam o tome na blogu", onda mi on onako stručno odgovori 

"sorry, nisam to video, verovatno mi je promaklo" :-) 

e takve bih stavio u protonski top i ispalio na Mars, 

pa neka tamo uhvate neki wireless signal da bi čitali moj blog.

sledeći put sedneš da pišeš i zapitaš se, ne računajući Lolu i mene,

kome ja to zaista pišem, ko će od svih tih POTENCIJALNIH

(jer kad god nešto "metneš" na internet, može ga teoretski

pročitati 6 milijardi duša, sa google prevodom ili bez)

to zaista pročitati, a kad to kažem ja ne mislim kliknuti,

otvoriti blog i preskrolati, loveći očima neke brojke,

poželjno 33km/h ili 4'09''/km, e to je onda kao neki "ulov",

a u protivnom reči, reči, skrolaj, skrolaj, nigde slika, seksa,

nikakvih youtube linkova ni nekih reči sa VELIKIM SLOVIMA,

e onda to sve znači da tu nema ničeg zanimljivog, 

isto sranje ko Šekspir i Tolstojs (u rodu sa Rolsrojs).

opet, s druge (zdruge) strane, ako i jedna duša uživa

u istom u čemu sam ja, i što je Lolu zabavilo,

pa onda se isplatio trud "metanja" toga na internet?

I SVE TO NIJE BIO NI POČETAK POSTA, 

NEGO TEK UVOD, NEPLANIRANI, ALI SPONTANI,

A SAD BIH TREBAO DA KUCAM BLOG!? 

ajmeeee :-)

ljudi i mi

ljudi uglavnom čekaju da im se dogodi nešto spektakularno, da bi o tome obavestili okolinu. ima jedna uzrečica kod engleza, kad nešto nije baš tako stravično važno da će ti zauvek izmeniti život, onda kažu kako to nije bilo vredno da bi se ("phone mom about") odmah skočilo na telefon i javilo Mamici :-)

meni blog nije nikad služio da bih se hvalisao ili da bih isticao neke bogzna uspehe; blog je bio blog kao što mu i ime kaže, web-log, napisati na internetu "šta ima novo" pa šta god to bilo. novo je i kad otrčiš dobar i loš trening, sve je vredno pomena, osim ako imaš smišljenu nameru da o sebi ostavljaš previsok utisak pa bi iz tih pobuda isticao isključivo svoje najviše domete.

a danas, danas je bio jedan od najgorih dana :-)

ne znam čemu služi Vremenska Prognoza ako je čuješ i odmah zaboraviš? lepo su rekli "popodne naoblačenje s kišom", lepo smo mi to sve čuli ali što bi babe rekle "na jedno uvo ušlo, na drugo izašlo". pola dana smo se davili razoraznim "obavezama" da bi krenuli na vožnju tek iza podneva kada su već počeli da se navlače oblaci sa severa. nakon par sati smo već smrznuti jurili kući sa podvijenim repovima i umesto zamišljene Nedeljne Dužine od nekih 5h završili trening sa jedva nešto malo preko 50% od plana. ubrzo je dodatno zahladnelo i počela kišica, 'ajde da se ne bunim previše, bar sam izbegao čišćenje i podmazivanje bicikli.

i tako, ljudskom proseku u inat, morao sam da objavim da je postojao i dan kad mi je nešto išlo naopačke. treba i u njemu nešto naći, nešto vredno pomena, neku poruku ili izvrnutu logiku. pa ionako se to vrlo dobro vidi: ako bih na svakih mesec dana ushićeno napisao kako sam napravio extraaaaa trening, zar to ne znači ništa drugo osim da sam ostalih 29 dana proveo u nekoj čamotinji i nezadovoljstvu? jer ako nikada ne pišeš, to je drugo. a ako se ikada ozbiljno prihvatiš pisanja, onda i NEPISANJE govori o tome šta imaš da napišeš i čime si mogao da se pohvališ :-)

"biće bolje, neko viče,

ne verujem u te priče..."

7 + 7 = 63

danas je svanulo sivo, hladno, vetrovito, fuj, brrrr

odem na trčanje, od samo 14 km

i, ovaj put je sve delovalo kao Tempo, a ne kao Trčkaranje

verovatno kao posledica jučerašnjeg mazanja na bicikli

u odlasku prvih 7 km za 32' (blago uzvodno)

u povratku istih 7 km za 31' (blago nizvodno)

total 63 minuta (sada ste shvatili i naslov)

s jedne strane, deluje luzerski okrenuti nazad posle samo 7 km

a s druge strane, ovo mi je jedno od najbržih trčanja u 2012!

s treće s trane ... ("what, postoji i treća strana?")

... videćemo da li će, i koliko će, nešto da me zaboli

usput sam osećao povremeno zatezanje u dupetu,

inače mislim da bih mogao bez problema da ovo završim

za po par minuta brže, tipa 30' + 29', bez puhtanja i grimasa...

no, sa ovim malim ali glasnim bolom u gluteusu, 

kad oduzmeš nekoliko km po travi i zemlji,

ispade da sam danas mogao da otrčim HALF za 1h33'-1h34' :-)

vaaaaaauuuuuu, TO je brzinčina...

a šta ćeš, ko se cele zime šetkao i povremeno trčkarao 6'/km,

ne bi trebao ni da očekuje više, od prvog polumaratona?

buahahahahaaaa, ka-ta-stro-faaaa! :-)

bar kad bih mogao da treniram, pa da nešto krene nabolje

ali ovako, to baš i ne deluje verovatno

pre mesec dana sam zujao 4'10''/km na pravcima izvan grada,

pa sam se nekako survao nazad u jogging i bolove

tako da ovo ni ne shvatam kao stepenicu na putu "ka gore",

nego kao samo još jedan "peak" na toj večnoj sinusoidi

realno, sada sasvim spokojno očekujem fazu "na dole", 

i evo već gledam vremensku prognozu, 

da otprilike odredim kada bih opet mogao na biciklu...

blogbook

samo da i ovde napišem da skoro svi skorašnji blogovi postoje (indeed!) na mom FB profilu, ali se ne vide na tzv ZID-u kojeg redovno "raščišćavam", da ne bude zatrpan objavama iliti statusima. dakle samo treba sa strane kliknuti na "beleške" i sve će se prikazati - što'no bi rekli - kucaj i otvoriće ti se :-)

nakon jučerašnjeg postera koji je slikovito prikazao koliko novih bora nastane na licu nakon svake jurnjave, jutros sam na FB zalepio delikatno-pikantan opis tog jučerašnjeg advenčr-tempa na bicikli, jer, kao što za promenu nekad nešto napišem ovde, eto da ne bih tamo, danas sam odlučio da ću to da "metnem" tamo, čisto ono, da ne bih ovde :-)

auto ima 5 brzina, bicikla 15-ak, a čovek?

prekjuče mi se na bicikli dogodilo nešto što me je potsetilo na određena stanja i razmišljanja iz prethodnih godina. naime, kada sam tzv "u formi", onda mi ništa nije teško, pa čak i umoran i premoren izvučem pristojan trening. nekako mi je istovremeno i teško zato što sam umoran (takvim danima) a istovremeno mogu da "odradim" puno više od očekivanja obzirom na zamor ili dodatne nepovoljne okolnosti (zima/vrućina/prejak vetar). u takvim danima se dogodi da od kuće krenem sa teškim nogama, i da to kasnije polako postaje podnošljivije, pa još bolje, da bi do kraja treninga sve bilo kao da sam pošao na vožnju relativno odmoran. to je bilo dok sam samo vozio biciklu.

i zatim, kada sam počeo da trčim, nije bilo govora da bih mogao umoran. svaki put sam morao da se odmorim od prethodnog trčanja, da bih krenuo na sledeće, tako sam funkcionisao. pa se i to malo po malo menjalo, pa sam se odlučivao na novo trčanje polu-odmora, polu-umoran, skoro-skroz-umoran, i tako dalje, sve dok jednog dana nisam mrtav umoran pošao na dugačko trčanje od 3 sata, i shvatio da mi se događa ono što sam mislio da je na trčanju nemoguće. slično iskustvu iz biciklizma, porvih pola sata sam se jedva pokretao i razmišljao na koliko da skratim trčanje, na pola ili na trećinu. no noge su se polako navikavale na taj rad, desetine minuta su tekle, ja sam zaboravio na skraćenje staze i nastavio do kraja, završivši nekom neverovatnom progresijom u poslednjih pola sata. tada sam pomislio - vidi, vidi, čak je nakon nekoliko godina treniranja i na trčanju moguće krenuti umoran a vratiti se odmoran, i to sa najdužeg treninga?

i toga sam se setio pre 2 dana, kada sam imao nešto manje vremena za biciklu pa sam požurio na kraću jurnjavu, a istovremeno u danu nakon dugačke vožnje, i uopšte nakon nekoliko dana jurnjave na bicikli. isto tako sam krenuo neodlučno i sa teškim nogama, razapet između umora i želje da pređem što više kilometara za što manje vremena. na kraju je ispao odličan tempo-trening, a u drugoj polovini (tj u povratku jer sam išao do jednog grada 30-ak km udaljenog, i istim putem nazad preko maleckog brdašca od par kilometara) sam se odlično osećao, vozio puno teže prenose nego u odlasku, i uopšte su mi noge bile u puno boljem stanju. tako sam se setio i tog osećaja koji se prvo pojavio baš na bicikli, a kasnije se klonirao i na trčanju.

jednom je kolega mat ficdžerald pisao podugačak esej o tome kako prilikom svakog tempa (tempo kao vrsta treninga, odnosno oznaka intenziteta) organizam samo-odabira idealan napor, koji je nekakva zlatna sredina između 1) najbržeg vremena da se dođe do cilja, i 2) najmanje štete koju organizam pretrpi na tom putu. tada smo se nakon tog članka dugo dopisivali i razmenjivali ideje, jer sam ja toj temi godinama posvećivao sate razmišljanja na svojim blogovima, i došao do mnogih zaključaka sličnin onima koje je i on izveo.

a tako mi se po paroli "snađi se" ove godine nastavlja trčanje, i sada objašnjavam onu zabunu od juče na fejsbuku "jeste tempo, nije tempo, nije lagano, ili nije polulagano". naime kad god nemam plan treninga (a retko sam ga imao) ja sam uglavnom istrčavao iz kuće u nepoznato (dugo vremena mi je podnaslov bloga bio naziv pesme od Osvajača "lutati je najbolje što znam") i određivao ad hoc dnevne zadatke svojim nogama. događalo se i da imam unapred ideju da li će to biti 21km tempa, brdsko trčanje sa elementima krvničkog fartleka, a znao sam i da po unapred pripremljenom planu uzmem najlakše patike i odem baš na recimo 5x2km jurnjave. no da se držim teme, kada tako krenem "u nepoznato", onda je to pretpostavljalo "par sati, umerenog ritma" i to je znalo da varira od recimo 1h40 pa do 2h30, i tu je bilo svakakvih terena i podloga. a intenzitet je ipak varirao, od laganog preko srednjeg do čak jakog tempa kad primetim da su mi noge "podivljale".

ono što je tada bilo drukčije, bilo je da sam MOGAO DA BIRAM intenzitet, a sada ne mogu. jer zbog problema u kuku i loži uvek "gađam" najjači ritam pri kojem me ništa ne boli, i oprezno se povučem kad god osetim da bi mi neka malo veća brzina pogoršala problem. tako se desilo i juče, pošao sam na trčanje od oko 1h50', računajući da će mi toliko trebati za nekih 20-21km laganog trčanja nakon svih onih dna na bicikli. no noge su same "odabrale" nešto veću brzinu, a ja sam zadovoljan pretrčao planiranih 21km i vratio se kući 10 minuta ranije od očekivanog. osim par kilometara gde sam svesno "popustio" u ritmu, ostatak napokon nije izgledao kao trčkaranje, nego kao sasvim normalno trčanje. sporo, ali ipak trčanje, osećaj je da se svo vreme nešto "radi" nogama, a ne da se bez ikakvog ulaganje energije samo premeštam sa jedne petne kosti na drugu :-) znao sam ranije i da se šalim za taj intenzitet, pa sam govorio kako uopšte ni ne koristim mišiće, nego "trčim na kostima" kao da je neko poterao na jogging onaj skelet iz laboratorije za biologiju u srednjoj školi.

ostaje pitanje koliki li bi mi bio maksimalan ritam na 21km, da me ništa ne boli, da nemam nijedan problem. zimus sam uglavnom pešačio, i ponekad trčkarao nizbrdo u zadnjih pola sata, nakon što poslednji put uspuzim na neko brdo iznad grada. biciklu nisam vozio, trenažer samo jednom. mislio sam da sam "u dupetu" od forme, no nakon samo par dana na bicikli sam primetio da sam vrlo (ali VRLO) blizu onim brzinama koje sam prošlog leta smatrao za odlične. imajući u vidu da je to silno pešačenje i trčkaranje puno bliže trčanju nego biciklizmu, bilo bi logično da bih nakon nekog kraćeg vremena "prâvih treninga" trebao da se nađem u pristojnoj formi i za trčanje, zvuči mi logično. no na žalost neću to tek tako moći da proverim, nego ću pratiti stanje kuka i lože i postepeno slediti taj osećaj u nogama, pa ako me sledeći put iznenade još jednom "brzinom više", tim bolje, a ako se nakon koraka napred vrate i korak nazad, pa bože moj, imam biciklu, a to famozno proleće (kada mogu da je više vozim) sam evo napokon dočekao.

još jedan pomak u odnosu na dosadašnja iskustva je bio taj umor-premor. na sve ono ranije napisano, došla je nova nijansa umora, jer trčati bilo kako i bilo kuda, nakon 4 sata planinarenja kroz dubok sneg, e to je skroz poseban osećaj :-) i sutra krenuti na trčanje od samo sat vremena, na takvim nogama, i to je sasvim specijalan zamor. često sam pomislio - pa sve ono što sam ranijih godina kukao, te umoran te premoren, te trte-mrte, pa to nije ništa u odnosu na ovo. bilo je dana kada je već postajalo hladno na brdima, meni su noge bile skroz mokre, a imao sam još 8-9 km do kuće pa osim trčkaranja nije bilo ni drugog izbora osim da promrznem i razbolim se. noge u komi od tog silnog prćenja snega i šlajfovanja na strmim usponima, i kada počnem da trčim prema kući, bez obzira što je veći deo puta spust, imao sam osećaj da doslovno sa svakim korakom noge žele da prohodaju, i da to tako traje nekoliko hiljada koraka. svaki put kažu stani, dosta, ne možemo više. tada sam mislio, pa čoveče, poslednji kilometri maratona su u odnosu na ovo mala beba, ako je ponekad korak i kraći za par cm, nikada me ništa nije ovoliko bolelo, nije mi svaki pokret zahtevao da ga cedim iz sebe atom po atom, i tako unedogled. posle takvih dana, prosto mi se dodatno pomerila ta granica kada je čovek dovoljno umoran da mu se više ne trči. trčao sam par puta i po železničkoj pruzi (!), i kroz bljuzgu, blato, po ledu, kroz dubok sneg, baš kroz svašta moguće i nemoguće.

tako sam i juče ujutru požurio da otrčim što više u tih 1h50-ak koliko sam imao fore pre posla, ne razmišljajući previše o tome šta je bilo prethodnih dana. definitivno nije bio (kao što nije ni danas) jedan od onih dana, kada se probudim sav usporen, trom, polumrtav, i kad kažem sebi "sve su šanse da će mi ovo biti dan odmora, pa došao po planu ili van plana, jednostavno ne osećam da bih išta mogao danas da uradim a da ne nanesem neku štetu svojem imunitetu, mišićima, tetivama, i ostalim sporednim organima" :-) pa sad, šta je juče ispalo, ispalo je, da li je bio tempo, ili nije, ko će ga znati, jer ne znam koliki mi je maksimum. ako mogu da trčim 16km/h, onda tih 12.5 km/h sigurno nisu nikakva mazačina, a ako sam u formi za 13 km/h onda je ovo bio jak tempo :-)

idem li na dalek put, ko to može znati?

samo neki šofer ljut što me prstom prati...

trčanje-tumaranje

imao sam nekih "svojih" polu-stručnih termina sa kojima sam postepeno upoznao užu čitalačku publiku, i koji su se odomaćili na blogu. najpoznatiji je "tempić" što je naziv za intenzitet laganog tempo-trčanja ili vožnje bicikle, nešto na pola između osećaja kojim se trči Lagana Dužina i onog koji imamo za vreme Tempo trčanja. zatim sam uveo termin "trčkaranje" što bi bilo nešto slično joggingu kod početnika, pa primenjeno na iskusne trkače. to je onaj intenzitet pri kojem ne postoji odskok, skočnost, nego tek puko premeštanje sa noge na nogu, bez ikakvog osećaja napora. najsporije moguće trčanje, eto baš tako. i tada sam već primetio da stvari kreću čudnim tokom jer su neki drugi blogeri pošto-poto želeli da koriste moju terminologiju, pa je tako počela prvo jedna cura koja je pisala privatan blog, da naziva Tempić-em npr intenzitet kojim je trčala polumaraton u ritu maratona, navodno kao trening (a išla ga je jače od toga, i to dosta!). zatim je kolega bloger počeo svaki čas da pominje "trčkaranje" za ono što sam ja zvao "tempo-rastrčavanje" to jest za ritam kojim se trči Lagana Dužina. pri tom intenzitetu bogme osećaš da trčiš, ima nekakvog odskoka, potrebna ti je skočnost, nije to ono naj-naj-najsporije moguće. dakle nije trčkaranje. no eto iz želje za kopiranjem su se stvari izmakle kontroli, a ja sam se osećao čudno, kao neka rok zvezda čije pesme na gitari oponašaju klinci koji istu tu gitaru ne umeju ni da naštimuju, a kamoli da na njoj išta odsviraju.

sve ovo što sam napisao, proletalo mi je kroz glavu pre par dana na pešačenju/trčkaranju, nakon što sam pomislio kako bih to mogao nazvati "tumarajuće trčanje". setio sam se i kako je Ninoslav pre par dana napisao kako je na maratonu na oštrim usponima primenjivao taktiku pešačenja uzbrdo a trčanja po ravnom i nizbrdo, dok ja na tim svojim planinarenjima biram višestruko lakšu varijantu - trčim samo nizbrdo, a pešačim i po ravnom i uzbrdo :-) a i to nizbrdo ne trčim nego trčkaram, dok po ravnom i uzbrdo tumaram. 

ako je to baš tako bitno, that is.

meni možda nije ni važno šta sam radio, i kako sam to radio, nego mi je izgleda samo bitno kako ću opisati to što sam radio, pa makar u stvarnosti ništa više i ne radio osim tako nekog trčkaranja ili tumaranja...

divlje firme i pošteni građani

internet-ima-nema

možda je tokom celog februara samo par puta po par dana radila wireless antena TV Marsh-a u Uzun Mirkovoj. kad tu dodaš zadnjih nekoliko dana januara kada je počela da crkava, sakupilo se više od mesec dana prekida. lepo je od njih što uzmu pretplatu za mesec dana unapred, a još lepše je što ih ne interesuje da poprave kvarove. i kako bilo, smučilo se meni to i čak sam i prestao da ih zovem i prijavljujem kvar. što bi se reklo, digao ruke, manuo se ćorava posla. vrh je kad mi kažu da pokušam da uhvatim njihov signal sa Parnjače (najviši soliter u gradu, na 300m od moje kuće). a ja sam produžnim kablom izvukao antenu na krov, i osim što vidim odlično neki misteriozni Maxi-Net na Parnjači, ja vidim i MaxiNet Popare (brdo 2km odavde), MaxiNet V-Puk (brdo 1.5km odavde) i još jedno 40-ak raznih wifi mreža, rutera, i ko će ga znati čega sve ne. a Marsh ne vidim ni jedan, i još mi kažu kako je to "nemoguće" :-) 

i pazi sad. krenem ja u grad, posle trčanja (sav mokar, samo uzeo još 1 dodatan šuškavac) i po kiši, da pronađem gde je taj Maxi-Net. znam da postoje silni neki taxisti koji na krovu nose taj znak, pa računam mahnuću nekom i pitaću ga gde im je neka filijala predstavništvo kancelarija i tako to. i polako idem ka jednoj zgradi kod Autobuske Stanice, gde pamtim da sam video neku njihovu reklamu. nađem ja to što sam tražio, samo što to nije nikakva kancelarija, nego na terasi jednog stana stoji ogromna crna kao-zastava, sve fino odštampano, MaxiNet, telefoni mobilni i fiksni... pogledam na ulazu u zgradu gde se zvoni po stanovima, svuda su neka prezimena i nijedna firma, ništa što bi ukazivalo koji je taj stan na čijoj terasi stoji reklama. e sad ja nisam poneo telefon, nadao sam se da ću naći neki "biro" a ne samo reklamu. vratim se kući, povežem se na internet preko dial-up (sat vremena košta koliko kilo hleba, ili flaša piva, kome je već koja obračunska jedinica bliža srcu) i pronađem to provajdersko čudo po www adresi na onoj velikoj zastavi. na internetu stoji jedna adresa u glavnoj ulici, brižljivo je prepišem, i dva telefona. pozovem fiksni broj u gradu, automat mi saopšti da biram nepostojeći broj. pozovem mobilni i opet mi automat kaže da broj nije u funkciji. potražim tu adresu, srećom beše relativno blizu obzirom da je počeo novi pljusak. zgrada sa više ulaza, i u njoj baš prodavnica komp opreme, pomislih da imam sreće. dobar dan - dobar dan - znate li... bla bla... - niko nema pojma šta ih pitam, ali kažu da zgrada ima i ulaze "sa one strane" i stvarno iza zgrade je druga a iza nje treća, polu-useljena. pregledam ja sve ulaze, sve sandučiće, naravno ni na jednoj zgradi nemaš broj ni oznaku, poštar mora da je išao na neki kurs voodoo magije ako kako-tako uspešno raznese sve pošiljke po tim neobeleženim lavirintima. vratim se kući, pogledam opet na internetu, vidim da među reklamama u dnu stranice stoji jedna prodavnica komp opreme na drugom kraju grada, i servis za instalaciju sat opreme koji je gotovo preko puta naše radnje. pozovem Lolu koja je bila na poslu, kažem joj da kad prestane kiša, da ode preko puta, i da pita gde se (bre) u gradu oni nalaze, gde im je kancelarija, kome ja to uplaćujem, daj kakvu god informaciju, ovo počinje da deluje suludo. nakon pola sata ona se javlja, kaže - dali su mi mobilni od jednog dečka, Darko, koji je zadužen upravo za Parnjaču, i on će nam sve objasniti. zapišem ja taj broj, pozovem par puta i kao mu je nešto zauzeto. nakon nekog vremena pozovem još par puta, i svaki put mu telefon odzvoni puno puta no ne pada mu na pamet da se javi. i sad ja razmišljam, ako već neće da se javi kad treba da mu uplatim pare za internet, DA LI BI SE JAVIO DA IMAM NEKI PROBLEM??? (nakon što sam već uplatio). a taj MaxiNet N-A-V-O-D-N-O ima i opciju adsl, i wifi, i nema čega nema, sve povoljno i pristupačno, tra-la-la. i šta ću, vidim ja da je to neka luda kuća, poništim i taj poslednji i sve prethodne brojeve, i ostanem i tokom marta bez rešenog pitanja interneta. navodno ove plavuše iz TV-Marsh rekoše da odem početkom iduće nedelje, pa ako do tada bude popravljeno, one će mi nadoknaditi sve te propuštene dane, i tako to. a šta mi vredi da mi produže nešto čega NEMA? nadoknade mi nekoliko dana a tokom sledećih toliko dana uopšte ni ne poprave ruter, a ionako tokom prve kiše ili grmljavine to opet rikne, i ode mojih mesec dana pretplate, a za to vreme imam internet svaki treći dan.

lavor-parking

na temu drugih preduzeća, obavio sam još jedan posao za koji su drugi bili zaduženi. tako fino su napravili parking pored našeg dvorišta, da se tačno uz našu ogradu napravi baruština kao malo jezerce. i na kraju tog jezerceta postoji slivnik, no oko kojeg je izbetoniran nekakav "levak" na taj način da to predstavlja malu branu, preko koje ništa ne odlazi u slivnik! tako sam nakon te bezuspešne potere za internetom uzeo veliki malj i onaj sekač za beton, i po tom asfaltu kopao kanale kojima bi ta baruština pronašla svoj put do Crnog Mora, no za početak prvo mora da dođe do slivnika na pola metra odatle. toliko sam tukao tom macolom da su me sledeća dva dana hvatali grčevu u dlanovima. nije to još uvek idealno, no makar se bara smanjila na pola, i tačno se vidi gde još ima previše asfalta na putu do šahta, no za to već treba pneumatski čekić a nikako ručni alat. a ko zna, možda ipak pokušam da još malo to prokuckam, ohrabren ovim napretkom u prvoj fazi radova. još me u svom tom znoju zavitlava baba sa terase iz te zgrade preko puta, i kaže da treba da tražim dnevnice od te firme koja im je pravila zgradu i parking :-)

... i nemoj slučajno neko da mi kaže kako "ima Boga"!

da mu ne bih ja odgovorio...

~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~

Dve sestre poginule u sudaru kada su krenule da proslave diplomu

BEOGRAD - Na Pančevačkom putu kod “Progresa” noćas se dogodila teška saobraćajna nesreća u kojoj su dve devojke poginule, a dvoje je teško povređeno.

 

Mesto tragične nesreće na Pančevačkom putu

 

U sudaru, koji se dogodio oko ponoći, učestvovala su dva vozila, “BMW” u kome se nalazilo petoro i “jugo” u kome je bila jedna osoba. Od siline udara “jugo” je prepolovljen. Na licu mesta stradale su dve devojke koje su sedele pozadi u BMW-u, čiji je vozač, kako nezvanično saznajemo, pod uticajem alkohola vozio brzinom od oko 200 na sat i prethodno je prošao kroz nekoliko crvenih svetala.

 

Od siline udarca "jugo" je praktično prepolovljen 

 

Posle sudara, BMW je udario u banderu zadnjim delom i zbog toga su stradale devojke na zadnjem sedištu. Treća devojka J. J. i vozač “juga” P. F. prevezeni su u Urgentni centar.

 

Načelnik smene u Hitnoj pomoći Željko Baćević potvrdio je da su dve osobe sa teškim povredama prebačene u Centar za reanimaciju.

 

Devojka stara između 20 i 25 godina nalazi se u komi, dok je muškarac slične starosti u svesnom stanju i ima teške povrede, rekao je Baćević. Vozač BMW P. B. (34) prošao je bez ikakvih ozleda, a suvozač K. M. (34) sa lakšim povredama. 

Povređenima i posle operacije ugroženi životi Dve osobe, koje su teško povređene u saobraćajnoj nesreći na Pančevačkom mostu u Beogradu, operisane su u Kliničkom centru Srbije, ali i su im i dalje životi ugroženi, rekao je danas Tanjugu portparol Kliničkog centra Srbije Drago Jovanović.  - Operacije su dugo trajale, bile su uspešne, ali je njihovo stanje i dalje teško i životno su ugroženi -  rekao je Jovanović i objasnio da su povređeni u udesu, u kome su dve devojke izgubile život, zadobili povrede glave, unutašnjih organa, krvnih sudova...   Prema njegovim rečima, oni su smešteni na odeljenju Intenzivne nege Kliničkog centra Srbije i lekari prate njihovo stanje.

Na lice mesta došao je prijatelj stradalih devojaka i rekao da je reč o dve sestre iz Pančeva, M. R. i Lj. R. stare 27 i 23 godine, od kojih je starija upravo diplomirala na Pravnom fakultetu, što su pošli da proslave u Beogradu.

februar, možda ne

možemo reći i da je danas 31. februar?

našao sam zanimljiv izraz "Leapling", za one koji su rođeni 29 februara

naravno "leap" je preskok, a u engleskom svaka 4-ta godina nije prestupna nego preskočna

dakle taj izraz bi kod nas bio nešto poput "čedo preskoka" ako ćemo da pozajmimo ideju od balaševića (čedo proseka), odnosno ako ćemo da se inspirišemo imenom Skočko (po igri iz nacionalnog tv kviza), ovo bi bio Preskočko :-)

blog sam hteo da nastavim štiklirajući jednu po jednu od onih "teza" od pre par dana, no naišlo mi je nešto novo. pre par dana smo na keju (polu-uređeni travnato-zemljani deo obale reke, između malog korita i nasipa) sreli jednog tipa, čiju sliku neću staviti ovde nego na FB, kasnije u toku dana kad poskidam slike iz telefona. e taj tip je pre par godina imao nadimak Moj Projekt. a projekt je bio u tome da sam ga sretao skoro svakodnevno kako puhće po keju napred-nazad, a autonomija trčanja mu je oko kilometar, pa tako svaki čas zastaje da se "izduvava". uvek u istoj trenerci (dole) i istom šuškavcu (gore), i zimi po snegu i leti po žarkom suncu. i jednom rekoh ja njemu u prolasku (što bi reko Radovan III "u mimohodu") zdravo, on me pogleda po Lolinoj definiciji "volovski tupo", i prođe dalje. zaintrigiran takvom reakcijom, počnem ja da mu se sve srdačnije obraćam :-) sledeći put je bilo nešto u smislu "duva vetar, biće lakše kad okrenemo" no taj pogled je bio sve tuplji i tuplji, a da je ikad išta rekao - nikad! i kažem ja Loli, ima jedan tip, postao je moj ovogodišnji projekt, a po tome je dobio i ime - Moj Projekt. i tako sam se ja njemu ljubazno javljao pola godine, nije baš da smo se previše često sretali ali otprilike nekih 15-20 puta za to vreme. i nijednom nije ništa rekao, svaki put me samo pogleda i prođe dalje. na šta li ja njemu ličim dok trčim, pitam se i ne nalazim odgovor. i nakon što ga neko vreme nisam sretao, kažem Loli - znaš šta, mislim da ću da završim eksperiment sa Mojim Projektom, sa zaključkom da se najverovatnije radi o gluvonemom čoveku... čak sam možda tokom ove cele godine ogrešio dušu misleći da je glup, tup, čudan, autističan, introvertan, mada ove poslednje osobine obično ne idu uz nekog takvog, građenog kao pit-bulčić. šta bi se taj plašio da otpozdravi komarcu u gaćama, da ne kažem - meni? kad pre par dana, eto ti ga opet Moj Bivši Projekt puf-puf-puf protrupta kejom, i nakon samo par stotina metara naravno zastade da se nešto presamićuje i oporavlja od tog samokažnjavanja. 

od najkonstantnijih joggera imamo još dvoje u gradu. jednu curicu tanku kao slani štapić koja istrči negde na sred keja u gradu, otrči travom do parka Pećina i vrati se nazad, a par puta sam je viđao i ujutru i popodne. trči možda nekih 15-ak minuta, jako sporo, jako lenjim usporenim koracima, a kad je hladno trčala je i sa rukama u džepovima, i obavezno nosi slušalice.

treći (i poslednji) od tih joggera koje iole redovno srećem "hefta" krugove po Pećini. pešačkom stazom od 1270m vrti do iznemoglosti, a nekad malo i skrati krug na oko kilometar jednom jako strmom prečicom kuda ja nikada ne trčim jer sam navikao da trčim u takvom smeru da bi mi ta prečica bila nizbrdo a nakon nje bih morao pod uglom od samo 30 stepeni da zalomim levo-unazad što je gotovo nemoguće ako je vlažno i prašnjavo, a bogme bilo bi teško i po idealnoj podlozi. tog tipa ređe viđam da deluje odmoran, tada onako "maže", a uglavnom sam ga viđao skroz iscrpljenog kako se uopšte ne odiže od zemlje nego ide nekakvom tehnikom na pola između brzog hodanja i jogginga, uvek sa jako spuštenim rukama, laktovi gotovo ispravljeni + vrlo mali hod u ramenu. taj ide i po kiši i po vrućini, svaki dan, kao da je u pitanju neka opklada sa životom. mislim da njega nemam uslikanog, a jednom sam slikao onu klinku, mogao bih možda i to da pokušam da pronađem mada će biti težak zadatak.

eto tako mi se namestila tema Lokalni Džogeri, slučajno. šteta što ne živim u nekom većem gradu, bio bi mi dovoljan samo jedan dan na beogradskoj Adi, na zagrebačkom Nasipu ili u Maksimiru, da se napunim analizama i utiscima za čitavu knjigu a ne za jedan blogić.

666 banana

tekst je inspirisan izjavom novinarke RTS-a koja je pre par godina napravila reportažu sa Državnog Prvenstva u (kako je rekla) "monti-bajku", i objasnila kako je ovo "jedan od najtežih sportova, gde se za sat vremena potroši energije sadržane u 66 banana!" :-)

izvor - Wikipedia

prosečna banana bez kore je teška 125 grama,

a energetska vrednost joj je 1.25 x 89 kcal = 111 kcal

"čoveče, kažu da pre maratona treba sve ovo da pojedemo za doručak..."

uzeću primer koji je istovremeno najjednostavniji i najprecizniji (ta dva su obrnuto proporcionalni pa je idelano naći neki zlatan presek) a to je trčanje. prema formuli po kojoj se utrošena količina energije na trčanju dobija množenjem težine subjekta (u kg) i pređene daljine (u km), npr lako izračunamo da prosečan jogger od 70kg za pretrčanih 8km potroši 560 kcal što je više-manje jedna čokolada, odnosno 5 banana. i za to mu je potrebno recimo 40 minuta, pa tako dođemo do neke prve ideje koliko banana se "potroši" za sat vremena aktivnosti. e sad, bolji trkači imaju veći "maksimalni utrošak kiseonika" (čitaj "energije") pa će tako najbrži svetski trkači za sat vremena pretrčati 21km, a ako znamo da oni retko prelaze težinu od 60kg doći ćemo do brojke od 1260 kcal za sat vremena, što bi bilo nekih 11 banana. obzirom da se tako dugačka aktivnost ne može obaviti "jače" (svako ubrzanje u jednom trenutku, donese neminovno, i fiziološki vrlo precizno objašnjeno, usporavanje u sledećem trenutku), to bi otprilike bio neki maksimum. čak štaviše, vrhunski trkači imaju ekonomičniji stil trčanja od početnika, a početna približna formula ima i taj detalj, "sve to što smo izračunali, pa puta koeficijenat ekonomičnosti".

obzirom da mi sportska fiziologija nije struka, mogu samo da pretpostavim da taj koeficijent ne može promeniti ukupnu računicu za više od +/- par procenata, pa tako dođemo do neke vrednosti od 1200 kcal na sat vremena za kenijce.

na primer Lola nije nikada pretrčala više od 12 km za sat vremena, i uz njenih tadašnjih 55 kg dobijemo samo 660 kcal za sat trčanja, što nije ništa manji "napor" nego kod onog kenijca. da se razumemo, oboje su trčali najjače što su mogli tih sat vremena, i to važi za svakog ko se maksimalno napregao u odnosu na trajanje aktivnosti. obzirom na Lolin krajnje ne-ekonomičan stil trčanja sa previše otskakanja u vis i preteranim uvijanjem gornjeg dela tela, ona možda potroši i koju kaloriju više od dobijene jednačinom, baš zbog te NEekonomičnosti trčanja i korekcije u toj približnoj računici, dakle obrnuto od profesionalnog trkača. no i ta mala korekcija (od koji procentić na gore) je ne odmakne ništa bitno od onih 5 banana koje je potrošila za svojih sat vremena krvničke jurnjave.

treba imati u vidu da je prosečan puls u tih sat vremena praktično nepromenljiv za svakoga, i svako ima neki svoj "plafon" (pošto ću ovo staviti na FB, koristim izraze koje mogu da shvate i ne-sportisti) koji nije moguće nekakvim trikovima povisiti. eksperimenti tipa "a da trčim sa dva tega u šakama, i da svo vreme mlataram rukama levo-desno?" bi usporili trčanje a napregli neke druge mišiće i kako god okreneš dobila bi se neka slična vrednost utroška na sat vremena.

poznato je da je prosečan puls na trčanju malo viši nego na bicikli, a ovaj je pak malo viši nego na plivanju, a sportska fiziologija je takođe precizno objasnila i zašto je to tako.

dakle, obrni okreni, tuce banana je nekakav maksimum, i ne bi bilo realno pokušavati "sagoreti" više za sat vremena. nemam pojma otkud onoj novinarki koja je pre par godina pravila reportažu sa Prvenstva u MTB, ili kako ona reče "u monti-bajku", taj podatak da se tako može potrošiti 66 banana za sat vremena, no to bi zaista bilo previše. ako jedna banana s korom ima 200g, 66 komada bi bilo 13.2 kg, i za recimo 115 takmičara bi trebalo kupiti - TONU I PO BANANA. sačuvaj me bože, na šta bi Avala ličila nakon te trke, kada se svi ti ljudi "isprazne" po okolnom žbunju :-)