četvrtak, 5. listopada 2017.

halfić

Tako je ispalo da mi je nadošla iznenadna inspiracija. Hodaj po brdima gore-dole, lomataj se, sav izgreban od trnja, prosto ne priliči polomljenom čoveku. IDEM NA TRENING! - rekoh sebi. Rečeno - učinjeno, zapucao sam na ravan polumaraton. U početku kroz grad hodom, a zatim nešto bržim hodom.

Frustrirajuće je koliko su brzine male kad pešačiš sa jednom rukom uvezanom kao Napoleon. Kontam da je za brzo hodanje, kao i za trčanje, važna i frekvencija i dužina koraka. Kad ne mogu da zamahujem rukama već sam u startu ograničen. Sa početnih 128-130 sam na kraju vrteo i 144 koraka/min, shvativši koliko to utiče da brzine budu bliže 8'/km nego 9'/km.

Sa dužinom koraka je već druga priča. Važno je i uvrtanje dupetom, naizmenično grabiti kukovima koji pri svakom koraku treba da stoje dijagonalno a ne popreko. Između ova dva trochantera tj. grbe butne kosti sigurno ima 40cm razmaka, dakle iskretanjem se može svaki korak produžiti za 10-15cm, treniranima i više.
Mi netrenirani samo rizikujemo novi išijas :-)

Preko svega toga sam napravio kardinalnu grešku (zašto blog već godinama opravdava naslov Hamartia?) i uzeo da razgazim nove patike. Asics DS Trainer sa svojih 240g možda obećavaju za polu- i maratone, ali sam prekasno izguglao da imaju 10.5mm drop. Sa tako visokom petom teško da su idealne i za trčanje a kamoli za hodanje gde ti svaki milimetar smeta i skraćuje korake. Čak sam zaradio i mali plihčić na peti.


Elem u nameri sam uspeo, Halfić sam završio ispod 3h, i to za 2 minuta, iako sam na okretu imao 1h31'. Jesam u odlasku imao leđni vetar ali povratak je bio jedva primetno nizvodno, plus sam shvatio važnost frekvencije i prionuo na Negative Tupljak.

Trčanje još uvek ne dolazi u obzir. Jesam pokušao na semaforu ali sa ovim čudima na ramenima i leđima tehnika mi je takva da mogu da zavidim svakom robotu.

Nema komentara:

Objavi komentar