Evo kao uvod u Maraton sam danas trčao dva puta. A kao potvrdu da to smatram bogzna kako važno, posvetiću tom dostignuću i blog. Nakon jutarnjih mrtvački sporih 10.3km sam popodne dodao živahno sporih 13.6km i upisao ukupno 24km. Realno koga briga za brzinu. Kad se udara po kilometrima samo je dužina važna. Ili si nacepao 6 ili 11 kubika drva, nikad te niko nije pitao "a za koliko minuta po kubiku?".
Pitanje glasi: koliko slojeva adaptacije postoji pri određenom stanju organizma? Kad si živ i zdrav i u formi, može ti prdnuti da trčiš ulične trke, ili da odeš na neku ultricu, za sve si skoro-spreman. Čemu ja da se nadam, i koliko? Nekako mislim da će mi ova promena proći kao kad pucneš prstima. Kao promena kanala daljinskim upravljačem. Ajmo dvaput, otrčiš dvaput. Ajmo sutra opet, ajmo i prekosutra. Ajmo da se na to naviknemo, i snagom odluke nastaviš da se prilagođavaš bez obzira šta kažu noge, leđa, zdrav razum.
Radoznao sam da uporedim ovaj Novembar koji dolazi, sa onim Januarom od pre 2 zime. Tada sam počeo da šibam kilometre i u vrlo kratkom periodu od par nedelja mi je postalo sasvim svejedno da li ću u dva dana iz 4 treninga pretrčati 17+23km + 25+19km, ili ću iz dva izlaska muški lupiti 43+44 i poštedeti sebe višestrukih presvlačenja i tuširanja. Dokle će sada ta adaptacija od šetanja sa čvrsto utegnutim ramenima napredovati ka besomučnom trčanju bez ikakve potpore, obzirom da dolazi nakon duge pauze, a onda sam imao Uvod u vidu decembra sa 550km, ako dobro pamtim? Hmmm
Nema komentara:
Objavi komentar