ponedjeljak, 23. listopada 2017.

Vikend prodje brzo, a neispavanost nikad

Koliko uspevam da sopstvene blogove pročitam između redova, proletos mi je trebalo preko 7 nedelja dok počnem da kucam sa dve ruke. Danas sam na nekih 5.5 nedelja i nekako mi polazi za rukom. Privukao sam tastaturu na rub stola i stoji mi odmah do grudi. Da sam žensko kucao bih sisama a ne prstima.

Ovo bi mogao da bude sjajan motivacioni tekst o neodustajanju, zdravoj ambiciji, istrajnosti koja se na kraju isplati kroz uspeh, usmeravanju fokusa ka borbi umesto ka očijukanju sa putem manjeg otpora. Ali neće biti. Ne treba mi takva vrsta zarade pa neću ni pisati slične tekstove.

Agonija nespavanja je dodala na gas u najnezgodnijem trenutku. Legao sam u subotu oko 22h i posle nekog vremena shvatio da mi je hladno. Ubacio sam jedno ćebe ispod tankog jorgančića no stopala su mi ostala ledena još pola sata. Pokrio se preko glave i malo duvao pod ćebe da se zagrejem, kad mi se već nije dalo da prdnem par puta. Sad sam shvatio zašto se zimi isplati jesti pasulj, uštediš brate na grejanju.

Onda su krenula da me svrbe leđa i to baš na onom jedinom mestu koje zbog ovih utega ne mogu da dohvatim nijednom rukom. Zatim sam ustao da popijem malo onih šumećih multivitamina koji stoje u frižideru i uspeo da prospem šolju mleka koja je stajala pored. Pa sam od 00:30 do 01:00 čistio frižider. Poslednji put sam pogledao na sat u 01:55 i oči su me toliko pekle da sam bio ubeđen da ću zaspati do 02. Probudio sam se u 05:25 i shvatio koliko sam spavao, delovalo je da nije prošlo više od par sekundi.

NEĆU NI DA IDEM NA PUT - bila je prva stvar koja mi je proletela kroz glavu. Ali uf. Zar toliki trud, dogovori, planovi - uzalud? Nešto bih juče uradio drukčije, nešto sam ostavio za danas, nešto za sutra. Plan je plan, prepreke treba preskočiti a ne stati pred njima. Drvene noge. Bol u leđima. Oči koje peku. Rame čak nije toliko ni loše kad ga uporedim sa rebrima. Hajde. Dve kafe i brufen, pa ćemo videti. Nije mi prvi put da se ovakav budim.

Sad mi je položaj postao neudoban pa sam podigao stolicu za 5-10cm i izdigao se iznad tastature. Do malopre sam bio tinejdžerka koja tipka malim visokim sisicama a sada sam postao baba koja kuca sisama koje su se otegle skroz do iznad pupka. Eto još jednog naučnog eksperimenta koji slikovito dočarava koliko brzo leti život.

Odavde se uključuje neko brzo premotavanje. F.FWD. Dolazimo u NS relativno prekasno za Trku ali obzirom da smo trku shvatili kao zajebanciju dolazimo na vreme, u 09:30. Parking odmah iza varadinskog mosta, manje od 1km do starta, taman da se šetajući malo zagrejemo. Ja sam ipak malo trčkarao a Lola se muvala u startnoj zoni i kad smo se sreli kaže - START TRKE NA 10km JE U 11h45, A SAD U 10h KREĆU SVI OSTALI!!!

Divno. Mogao sam spavam sat i po duže, da proživim jedan dan života više kao čovek i jedan dan manje kao zombi. Deset puta sam tražio te detalje na sajtu maratona i evo jutros vidim da je sve dodato na naslovnici. Verovatno sam trebao u 5 ujutru da proverim još jednom...

Nakon što je mozak malo odbijao da prihvati činjenicu da trka koju sam planirao da trčim kreće tek za 2 sata, još par sekundi sam bio u šoku ali nije bilo druge nego da odmah smislim novi plan. Okej, trčaću trku 5km, pa nakon nje malo odmoriti, pa onda 10.5km. Dog drugi peglaju maraton 3 sata ili 5 sati, ja ću se zajebavati po stazi i trčkarati tamo-vamo. Samo minut kasnije, već imam drugi plan. Idem s maratoncima, pa dokle stignem. Krug, dva, tri, 10km, 13km, nebitno. Kad mi bude dosta treninga skrenuću prema autu koji je na 200m od staze i milina.

SPORTSKI DEO

No sudbina nije htela ni tako da se igra. Neko je javio da je uplatio dve startnine za trku 5km ali da nije u mogućnosti da dođe, i dobijamo ponudu da preuzmemo samo dva startna broja bez ostatka paketa (majica i štagod već). Doslovno 10 minuta pred start trčimo u prijavni centar, srećom tamo već 13-14 godina sve poznajemo kao rodbinu. Kačim broj, trčkaram i brbljam poslednjih par minuta sa nekim maratoncima, i stajem iza linije starta.

Nekada je najzanimljiviji deo bloga bio onaj o samom toku trke, a tog dela sada gotovo da i nema. Izgleda da su nakon 1.5km SVI trebali da okrenu oko nekog travnatog ostrva ALI NISU, nego su tu samo skrenule neke štafete i trkači na 5km. Ja sam video da mi u susret prolazi jedan zeleni broj, pa još jedan, i odmah mi se upalila lampica da se bliži okret za moju trku. Kasnije je nastao opšti haos pa su maratonci kako koji i kako kada dodavali po taj jedan mini krug od 3km, da im ne bi ispala kraća staza.


Do tog okreta sam išao sa par maratonaca koji gađaju rezultat tik ispod 3h, i osećao sam se komforno. Očekivao sam znatno manje brzine. Nakon 500m sam rekao Radičaninu - brate ja sam na ovom ritmu par puta otrčao stotke, a sad sam tako krenuo na trku od 5km? Nakon okreta je brzo naišao znak 40KM pa sam stisnuo LAP računajući da mi je ostalo još 2.2km, a taman sam otprilike toliko i prešao. Tu sam krenuo da jurim nekog u narandžastom dresu no uzalud, isti zaostatak od 100m se zadržao sve do cilja. Na okretu sam video da je iza mene još veća praznina i puno pre cilja znao da ću zadržati treće mesto.

Ulazak u cilj zajedno sa čoporom dece čiju su trkicu na 500m pustili par minuta ranije, odmah su nas dograbili za rukav na pa proglašenje dok se ne raziđemo kud koji, uzeo sam učesničku medalju i pehar za treće mesto, i krenuo lagano ka autu.

Umesto klasičnog rastrčavanja sam se nakon 800m vratio u auto jer sam shvatio da su maratonce poslali 13km daleko ka Futogu i da se skoro niko neće pojaviti dobrih sat i po od starta. Maraton je navodno bio u toku a grad je bio sablasno pust, još dugo su zvrjale prazne ulice. Kad smo se pošteno smrzli počeli su da nailaze maratonci pa sam malo s ovim malo s onim pretrčao nekoliko puta po par kilometara i oborio ovojesenji rekord u dnevnoj kilometraži sa 11km na 14km.

Sledi par dana odmora i par dana mlakog opreznog treniranja pa u subotu lokalna trka na 10.5km. Uvek sam mrzeo što se poklapa sa ljubljanskim ili podgoričkim maratonom, a sada sam upravo zbog toga presrećan jer bih svakako ostao kod kuće, pošto sam daleko od mogućnosti da putujem dva cela dana + da pretrčim barem 21km u cugu.

Nema komentara:

Objavi komentar