Dve i po nedelje me je držao entuzijazam po pitanju osećaja da sam prerano penzionisani maratonac, ili eventualno polumaratonac (half-er) na prinudnom odmoru.
Nakon 17 i po dana više se osećam kao Govance.
Tačnije, nadovezao mi se septembar na veljaču, da ne kažem rujan na februar, i obrisalo mi se (sećanje na) sve između.
Nastavio se prelom na prelom, kao kad te pitaju kakav je asfalt, a ti kažeš "katastrofa! rupa na rupu!".
Počeo je da mi se pomera kriterijum šta je Dužina pa sam sa 14km pešačenja polako doklizao do 19.
A i to sve je čisti treking, ne obična ravna lagana šetnja.
Na mestima sam danas čak morao da jednom rukom krčim prolaz.
Ko zna.
Možda sam se zimus previše štedeo?
Jer je bila zima pa mi je sve bilo ukrućenije.
A sada je toplo pa mi je prelom zagrejaniji, živahan.
Ne znam.
Juče je snimak pokazao neke tanke, blještavo bele linije, mostove od jednog dela kosti do drugog.
A opet sve giba, kao lanac od bicikle.
Seća li se neko kako sam cele zime pisao o tome kako bih voleo da mi ovo bude Godina Bicikle, jer već duže vreme trčim sve više i mnogi putevi su me zaboravili...
I eto.
Skučena satnica, bicikla zahteva 4-6-8 sati a trčati možeš i samo sat, sva ta pitanja "koliko ćeš ostati?" koja u sebi unapred nose optužbu i u startu ti osakaćuju želju za putovanjem, kao neko prokletstvo su donela padove koji su me "vratili" kući nakon jedva 30-ak km vožnje.
Kao da neki demon želi da me veže za kuću, lancem od par desetina kilometara.
Proklet bio, videćeš ti sledeće godine!!!
Nema komentara:
Objavi komentar