utorak, 17. listopada 2017.

posle mraka

kako ono kažu, zasijaće kiša posle sunca. kako god. najviše "volim" ove dane koji započnu malim bračnim terorom. druga smena na poslu, dakle od 15h, a i to samo da bih sedeo kao neka skulptura i javljao se na telefon. i onda lola krene da me budi u 7, da se ne bih slučajno "uspavao" do 7:30. jer tih nekoliko minuta sna više, to je meni veliko kao kuća, obzirom da zbog bolova često probdijem od 02-04 ili slično. e ali njoj je to veliko kao 4 kuće. kaže ustala je pre sat vremena i gladna je. pomislio bi čovek da ja treba da je hranim. nit zaspiš čim legneš, nit uspeš unazad 30 noći da ne provedeš barem 2-3 sata piljeći u plafon, nit uspeš ujutru da nešto nadoknadiš. ako ne laju kučići, tu je moja nestrpljiva polovina. ustanem u novi dan. zombi. doručak a nisam gladan. takvi dani se obično nastave kao 16-satno razvlačenje i mrcvarenje. sve što bi naspavan i odmoran čovek uradio za 5 sati, zombi neće završiti ni za 12. pošao na trčkaranje, a nisam ni pešačio. ma nisam se ni šetao, šetuckao sam. možda ću zbog toga sutra biti odmorniji. ali sutra bi svakako došlo. meni fali Danas! Danas je prošlo u bunilu i tumaranju i više mi ga niko neće vratiti. kao i svaki treći-četvrti dan u dosadašnjem životu. kad ti kažu da si živeo 76 godina, e pa nisi. živeo si samo onoliko godina koliko ti nisu oduzeli. namerno, slučajno, iz mržnje, iz zavisti, iz ljubomore, iz najboljih namera, svejedno. na kraju se razlozi neće pamtiti. na kraju se ionako ništa neće pamtiti.

Nema komentara:

Objavi komentar