subota, 25. kolovoza 2018.

nadoknada

smešno je ovo kada pojedem malo, ali je to ili preslano ili presuvo i onda nakon što sam završio večeru krenem da pijem vodu i onih 65kg posle večere do spavanja narastu na 66kg.
to je ta nadoknada.
nešto poput onoga kada si nakon trke euforičan i sve ti je bezbolno pa umesto 200m odeš da rastrčavaš 15km i sutra se probudiš mrtav premrtav.

ne znam ni šta bih pisao o trci.
standardna vrućina i sparina, sa nešto vetra.
sa nešto malo više vetra, dovoljno da bude još toplije kada nas prati i dovoljno da smetucka kada udari u grudi. 
ljudi su bili predusretljivi pa smo osim tri okrepe po krugu od 7km imali još nekoliko punktova sa čašama a na jednom mestu je domaćin izneo crevo sa prskalicom i po želji fajtao svakoga ko je doviknuo MOŽE!

da bih se motivisao i da bi mi trka ipak ličila na trku a ne na trening, krenuo sam u nekakvoj grupi koja se formirala tako sama od sebe, sasvim uobičajeno za prosečan polumaraton gde se sjati jato pretendenata na tu magičnu fudbalsku brojku 90'.
to se malo rastezalo, neko je pristizao otpozadi a neki su pokušali i da nas napuste. 
na desetak sekundi iza nas je truptao pacemaker za 1h30, skoro celu trku sâm.
to je, recimo, baš zanimljiv podatak, posebno iz razloga što je od ovih 15-ak koliko nas se okupilo, manji deo odustao a svi ostali (osim mene) su jedan po jedan "prošli iza" njega jer su u nekom trenutku ipak morali da uspore odnosno pređu u rikverc.

ja sam pratio grupu žena koja je skoro ceo prvi krug bila kompaktna, s tim da smo pred kraj prvog kruga (od 7km) stigli i prestigli dve euforičarke koje se danas verovatno pitaju šta im je to trebalo i/ili šta ih je to snašlo.
tu negde je adrenalin učinio svoje, ipak kad prolaziš kroz "cilj", bez obzira što je to samo prvi krug od tri, spiker, publika, razglas, treneri, navijači, ode sve ća'.
sve je puklo, kud koja mila moja, a ja sam ostao da pratim neku nepoznatu atletičarku uz koju je sa očitom lakoćom trčkarao dečko u ulozi moralne podrške i sparing partnera.

negde pred kraj drugog kruga su i oni počeli da jenjavaju pa sam prešao u solo režim no avaj, ispred gotovo da nije bilo nikoga.
stignem jednog, on odustane, pa drugog, i on odustane, i jedino mi je ostala najdraža i oduvek dobra drugarica od svih, nekih 200m ispred. 
nažalost ispalo je da se i ona malo preračunala i platila danak vrućini, jer fata je fata a +31 je +31.
kako sam ja prebacio iz treće u četvrtu izgleda da je ona uradila obrnuto, i već na pola kruga sam je stigao.
odatle do kraja se nastavio beskrajan hronometar bez cilja jer nisam video apsolutno nikog ispred, ko je u trećem krugu, a već uveliko sam počeo da prestižem one koji tek privode kraju drugi krug.
pulsevi su mi bili niski u prva dva kruga i "normalni" za polumaraton u trećem krugu, ni kadenca nije bila previsoka (92, 92, 93) a brzine šarenkaste iz razloga što sam se igrao i pratio čas ovoga čas onoga, menjajući ritam i sporadično pokušavajući da se odmorim (4'13'' - 4'17'' - 4'11''/km).
sve u svemu bih trebao da budem zadovoljan. 
prošle godine sam ovo išao negde oko 1h32 i bio zadovoljan učinkom na vrućini, a sada se očito isplatio polu-odmor sa povremenim kraćim jačim treningom jednom nedeljno, kao i izbacivanje piva u korist voća i povrća.

uveče sam pred ponoć zaspao kao klada jer me dodatno umorilo i putovanje, kako odlazak po vrućini tako i povratak po mraku.
mislio sam da će mi izgoreti oči od dugih svetala, u par navrata mi je došlo da ugasim svetla skroz i vozim po mesečini 30 km/h kao da sam na bicikli a ne u autu, jer je iz nekog razloga poslednji deo puta od šapca bio skoro pust. 

podesiću ovaj blog na subotu uveče, da bih ga razdvojio od nedelje

Nema komentara:

Objavi komentar