subota, 4. kolovoza 2018.

u-gljevik

hoćeš da se baviš sportom makar rekreativno a hoćeš i da ugodiš svim pravilima koja čine "normalan život" kao u pesmi iz serije Pozorište u kući koja kaže -a kod kuće sin i žena, naravno i majka njena, sve u svemu znaj - jedan mali raj. jedino što su kod mene umesto "sin i žena" - psi i žena, i ne zna se ko više laje ili reži. #ironija.

kad se psi ućute onda gospođa ustane da piša usred noći pa kad shvati da me je probudila onda nastavi da priča! jebote gde se navijaju te žene, da li su sve lude i histerične, i sebične u svojoj potrebi da kvocaju, ili samo ja nisam imao sreće?

u zadnjih desetak godina sam nažalost shvatio i smisao tog izraza "kvocanje". ideš tako ceo dan naokolo i kvoc kvoc nije bitno imaš li publiku ili ne, želiš li nešto da kažeš ili ti se jednostavno tišina nešto zamerila u životu, dan ima smisla samo ako je nakrcan tim kvocanjem. nešto slično kašljucanju ili prduckanju.

a paralelno s tim sam shvatio i onu Jankovu opasku kada je odavno pisao o treningu pa je između predispozicija, posla naspram slobodnog vremena, znanja o treningu i volje, rekao da "zavisi i kakvu rospiju imaš doma". već to postaje mučno, da mi presedne svaka druga trka i skoro svaki trening koji skratim ili otrčim bez volje.

kad samo saberem sve trke na koje sam došao neispavan, neodmoren, iznerviran, bez trunke motivacije i nakrcan hormonima stresa, shvatam i savet jedne poznanice kako bih "trebao da se oslobodim loših uticaja". mislim da ima barem 8-9 godina otkako ni u autu ne svira muzika. njoj smeta buka. a meni ne smeta kvocanje. pre osam godina i sedamnaest dana si jednog jutra rekao to i to, da li si mislio ozbiljno. radio inkvizicija.

shvatam da je nekome život otkucao šta je imao, shvatam da neko vidi da više nije ni za šta, da mu svi smetaju, da mu niko ne valja, ali ne shvatam logiku ubij bližnjeg svog, odvuci ga u smrt sa sobom, šta kojeg kurca on ima da trči i da se smeje i da uživa u nečemu i da se druži, baci atomsku bombu na ceo svet samo zato jer je tebe život zgužvao i nastavio bi svojim tokom.

nakon iks na kvadrat sličnih trka i ugljevik je bio od tih kada sam bukvalno pola sata pred polazak seo pored spakovane torbe i razmišljao ima li smisla trošiti dan na ovo. zar nije bolje otići biciklom izvan grada pa odatle malo otrčati malo planinariti i provesti nekoliko sati sâm sa sobom, daleko od tih repetitivnih tonova kvocanja koje strpljivo napada i ubija moždane ćelije poput nekog bojnog otrova.

pa otkud svakom drugom penzioneru padne na pamet da skucka neku vikendicu sa voćnjakom i da tamo pobegne svakog slobodnog trenutka. valjda i muškarci smeju imati pravo na tišinu, kada je se užele, kao što žene bez pitanja ostvaruju svoje pravo da po ceo dan šetaju po kući kao kvočke i bez prestanka kvockaju.

kuća u kojoj muzika nekome smeta, ta gomila cigli se ne može zvati dom. i zgrada iz koje bežiš na trčanje sa jedinom željom da se što kasnije vratiš, i to se teško može nazvati domom. ima li svako prava na dom? da iz njega izađe srećan i motivisan, da trči i uživa, smeši se u sebi, i bude zadovoljan kada se vrati. auto u kome nema otvorenog prozora jer smeta buka, nema muzike jer takođe smeta, jbt idem na trke kao da me pogrebno preduzeće otprema u sanduku.

u svemu tome najmanje je važno koji je konkretan razlog odustajanja, jer svi mogući problemi mogu doći upravo od toga što na trke dolaziš neispavan, silovan monolozima, trom i bezvoljan, neraspoložen, prepunjen besom ili očajem.

zamišljam dokle bi na svetskom stigla HR reprezentacija da im je lola trener. svaku noć bi svakog od njih probudila 11 puta da ga pita šta je mislio na onom rođendanu pre devet godina kada je nakon 4 piva rekao da ga boli kurac za reprezentaciju. i u hotelu je zabranjeno za vreme svetskog slušati muziku, njoj smeta glasna muzika. ona ovo, ona ono, a oni moraju samo nju slušati 24/7 kvoc zvoc kvoc.

jeste li čuli, jeste li zapamtili, ajd sad ponovite sve što sam rekla! pa ne da ne bi stigli do finala, nego bi posle prve utakmice svi usred noći poiskakali kroz prozore, pobegli što dalje od hotela puzeći kroz kukuruze na krvavim kolenima. a ona bi sazvala konferenciju za štampu gde bi SVE OBJASNILA!

1 komentar:

  1. Imam malo više godina ali još uvijek se ne usuđujem da napišem ... i ono kvoc, ... i muzika u autu ... i klima, a tek trčanje ... j..ga zato si ti to uradio. Hvala.

    OdgovoriIzbriši