24 септембар 2019

jesenjin i jesenjang

kao jin i jang dopunjuju se moja kukanja i trijumfalne nadoknade života.
s tim da se jang zove nil a kako se zove jin nemam pojma.
elem kao što se i videlo iz vremena objavljivanja, jučerašnji blog sam tipkao na telefonu duž rvacke autoceste i objavio ga u 12:04 čim sam uvatio domaći signal.

(tačnije, imam i neke gigabajte za roming ali mi se nigde nije žurilo, nisam taj tip.
pogledao sam kakvo je stanje na granici (hak -> kamere) da ne bismo nedajbože morali kroz bosnu i čim sam video da nema gužve ugasio sam podatke, zatrebaće za nešto pametnije, a blog neće pobeći.)

nakon toga smo većali gde da svratimo, u šabac ili mitrovicu, pa smo se odlučili za mitrovicu, trebali u rodi da iskoristimo neki kupon za popust 25% koji svakog meseca tradicionalno ode za džak granula od 15 kila.
pa odatle kao ajd malo uz reku da prošetamo, pa pronašli neku mtb xc stazu kroz šumu sa preprekama od paleta, i tu sam počeo da čačkam po google maps i setim se jednog davnog sna.

još prošle godine me je kopkalo kuda to ide nasip uz Savu, jer kad ideš onom prečicom iz šapca u mitrovicu na par mesta se put nakratko popne na nasip pa siđe i nastavi kroz njive.
i otvorim gugl maps i počnem da skrolam onako odokativno koliko ima kilometara taj prvi deo, jer nije ucrtan put pa ne možeš automaCki da izmeriš od-do.
procenim na manje od 10km i rekoh toeto.

nakon šetnje sam pretrčao preko pešačkog mosta koji spaja sremsku i mačvansku mitrovicu te nastavio nizvodno po nasipu do tog prvog sretanja sa putem.
prvih par ulica betonom pa na zemlju odnosno travu, s tim da je iz kilometra u kilometar bilo sve manje utabane zemlje a sve više trave, a s travom i sve više ovčijih govanaca.
pa je trčanje progresivno prerastalo u video igricu nekog preskakanja, e jedino kad ugazim nije se čulo biiiipppp izgubili ste jedan od 42 raspoloživa života.

noge su mi bile teške, ne znam da li više od polumaratona, ili od problema sa stomakom nakon trke jer kad se nedovoljno oporaviš tj loše popuniš rezerve logično je da sutradan budeš na pola koplja, a možda i od prethodna 4 sata sedenja u autu, nakon čega je pola sata šetnje ipak premalo pomoglo otkojčenju.

i tako, korak po korak, delovalo mi je da idem po 7' a išao sam po 6' što je opet bolje jer mi se iovako oteglo.
nakon prvih par km nasip je počeo lagaaano da skreće i ta krivina je trajala bukvalno pola sata, aman Savo vidim da ti se nigde ne žuri ali meni nakon onog bzzz bzzzzz autoputa ovde svakih 20 koraka traje kao gladna godina, kao da sam došao na časove joge božemeoprosti.

na kraju nije ispalo 10 nego 9km ali sve je bolje za prvi dan jeseni, nego ništa.
eto videh i taj nasip, barem taj treći deo gledano od valjeva, a kada ću pretrčati prva dva ne znam ni ja a ne zna ni Sava, ako ću ikada... mene voljela, kao tebe ja, dal si ikada, mene voljela...

Нема коментара:

Постави коментар