pokisla gora, upišo se miš

Da natipkam na brzaka i blog o polumaratonu.
Moram kao prvo da kažem da čudniju trku odavno nisam otrčao.
Kao prvo, mislio sam da ću da trčim 7km, jer mi je to da kažem "zanimljivije", veće su brzine, kvalitetniji je trening.
A u poverenju, 7km si mogao da spičiš i bez prijavljivanja i bez broja, kao što sam par puta na mufte i uradio, obučem onaj Bel Hospice šareni dres koji na grudima ima odštampan neki startni broj i ostane mi para za džak granula, bolje da me voli čopor pasa lutalica nego organizator nekog polumaratona.
Btw juče su i policajci i redari pobegli od kiše pa je već nakon sat vremena staza bila praktično poluotvorena za saobraćaj, i zbog tog propusta šapčani nisu ni zaslužili startninu ali ajd...
Enivej, uplatili smo startnine, uzeli brojeve, a kad je neki debeljko počeo da objašnjava ZNATE NE DOBIJATE NI MAJICE NI... samo sam mu rekao "ćutiiiii, psssstttt, znam ali to se ne govori, sramota je domaćine, samo pruži broj i okreni glavu na drugu stranu".
Svim organizatorima ću da kupim po majicu majke mi, kad su im već toliko prirasle srcima.
Prvi krug, naduvene noge, koliko god da usporim sve su mi teže i teže, kao da neko u njih pumpa neko kamenje sa svakim korakom a koža sve tesnija ili se kaže tešnja, kao zrela trešnja.
Prvi krug za 32.5 minuta, a nekako sam se nadao da ću 3x32 ali ne može se pa to ti je.
I već računam, drugi za 33, treći za 33.5 a i to će biti premija, pa dobro, nisam ništa odmarao, plus nespavanja od ovih alergija, sav sam pokošen, valjda će neko pući više od mene pa ću imati koga da jurim tamo pred kraj trke.
Čim smo ušli u II krug krenula je oluja, nit da usporiš nit da se poviješ nit da se biješ protiv one vetrine, ne znaš kako da se ponašaš kad je onaj preko puta tako nepristojan.
I odjednom zahladnelo solidno.
Skratio ja korak i ubrzao frekvenciju, tik-tak i odjednom svi ovi oko mene a bilo nas je pešes, postrojili se u kolonu ko mravi me prate.
Do kraja pravca kod kasarne ostao samo jedan, kontam ostale je vetar bacio u muruze.
Kažem Profi, dok ne krene kokoške da podiže iz dvorišta i nosi nam ih preko glava ko zmajeve, i nije neki vetar.
Nisam se džabe ugojio, heh heh.
E onda smo okrenuli pa vetar u leđaaaa... i nasloniš se na vetar i samo odižeš noge od zemlje a on te nosi ko jedro, rekoh ovako bih mogao i 100km trku da trčim, ovo je kao da si na nekim drogama, letiš burazeru, samo još što nisam počeo da mašem ručicama kao pile kad pokušava da poleti.
I tu se već napravila trka u trci, ko će stići onog ispred, ko će prvi pući, koga ćemo kao da čekamo pa posle u zadnjem krugu da ga razvlačimo ko štenad čarapu.
Ceo prvi krug sam iz strahopoštovanja prema sparini trčao sa pulsem 150-152 i kontam već će to da poraste, nije mi hitno da se raspadnem, a posle onog olujnog udara kad ugledah 160 rekoh majko mila kako oluja na mene utiče kao da mi je neko uključio turbinu međ mitohondrijama, s jesenje grane liiiišće opadaaaaaaa.
Tako smo na lastišu ušli u treći krug, čas pojača jedan pa mu kiša saseče krila, čas pojača drugi pa ga vetar vrati vamo nazad u stado, ja pored njih kao unproforac posmatram te taktike i ko velim uvek možeš nešto novo da naučiš, život se pobrine da te snabde iznenađenjima.
Neki su pili i magnezijum iz kesice za vreme trke, kad vidiš kako ljudi to ozbiljno shvataju prosto pomisliš da taj magnezijum ima učinak kao kad ti onu masku sa kiseonikom zalepe za labrnju... na stranu što ne verujem ič da u onoj kesici ima to što piše, jer znajući koliko se temeljno kod nas kontrolišu suplementi glavu dajem da je to samo najobičnija samlevena bombonica.
I tako sve do dva kilometra pred kraj kada sam ja pojačao i više se nisam naravno ni okretao i jedino mi je duša plakala što sam uzeo nove patike a imao sam u kolima još 3 para "za slučaj kiše" ali eto, vreme varljivo i prognoza koja je rekla par kapi popodne i razvedravanje od 17h, a ono prc milojka sve naopačke.
A naopačke su mi i prolasci ispali jer sam drugi krug prešao pola minuta brže od prvog, a treći MINUT brže od drugog, dakle ipak je ona kiša pokupila neku drogu usput.
To su sad jedine patike već oprane nakon (excel kaže) 43km u đonovima, ajd nema veze, možda ih je u radnji neki gljivičar probao pre mene, možda ni to nije loše, kad se vratiš iz prodavnice obuće sve što si kupio pravo u mašinu a čarape spališ pored kolubare tamo gde cigani na logorskoj vatri odvajaju žice iz kamionskih guma za otpad.
Eto neplanirano pretrčah i polumaraton, sad imamo dve iste medalje u kući, Lolinu za 7km i moju za 21km, barem znam zašto sam se mučio i trčao kao hrčak tri puta isti krug - da bih dobio istu medalju kao i za 7km.
Moram s njene brusilicom iseći neki deo, da bi mi ego mirno spavao.