juče - danas - sutra

Imamo jednu komšinicu tu. Jedino dobro što je došlo od ovog bloka zgrada koji nas je zagradio sa južne strane. Uvek ljubazna, pitoma, pričala nam je kako tamo gde je ona živela, u inostranstvu, nikom ne bi palo na pamet da tako posadi zgradu na golom betonu, bez barem nekog drveta na parkingu, i naravno česme. Hah, jedna česma i jedno drvo, pa to su dva parking mesta manje, čudni su ljudi u tom inostranstvu. Tako smo se šalili. Mi prvo brinemo gde ćemo parkirati auto pa tek kad zakrčimo parking do poslednjeg pedlja, onda ćemo videti da li će deca imati gde da nam se igraju. Golubovi i vrapci padaju sa krovova na +40°, deca beže sa usijanih parkinga u klimatizovane stanove sa wifi-jem. Svašta smo pričali, o psima i mačkama ponajviše. O deci koja poznaju sve naše pse pa se utrkuju koje će prvo dotrčati da ih pomazi ponosno što mu zna ime "Supermiš, ovo je Supermiš, a ovaj što se plaši, on je Mačak! Ne smemo da tapkamo loptom dok Mačak ne prođe, hajde Mačak!". I, šta se desilo. Te komšinice više nema. Sada je tu jedna druga, naizgled ista, ali koja nas više ne prepoznaje. Ne pravi grimase, ništa ne progovara. Vratila se iz bolnice nakon moždanog udara, stalno je neko kod nje, izvode je na terasu, na vazduh. Živa je a kao i da ne živi, vidi nas a ne vidi, čuje nas a ne čuje. Eto kolicno je potrebno. Da se u krvotoku neka mrvica nečeg otisne nekud na put i odmah zatim zaglavi u prvoj serpentini. Po ceo dan jadikujemo nad rekama, flašama, plastikom, a nemamo pojma šta se u nama događa i kako ti tokovi u nama izgledaju, kada će doći do katastrofe. Potreban je delić sekunde, siva minuta, da nam se život završi, barem onakav kakav smo do juče zvali životom. Da prestanemo da postojimo za druge onakvi kakve su nas znali i kakve će nas pamtiti. Srećom je malo zahladilo pa vrapci više ne padaju sa krovova.