profi

Sad bih ja da budem profi pa da svakog dana radim nešto specijalno, ne shvatajući da si veći profi kad se ne napinješ da što češće budeš profi.
Jutros sam krenuo da trčim onaj moj krug do pod Carić, kaže Lola, pazi tamo ono pleme ima vikendicu, da ne ispadne da nešto kao tražiš...

Ma, rekoh, jebo pleme, trčao sam ja tuda godinama pre nego što su se oni doselili iz neke vukojebine i samo nek neko pokuša nešto da mi zucne, vezaću ga u takav čvor da će samom sebi moći da gurne nos u guzicu.
Štaviše nema ništa slađe nego kad ti neko otpeva "nemoj da ideš mojom ulicom" e pa burazeru svakog dana bih ti samo tuda trčao i ujutru i uveče, hoho.

No na kraju je ispao dogovor da tamo ima previše blata na onom makadamskom kilometru uz Ljubostinju pa sam opet trčao uz/niz šabački put da proverim ima li na onom parkingu preostalih kučića ili mačića.
Bogu fala, nema, tako da sam sa tim pravcem završio do daljnjeg, znači popodne Carić i duša u nosu na onoj kratkoj uzbrdici od milion posto nagiba.

Moram na tih petsto metara napraviti segment na Stravi pa da se kurčim kako sam vodeći obzirom da tamo nikad niko normalan neće trčati, stay tuned.
Inače jutros sam opet raširenih ruku uleteo u minus, jer kad ti je prvi kilometar onako na tek probuđenim drvenim nogama preko sedam minuta, posle se do kraja čupaš iz bunara.
Na okretu sam imao prosek valjda 6'20'' i tek onda krenuo nazad uz brdo, koje je doduše s one strane kraće pa je prosek ostao isti, i do kraja sam džandžio "ali da se ne razbijam pred posao" taman koliko je trebalo da tih 10.2km završim ispod 1h.

Koliko sam bio raspoložen govori podatak da sam čak odbio ponuđenu flert kaficu iz Sezam marketa, onu od 150 dinara (9kn.-) u korist grožđa, obzirom da je u bašti ostalo još malo da se nabere.
Pao je poslednji crni grozd i nekoliko belih, pa sam tako prostoproširenog želuca mogao mirno da odem na posao.
Vidim da je od jutros ajfon 8 na omamljujućem sniženju, to je onaj što na trčanju najbolje leži u ruci, hmm, hmmmmm, mukice čoveka dvajesprvog stoljeća...