kao zaljubljeni i opčinjeni koče i staju pored mene, kao da su samo zbog mene krenuli iz nemačke.
bla bla shvatim da su pošli iz Sarajeva (a pre toga ko zna kuda i odakle) i na kraju između stotinu promenjenih tema nisam ni skontao dokle hoće da idu.
pokazivali su mi prstom na jezero ispod i pominjali kamping ali su se na kraju ipak sjurili direktno u Valjevo što ne bih mogao da saznam da ih kolega biciklista nije video kad su prošli.
nisam ni obratio pažnju na bicikle i tek sa ove slike skontao da imaju neke gravel/trkačke, očekivao sam mtb ali po običaju nisam ni pogledao.
iako sam "veći" biciklista od većine rekreativaca, nekako oni svi prvo primete biciklu, pa mi kažu "pa kako ne znaš onog, vozi narandžastog Cinelli-ja" a ja sam recimo vozio s nekim 30 kilometara i nemam pojma kakva mu je bila bicikla, uvek gledam u ljude a nikad u te trouglove pod dupetom.
iz priče sam stvatio i jednu stravičnu stvar a to je da ih je navigacija ("imamo unapred ukucanu rutu") is sela Stave umesto ravnjikavim putem od 24km ka Valjevu poslala malo kraćim 23km putem preko Sitarica što uključuje 2km krvničkog uspona i 2km peskovitog makadama takođe gore/dole, eto samo zbog tog kilometra uštede koji im je pojeo verovatno puno više vremena nego što imaju pojma.
ono brdo beše gadno, rekoše, ja gledam iza njih i vidim samo Medvednik, pitam se odakle li su se iz Sarajeva tu stvorili i jedva skontam šta ih je snašlo.
predložio sam im restoran sa dobrom jagnjetinom no kad su rekli da su vegetarijanci zaključio sam da su se onda već sigurno usput najeli kupina i malina pa mogu još samo da nađu mesto za šator i to im je sve za danas.
morali su da me slikaju u neverici da su sreli biciklistu tamo gde su se najmanje nadali, zapratili smo se na instagramu i to je otprilike to.
Nema komentara:
Objavi komentar