imali smo akciju preakciju spašavanja.
naišli smo na psa kojem je neko sačmaricom razneo uvo i ko zna šta još.
samo tako na treningu paf! nailazimo na kuče na asfaltu.
malo dalje fleke od krvi.
dahće od naleta adrenalina, mislimo da ga je udario auto.
prenosimo ga u hladovinu, ja kažem da sam jači ali Lola naravno kaže da će ona to bolje i eto ti je tegli kera svoje težine.
je8eš akciju ako nema fotkice pa kad već ne nosim kera mašim se za telefon.
smeštamo ga u hladovinu, peremo mu rane, nestaje nam vode, pun gas do centra varošice (20km smo od kuće) da natočimo vodu i kupimo neku tečnu hranu za pse, vraćamo se da ga još malo operemo, napojimo, popio je litar.
odmah palimo fejs i alarmiramo lokalna udruženja.
sva sreća da se radi o ptičaru jer upravo u toj varošici jedna žena sarađuje sa međunarodnom Org. za spašavanje poentera, da se radilo o običnom psu niko ne bi mrdnuo prstom i ostavili bi ga svako nekom drugom na dušu, dok ne umre.
ova pak organizacija ima krake u engleskoj i na svaku objavu stigne po stotinak donacija od po 50 funti, bogme pokriće to osim operacije još nekoliko letovanja u turskoj.
nevermind, samo neka psu bude bolje, već je prošao rentgen, tu se ispostavilo koliko sačme ima u sebi, a neko ga je za svaki slučaj zakačio i autom dok je ležao na asfaltu.
sačmaricu imaju samo lovci, koliko bolestan moraš biti da bi kao lovac pucao u lovačkog psa na periferiji varošice, tu je i neka divlja deponija.
Nema komentara:
Objavi komentar