cigle

noćas sam sanjao nešto što je trajalo pola sata, neko silno trening-putovanje-rekreaciju, tokom kojeg sam čas trčao čas vozio biciklu s tim da uopšte nisam primećivao te promene prevoza. nijednom se nisam pitao gde mi je sad bicikla, odnosno kada sam tačno prestao da trčim i počeo da okrećem pedale. ono čega se najbolje sećam je trenutak kada prolazim pored nekog gradilišta, i stižem nekog ko trči. protrčavam pored njega sa nekih 14 km/h, otprilike kao što sam trčao prekjuče na polumaratonu. shvatam da on drži sasvim solidan tempo od 11-12km/h, obzirom da po držanju deluje kao da tako trči od jutra do mraka, a posebno gledajući na njegovo opterećenje. PAZI SAD. jedan od pomoćnih radnika na tom gradilištu, ima prsluk kao što nose bombaši-samoubice, sav obložen tesno zbijenim džepovima, i tako na leđima i grudima negde užurbano prenosi CIGLE. malo manje možda, one fasadne recimo. odlazim dalje i razmišljam, brate, ne smem ni da pokušam da izračunam koliko cigli ovaj nosi a da mu to ne predstavlja ama baš nikakav problem, i koliko brzo bi taj čudak trčao kada bi skinuo sa sebe tih 20-30 cigli. u jednom času sam se čak osvrnuo da pogledam da li sam mu odmakao, rekoh bio bi solidan blam da shvatim da me na tempo-trčanju u stopu prati neki šerpas sa 30 kila tereta :-)