nedjelja, 11. prosinca 2016.

u moran

dođe mi da započnem pričicu sa "haha..." jer sam u nekom takvom raspoloženju, da me prosto zabavlja ovo istraživanje na temu Koliko premoren možeš da pokušavaš da trčiš, dok još uvek nisi mrtav. meni lično deluje da sam još uvek živ, ali se to na brzini nešto slabo primećuje. i svo to maratonstvo, nekako je jadno kod nas. onako, baš. od svih ljudi koje sam danas sretao na trci, jedva nekolicina je izgledala kao da TRČI. sve ostalo se vuklo, kao mrcine. kao neko crevo koje se uhvatilo zubima za rep, pa tako igra neko kružno kolo dugačko 4.2 km. i ja u njemu. onih par trkača, svaka im čast. mi ostali, nemam pojma čemu služimo. moram priznati da mi je bilo lepo, negde do pre par godina, dok sam mogao da se ušunjam u tih nekoliko bržih, koji "normalno" izgledaju. sada pak, izvan tog društva, mogu samo da ih gledam i da im se divim. kao u onim noćnim klubovima gde se ženske skidaju i uvijaju, a voajeri iz svojih kabina vire kroz male rupice. sve skupa, nije loše. ne bih inače sebe naterao da trčim par sati tempa. bilo mi je teško i da stojim, i da hodam, tako da se nisam nešto dodatno namučio :-)

Nema komentara:

Objavi komentar