trka! (?)

Bio je problem u meni, bio i ostao? Sada je već puno i prošlo od te trke (ah?) pa sve pišem kroz neko sećanje. Jače se sećam onog noćnog trčanja u petak, iako je bio mrak - življe su mi boje ;-) Tada sam shvatio da MOGU da trčim a da ne moram samo da trčkaram, i to mi je bio najzanimljiviji događaj u zadnje vreme. Nakon onog AMOK hronometra na pogrešnoj bicikli i u pogrešan dan :-) I posle dan i po od tog izlaska u noćni život, ostale su mi dve teorije u glavi: da mogu da istrčim polumaraton ispod sat i po, i da ne smem da probam BITNO BRŽE od toga. Dobro, eko-Mačak je dodatno zaguljen zbog 8 okreta oko čunja - ja nisam nikada ni pokušavao da trčim oko čunja jer mi je uvek bilo i lakše i brže, i sigurnije, da stanem i napravim taj korak u mestu i nastavim dalje sa trčanjem. Neka bude da je 16 sekundi sporiji od normalnog polumaratona. Jedino je nepravedno što su ga pravili triatlonci pa je preterano pedantno izmeren za kraj sezone... U ovo doba svakome bi prijao neki propisno skraćen poput Osijeka ili Sarajeva. Ili makar da je bilo mesta za kraćenje poput V.Gorice ili Podgorice. No ništa od toga. Pravo kroz šumu i nazad, pa tako sve dok ne pobrkaš u kojem si krugu, i onda još jednom. Hendikep start je bio simpatična ideja dok se nije pojavio neki deda od 80 godina, i to se pojavio bar pola sata kasnije nego što je trebao da startuje (ispred, po hendikepu). E onda smo odgodili start za 40 minuta, resetovali sat na startu, svi se ohladili pa se opet zagrevali, i na kraju su svi pomrli od vrućine jer je u međuvremenu otoplilo za 5 stepeni. Toliko se pilo vode da je na krajnjoj okrepi nestalo vode posle sat i nešto. A deda? Pa, deda je odustao posle pola trke! Lepo sam odmah rekao zašto ga ne puste sa ostalima pa mu mogu na kraju obračunati hendikep, kad je već zakasnio. Bilo je sa štafetama stotinak ljudi, ipak svi da toliko čekaju, kao da se u najmanju ruku pojavila Gospa... Lola se zapričala sa društvom pa joj je prošlo vreme starta :-) Kada sam joj viknuo da kasni, otišla je pred semafor i stala da još malo sačeka. Posle smo shvatili da je čekala da semafor sa sedam i po minuta dođe na osam i nešto, koliko je imala hendikep, no nikako nije primećivala da se to vreme i dalje SMANJUJE pa je tako i dalje čekala ''da dođe do osam'' i na kraju je sudije jedva oteraše sa startne linije :-) No vreme joj niko nije odbio, stajanje joj se uračunalo kao trčanje. Vidim ja da je ta ideja neprikladna za senilne veterane i plavuše, a kombinaciju ta dva da ne pominjem :-) Ja sam pak čekao start kao zapeta puška da bih posle dva metra prešao u neki srećan jogging. Imao sam sve izgovore da nigde ne treba da jurim. U zadnje tri noći spavao samo po 5 sati. Par dana mazao rame Fastum-om pa mi se opet pojavila alergija, ovaj put samo na dva prsta kojima sam ga mazao a ne na ramenu. Naime dan pred trku sam dva puta po dva sata boravio na suncu (što je zabranjeno u kombinaciji sa Fastumom) i pojavila se reakcija... I tu noć me je u 3 ujutru probudio neizdržljiv svrab i čim sam onako bunovan otišao u kupatilo i video 50 malih plihova, znao sam šta se desilo :-( I posle toga mi je ceo dan prošao na pola koplja. Posle doručka sam menjao bateriju u Polaru i namestio pogrešno vreme za sat vremena. Spakovao punu torbu trenerki za trčanje na 17 stepeni (po najavi) i pogrešan šorc, patike za trening po hladnom (skroz zatvorene) i uz njih duplo deblje čarape nego što unutra mogu da se naguraju. A da mi se ne bi opet pojavila alergija i na ramenu morao sam da trčim sa dve majice što je delovalo kao da sam u sauni a ne na izletu pored Dunava. Sve mi je u stvari bilo kao u bunilu, u autu je tresao rock i prolazio pored mene kao da mi na uvce svira neki gudački kvartet. Od trke je ispao fartlek: prvo sam krenuo lagano pa sam postepeno pojačavao, dok me nije malo zabolelo i spreda (vrh kvadricepsa) i otpozadi (vrh lože) pa sam onda postepeno usporavao sve dok nisam skoro zaspao. Stavio je Arpi slike na picassu, ono je smešno kako izgledam, samo oko mene fale labudi i fontane i kolica sa bebom, a može i sladoled. Ima neki džinovski dalekovod za koji sam mislio da je na oko 4 minuta od okreta tj start/cilja, i kada sam na kraju video da imam jedva 3 minuta fore do sat i po, samo što se nisam šlogirao! Tu je bio najjači vetar, baš je brisao. U ranijim krugovima sam se zezao sa Rashom i Cveletom pa sam duvao u njih dok se mimoilazimo a oni su vikali - nemoj molim teeeee :-) I sada je mene stiglo sve to što sam u njih duvao, i kako sam stigao do cilja za tri minuta stvarno ne znam ni sam, tek nekako sam ipak uleteo unutar tog vremena koje sam zamislio. Poslednjih 4-5 km sam se inače fino zabavljao i računao svima koje poznajem u kojem će vremenu stići pa sam im dovikivao (sat i po? Tesnooo! ... Sat triesdva, sat triespet ...) i tako dalje. Najviše se obradovao Zdravko kada sam mu doviknuo "sat dvanes" ali je na žalost išao 1h14. Lola je na kraju završila kao ukupno treća jer su je prešišale dve seniorke a ona je prestigla jednu veteranku koju su pustili dva dana ranije no ni to joj nije bilo dovoljno za borbu protiv raspomamljene Lole. Čim zver u njoj nanjuši krv, ona odmah postaje Fajterka i grize šta god se ima za gristi. Ja sam joj u jednom času doviknuo (jbg sreli smo se 7 puta?) da ako ne bude hodala nego sve trčala, da će stići ovu ispred. Kako je to uspela sa prekaskanih  20-30  kilometara od zimus, nemam pojma. Ja sam drugo, meni je ovo već šesto trčanje od kraja proleća, ja sam za nju kenijac. No za ovu trku totalno nisam bio motivisan, već sam dva puta pokušao da pretrčim 21km i zadovoljio se ishodom, pa mi nije ostalo puno uzbuđenja na raspolaganju. Same pripreme su mi bile zanimljivije (jer su bile neizvesnije) od toga za šta sam se pripremao. No nije bila ni propast, naravno. Tako sam bar osetio ritam maratona od tri sata, do pola. Za sada deluje da se to može i sa rukama u džepovima i u gumenim čizmama i na puslu ispod 150, ali videćemo do proleća. Traka od Polara je inače prestala da šalje pulseve u zadnjih 10 minuta, baš se mogla istrošiti baterija dan nakon što sam joj našio novi lastiš! I najvažnija stvar - ući ću na liste polumaratonaca za 2009, dakle ostajem ŽIV! Neka mi je bio i jedan jedini istrčani polumaraton, ne bi bilo fer da nakon onakve zime i milion pretrčanih kilometara ostanem baš bez ikakvog rezultata. A kad razmislim, imam ove godine i dva pretrčana maratona na treninzima: 42km sa 600m uspona, i 43km sa 300m uspona, oba lagano i oba za 3h31'. Za sada :-)

hurnjava

od Polar trake se rastegao kaiš pa sam morao da ga zamenim danas. jer juče nisam stigao a sutra će biti kasno :-) kada sam već našio novi komad širokog lastiša na jednu kopču, setio sam se da na traci od drugog pulsmetra ima više nego dovoljno dužine. pogledao sam još jednom, zaista, skoro je bila predvostručena! jebote za koga su ovo pravili, za sumo rvače? onda sam rešio da ubijem dve muve jednim udarcem (ako ovi iz Društva za Zaštitu Životinja nemaju ništa protivu izreke). skratio sam jednu, odmerio i jupiii taman je ostalo za drugu. dakle kao što postoji polu-ajron-men, ja sam sad zvanično polu-sumo-rvač. stara rastegnuta traka koju je Lola nosila je odlsužila svoje. bila je u bojama državne zastave, srbija ili slovenija, zavisi kako je okreneš. a kako je ona rak u horoskopu kod nje sve ide popreko ili unatraške, pa je tako u karijeri duplo češće trčala za sloveniju nego za srbiju. još do mraka imam jedno 10 obaveza od po pola sata - sat. zanimljivo. a nisam ni proverio jel sto posto ima trke sutra. a nisam pogledao ni prognozu. ne znam ni koje patike da ponesem jer ni u jednima nisam trčao pola godine. ništa ne znam. jeste to zamišljeno kao još jedan trening ali zašto bih ga namerno išao pet minuta sporije, tako bih pet minuta duže rastezao ove napaćene mišiće? ipak se brže ide u pripijenoj gej opremi i tankim patičicama. kako mrzim to pakovanje, spremanje stvari. ako bude kiše, ako bude vetra, ako ovo, ako ono. kako je sve jednostavnije na treningu. pogled kroz prozor, izlazak napolje, miris vetra, bum tras gotovo.

leteći odred

mi smo leteći odred
u osvajanju visina
mi nemamo ništa
osim lakih krila

 

imao sam sinoć zapisane 4 stavke za danas:

1) "eternal sunshine of the spotless mind" - googlati o filmu koji sam gledao

2) "bluegrass" - naći u Wikipedia kako su objasnili muzički stil

3) "1 u 3 u 1" - prepravljati "priču o izgubljenom maratoncu" onaj deo kad se sreću Trojica

4) "jedan dan ljubavi" - ideja za priču... (nevermind, jednom ću i o tome)

 

i samo ako želiš
možeš dobiti krila i ti
samo ako želiš
mozes poletjeti

 

po najavi je danas trebalo da bude jedno, a ispalo je drugo, što se tiče treninga. NISAM uspeo da u toku dana išta smisleno uradim, proveo sam 6 sati na nogama od čega ništa na treningu, i bio sam totalno slomljen do predveče. a onda je Lola otvorila neko talijansko vino... :-) i nakon nešto piletine i nešto vina (proteini + alkohol = protokol) sam odlučio da odem da malo protrčim. ma ništa nisam imao u planu, tek taj osećaj da mi je dan propao ako "ništa ne uradim". to je neki osećaj, nekog kriterij(um)a, nekog popunjavanja života. ha? ne računa se tu plan, plan ide tek u sledećem koraku. prvo moraš imati popunjenost, osećaj da si živ, da mrdaš. tek onda ide plan šta sutra, nakon što si živeo danas. ne možeš provesti deset dana u vakuumu, da bi živnuo tamo nekog datuma, jednom, nekad, ako bog da... i tako sam izleteo iz kuće, direktno u mrak, u arenu. nemam sad internet, ali se sećam da sam čitao neki blog, neki trening-mjuzikl, šta li beše, pop opera? :-)

 

mi smo ljudi sa ceste
i nemamo krila
mi nemamo ništa
osim svojih sudbina

 

nećemo sad kilometarske prolaske kao juniori... ionako je bio mrak, a kada je mrak zbog obaveze da koordiniraš pokrete ti se sve prividno brže događa, i po pravilu sve izgleda 1km/h brže. ideš 14km/h ali ti mozak radi kao kada po danu ideš 15km/h jer ti je unutrašnji procesor napregnutiji u pažnji da uvek staneš gde treba, da je korak prave dužine, da razaznaješ senku od osvetljenog tla, neravninu od rupe. ma glavno je bilo da sam se osećao kao da popunjavam tu veliku prazninu, i da me je preplavljivao osećaj velikog zadovoljstva.

i samo ako želiš
možeš dobiti krila i ti
samo ako želiš,
možeš poletjeti

 

u poverenju - išao sam istom brzinom kojom i taj junak iz mjuzikla, i eto samo par sekundi sporije, tek da dvojica Mene u zamišljenoj trening-štafeti ne bi dobili Njega. pa ne ide da ja na trećem treningu derem nekoga ko se sprema za trku sa Lel-om i Wanjiruom? otruptah tako polupijan 10km za 43', to je ritam za polumaraton od 1h30. noćni. sa 60m uspona. bilo je na okretu 22'20'', dake povratak je bio za 20'40'', to mi je za sada season's best na petaka... i naravno, ja sam oženjen čovjek u zatucanoj varošici pa sam trčao u trenerci i patikama za trening, a ne utegnut kao za gej paradu :-P

tih dana nebo je plakalo
oblaci su plovili na jug
ja sam ih samo mirno promatrao
više nisam imao kud

 

biće od mene nešto u nedelju, bar više ne delujem sebi bolestan mada sam još uvek iscrpljen ko pas. ovaj noćni cener mi je došao dva i po dana nakon poslednjeg trčanja od 21km, ali zato sada imam samo dan i po odmora do trke :-(

no ponavljam, svrha svih tih trčanja je da popune praznine u ovom mirnom periodu života, kao letnji pljuskovi koji nas malo rashlade i razdrmaju. tako da rezultati nisu tako važni. u nedelju će se (ako se sve ne otkaže zbog novog gripa!!) već nešto desiti u putu, biće zanimljivih razgovora sa društvom, biće na trci nekih anegdota, i usput će se pojaviti i neki nebitan rezultat. imaće već po čemu drugom da se zapamti taj dan. kao da moje MelanKolično Ja ume da se motiviše samo za trke ispod 1h20, ili se uopšte ni ne motiviše. ne mogu se ja nabrijavati za 1h28 i 1h31, haha... meni je to ipak nekako neobavezno, usput. ne oštriš nož da bi sekao maslac.

tri, dva, jedan

eh, znate šta, imao sam "plan i po"! to jest, u poverenju, imao sam na tri mesta po pola plana, no matematika je jedno a filozofija drugo. a život treće?

prvi od polu-planova je bio da razmaknem nekoliko trčanja na takav način da u nedelju odemo u Novi Sad na polumaraton. kako sam u subotu otrčao 21km (za 1h34), polu-plan je bio da tačno na sredini između tog treninga i trke otrčim još jedan tempo trening i da to bude sve od "pravog" trčanja.

sub - trčanje 21km (1h34')
ned - odmor (8km pešačenje, 31km mtn bajk)
pon - bicikla (124km)
uto - odmor (10km šetnja/pešačenje)
sre - trčanje 21km (1h35')
čet - odmor (šetnja 3km, mtn bajk 55km)
pet - polu-odmor (pešačenje/lagano trčanje, ili nešto malo duže na bicikli)
sub - odmor (šetnja)
ned - trčanje 21km (1h34')
i posle toga nekoliko dana sve od laganih aktivnosti, sa puno voća i povrća :-)

i šta se desilo: opet nešto čudno i iznenadno. krenuli smo zajedno pa mi je prvi kilometar bio za 1' duži, no nakon razdvajanja sam odmah počeo da osećam vrlo neugodne bolove sa unutrašnje strane obe butine. kao da sam bio na jahanju od 5 sati juče, i nažuljao se. taj bol se kasnije proširio na cele kvadricepse i načisto me poremetio tokom celog trčanja, u fazi doskoka tj tzv ekscentričnog opterećenja. za razliku od subote (pros. puls 154) sada su pulsevi bili ok (prosek 146, uz nešto hladnije vreme i puno jači vetar) ali ti bolovi u nogama su bili nešto nečuveno. opet neki trag od bolesti, od onog prvog trčanja i dugačkog treninga na bicikli, neki nezakrpljeni katabolizam...

ni tempo ni dužina mi nisu predstavljali problem, jer sa bicikle imam neku perverznu ideju o dužini i izdržljivosti. kada te put odnese 110 kilometara daleko, i kada shvatiš da će nakon toga i poslednjih 75km umesto logičnog vetra u leđa biti oluja spreda, ništa drugo ti ne preostaje nego da pogneš glavu i nastaviš dalje. takve situacije na bicikli mogu da traju satima, i to je uglavnom Tempo. otud mi par desetina minuta na trčanju zaista nikada nije delovalo "dugačko", a najviše sam od svih maratona voleo Podgorički jer kada okreneš nazad i ugledaš grad na samo 15km ispred sebe, to mi je uvek delovalo kao da "evo me stižem kući za čas posla". kako drugi počnu da padaju u depresiju, ja pojačavam jer sam sve bliže. oni vide cilj "na čitavih 15km" a ja ga vidim "tu na dohvat ruke". u stvari sve do horizonta mi je uvek bilo "blizu", valjda sa tim mentalitetom ne možeš ni biti dobar trkač, uvek se povrediš nastavljajući sa Tempom "do tamo" i "još samo do tamo". prosto kao da ispadnu pametniji ovi što prohodaju...

dakle sa tog jučerašnjeg "drugog trčaćeg treninga" u sezoni 2010 sam se vratio kući nakon 1h35 što je skroz isto kao u subotu (minus taj 1 minut izgubljen na početku) ali su mi celo veče bile oduzete noge, a zbog bolova u ramenu nisam mogao da se izmasiram. zadnja loža me nije mučila niti se zategla, no tempo i nije bio prebrz, problem je bio negde drugde. srećom danas je sve bilo ok, mada sam se plašio buđenja :-) jutros sam inače bio djelomice šokiran, jer sam sinoć gledao neke slike na fejsbuku i shvatio da mi tetka uopšte ne izgleda onako kako sam je zamišljao: ja sam računao da je kompaktna crnka, a ono se pojavilo nešto žuto i visoko ko roda. tako da su mi i pulsevi bili povišeni sinoć i jutros, od stresa. a šta ćeš, ima ona izreka da nas život stalno stavlja pred iskušenja, ali nikada na način na koji bi mi to želeli. ne znam da li postoji nešto kraće i sadržajnije a da tako surovo definiše svakodnevni život...

drugi polu-plan je bio da ne idemo nigde za vikend no kako je juče i Lola otrčala 10km i kaže da je ništa ne boli, onda ima malo veće šanse da trčimo za vikend.

treći polu-plan je bio da bum-tras skoknemo u subotu do Samobora i u nedelju otrčimo u ZG polumaraton no kako nismo 100% zdravi to je otpalo. naime ta treća trećina od "plana i pol" je važila samo za slučaj da se full oporavimo od prehlade/virusa/gripa/whatevera i da pucamo od energije što nije slučaj. dakle kristališe se NS. valjda.

danas smo otišli mtn bajkovima prema planinama, gore se ne vidi nikakav sneg. uz jak severni vetar već smo napuštali zonu dvocifrenih vrednosti temperature pa smo morali da prestanemo sa penjanjem i polukružno se spustili nazad kući. mada je bio lep dan, uglavnom sunce i čist zračić :-)

Sončna Pot

Tako je ispalo da smo juče imali polu-slobodan dan, pa smo OPET (oh neeeeee) odlučili da iskoristimo "Poslednji Lep Dan u Godini" (ovo već mogu TradeMark-ati kao svoj izum?) i otišli mtn bajkovima na vožnju od 5.5 sati! Pošto nas je naravno opet uhvatio mrak (jel ono beše dan do pet ili do šest? ha? do šest? do pet? ... i bio je do pola pet!!!), to je valjda ujedno bila i poslednja lepa noć u godini. Moram negde zapisati da je dan do pola pet. Alchajmer. U nedelju sam pretežno odmarao zbog trčanja u subotu, tako da je po sistemu/režimu "toplo-hladno" juče opet moglo da se krene u neku akciju. Danas sam opet bio u fazi "hladno" no to je prošlo kao 2.5 sata lagane šetnje i 3 sata orezivanja voća, montiranja merdevina, čišćenja dvorišta, i tako to. Bar sam se najeo sarme kao lud, "rikaveri rikaveri" (glasom Lajze Mineli i na note Njujork Njujork)... Sad opet u šetnju do keve "da se vidimo poslednji put" jer ju je opet nešto zabolelo (što reče Ujna: "Lepa umire već 30 godina...") i tako ispade da se češće od nje poslednji put opraštamo nego što vozimo poslednji trening u godini. Whatever, život je ono što nam se događa dok čekamo da nam se nešto važno dogodi. Reče valjda Džon Lenon, nisam siguran.

svetovi

Pa. ne znam, kako to uopšte treba da funkcioniše. Slušali smo radio, neku pravoslavnu verziju onih ave marija i sličnih radija sa zapada. Kao, ide malo muzike (svakakve) pa onda ide neka priča, neko versko ispiranje mozga. I ja sam to saslušao pažljivo, i bez obzira da li mi se to «svidelo» ili ne, da li sam se «složio» ili ne, bio sam zadovoljan jer me je taj tekst naveo na neko razmišljanje. Lola je naprotiv onako neobavezno rekla/prokomentarisala sve sa «Trt!» i nastavila sa doručkom.

Uveče smo gleadli sa prijateljima neki film, koji mi se svideo više zbog toga što me je navodio da razmišljam o raznim stvarima (umesto što mi je radnja bila nešto spektakularna) i na kraju filma sam bio onako, zadovoljan, kad je prijateljica odjednom na glas pustila onaj zvuk kao kad prdneš ustima, PPPFFFCCCCCCC, kao eto to joj je takođe bilo «trt».

Pa sam ostao zbunjen tim reakcijama, da je sve i svašta «trt», iz neke pozicije kad ne-znam-šta očekuješ. Lepo bi bilo da na ulici nađem svežanj od 100x100 Evra, ali to neću naći, pa i kada nađem neki sitan novčić ja ga zadovoljno pokupim «za sreću», pa ga ubacim u dvorište u naš privatni bunar želja, odnosno ako je baš novčić od 1 dinar ja ga obično dam Loli uz opasku «evo ti da budeš prva na sledećoj trci!» (nebitno kojoj trci, i u kojoj kategoriji). Dakle uvek možemo biti zadovoljni, ali je lakše da smo nezadovoljni, do granice da smo nezahvalni. Ako u životu spolja očekujemo previše a iznutra malo, eto izgovora da uvek malo dobijamo.

Danas smo par rođaka častili po pljeskavicu, i jedan je rekao da je «pljeskavica bila lepa ali je lepinja bila žilava». Pa zašto je nisi ubacio pola minuta u mikrotalasnu? - pitam se ja, a odgovor znam: jer nemaš mozak, imaš samo stomak, i usta u koja bi ubacivao pljeskavice a iz istih bi samo izbacivao primedbe a nikako reči zahvalnosti (jer nije mu prvi put, Njemu uvek nešto fali, reko bi čovek da je neki Grof a ne polupismeno seljače iz brđanske vukojebine...).

I tu se nadovezuje baš poenta iz tog filma, gde čovek objašnjava prijatelju da je svet ono što je u njemu, ono što on vidi. Jer svetova ima 6 milijardi. Svaki čovek će ti drukčije opisati šta vidi oko sebe, dakle ne postoji Jedan i Sveopšti Jedini Svet. To što mi mislimo da je Svet, to je samo naše viđenje sveta, koje se takođe menja prema našem raspoloženju. Rekao bih da postoji 18 milijardi svetova, 3 varijante po svakom čoveku. Bela siva i crna. Kada si raspoložen ili zaljubljen ili srećan ili... sve ti je roze, svi su ti prijatelji, ne primećuješ ništa loše ili ga minimiziraš do nule. Kada si zavijen u crno sve ti je crno okolo, kad ti se javi prijatelj ti kažeš «gde je baš sad našao da me zove» i sve ti je ružno i tužno. Sivo bi bilo nešto između, očigledno :-)

Na to nadovezivanje... se nadovezuje... slučajan razgovor od pre par dana, kada smo se šetali i nekoga sreli ko je čudno reagovao. Nebitno, neka žena se uplašila od čopora nas dvoje + dva psa i ukopala se kao da sreće čopor divljih zveri. I sad, Lola kaže da se ona ukopala, ja kažem da se uplašila. Lola kaže da je stala ko mutava i baš ništa da kaže, ja kažem da je čekala da mi prođemo. Lola kaže da je mogla bar da se nasmeši, ja kažem – njena stvar, možda je takva zatvorena ili trenutno neraspoložena. Lola kaže da je bila sva namrgođena, ja kažem možda su joj baš jutros javili da je neko umro i pošla je malo u park da bude sama, neće se sad smeškati prolaznicima. I tako se maltene posavđasmo. Ja instinktivno odbijam da mi neki trenutak, koji mi btw nije bio ni toliko važan, bude ružan. Radije ću naći opravdanje za nešto čudno, pokušati da ga objasnim (pa koliko toliko pozitivno), umesto da nešto osudim, procenim kao loše, bez dokaza. I tu se vraćamo na onih 6 milijardi svetova, u kojima odlučujemo da živimo. Onaj koji ljude oko sebe vidi kao namćore, živeće u svetu namćora. Onaj koji ih (ljude) objasni kao nespretne, neprilagođene, neutralne (ako ne dobre, ali svakako ne loše) taj će ipak živeti u lepšem svetu gde je okružen sa manje neprijatelja, slučajno loših i namerno loših ljudi. Dalje sam razmišljao dokle to može da ide. Gde je granica na kojoj još uvek živiš u sivom realnom svetu i logičnom razmišljanju, nakon koje prelaziš u roze svet iluzija i zavaravanja (tipa: jeste me čovek autom srušio sa bicikle, ali, sigurno je žurio na neko važno mesto)? Kako podesiti tu prizmu kroz koju gledamo (na) svet, da smo maksimalno zadovoljni a da nismo odlutali u religiju ili iluzionizam, da se nismo izgubili kao ono što bi klinci nazvali «tele u magli» i postali sekta od jednog čoveka? Da li treba smo radije pravedniji umesto nepravedniji, da na sve gledamo sa opravdanjem (pod jedan) a tek onda sa osudom (pod dva), a ne obratno?

Juče vidim dve žene u autu, bez registracijske tablice. Starije žene. Negde kod Šapca. Pogledam nakon što smo se mimoišli, nema tablice ni pozadi. A hbg, šta ćeš. Možeš reći da je kreten seo u auto, i ako se sudari sa nekim neće imati ni osoguranje, ni ona ni taj neko, bla bla. A možeš reći da sigurno nije njen auto, da joj je muž idiot i samo joj je rekao da slobodno ide da kupi nešto u Šabac, jer da kao nema pandura na tu stranu. Pa možeš reći da je mogla da ide peške, a možeš reći da sigurno ima bolesne kukove i gde će 8km peške, nego će plakati i moliti pandura da je pusti «samo do kuće» jer bi je muž prebio da mu je rekla da neće da ide u grad u nabavku. E a da je mene lupila, šta bih joj rekao? Ha?

važne stvari

ne znaš prosto dokle se rasteže taj opseg
"šta je ljudima VAŽNO" da bi o tome pisali:
evo kako to izgleda u Google Reader-u gde se sve slaže hronološki,
i nekada kada se ekstremi važnog i trivijalnog surovo dotaknu
ta šarena mešavina zaista izgleda mučno...

Loše Odluke obično donesu Dobre Priče

~

Zaista je na mestu pitanje da li nekome treba televizor ako ima 1500 ploča ;-) CeDe-je još nisam brojao, toga svako ima, dobiješ ih i uz novine i uz telefonsku karticu. A jest ih puno pristupačnije i puštati, CeDe gurneš u dvd plejer koji moš naći i za 25 Evra koliko košta tek jedan (od 4) konektora za zvučnički kabl, a bolje da ne kažem koliko koštaju jedan Kuzma gramofon i jedna ručica... dodaj vrhunsko pojačalo i zvučnike i izađe ko Fiat Punto... Pa valjda je bolje imati najbolji gramofon, nego najgori auto? :-)

 

I tako sam slušao neke ploče, NE Jefferson Airplane kako mi se podmeće nego nešto malo čvršće tipa Stray i Groundhogs, a usput sam sređivao neke fajlove, jer kad snimim ploču nekad se ne razdvoje pesme pa moram to ručno u MP3 Direct Cut. I tako mi uđe u uho stvarčica od Mire Furlan (i orkestra Ivana Slamniga) gde se takođe pominju Dva Dinara (samo bez ''druže''), ide ovako:

 

Tražiću po cijelom gradu dva dinara u komadu

Recite radi li taj telefon moram hitno nekog zvat

Stajaću u redu dva dinara vrtit po džepu

Skratite priču gospođo to je javni aparat

 

Ući ću u kabinu mirisaće po urinu

Pogledaću opet u svoj adresar da ne bude krivi spoj

Slušalicu  skinuću s kuke još vruću od nečije ruke

Gurnuti prst u brojčanik i okrenut tvoj broj

 

S tim da Mira uz odličan jazz vokal zajebantski naglašava i prekida stihove pa to ide:

 

''Tražiću po cijelom gradu, DVA

dinara u komadu''

ili

''Ući ću u kabinu, MI-

-risaće po urinu''

 

... i tako sam trčao i svo vreme mi se od celokupne prepodnevne rokačine samo to vrtelo kroz glavu! Dakle na taj faktor da mi se odbije pet minuta od rezultata!

 

Dakle iako će mi ovaj week izbiti na preko 20 sati na nogama, uglavnom pešačenja, nešto mi je došlo juče nakon preranog ručka, da stanem na vagu, i kad sam video cifru od skoro 70kg samo što se nisam onesvestio. Jesam bio podosta obučen no naviknut sam na 68 u odelu. Jeste gro obroka bila tečnost, no šta ćeš, brojke nas ponekad šokiraju. U tom nekom razmišljanju mi se premesti fokus sa toga KUDA bih pešačio ili joggirao, na to da li moram samo da joggiram ili mogu nešto i malo jače da otrčim. I padne odluka da odem da trčim, pa da vidim šta će da ispadne. Oprezno i kontrolisanim naporom, bez glupiranja. Setih se da sam proletos par meseci nakon prestanka sa trčanjem i prebacivanja na biciklu, trčao nekoliko puta na pravcu ka Zapadu, putem za Loznicu. Imam vrh jednog kupsera na tom valovitom terenu, gde mi je okretnica na 10.5km. I tada sam nekako relativno bez bolova mada uz zatezanje u zadnjoj loži prvo otrčao taj polumaraton za nekih 1h27, pa za 1h28, pa za 1h30. I išlo to tako na svakih par weeksa, dok se nisam povredio na Avali na trci na 5km. Kako je vreme prolazilo ja sam se sve manje istezao, od bicikle mi se dodatno skraćivali mišići i trčanje postajalo sve kruće. Juče sam mislio da ću nekako to ići na potezu od najsporijih 5'/km pa do najbržih 4'30''/km, pa šta ispadne. Uzmem patike za trening umesto cokula, ostavim kući jaknice i šuškavce i samo uzmem dole jednu trenerku i gore duks. I kačket ako opet počne kiša. I kako sam istrčao ja shvatim da su mi slabe noge, da mi kao nekako klecaju i kolena i kukovi, bem mu miša ipak sam još uvek bolestan. A jeste mi i puls bio visok, 80 kad sam stavio traku (umesto 50-60) i već 100 na kapiji (umesto 70-80). I tako krenuo ja da joggiram, za početak, a puls mi se odmah zakovao na 154! Isuse ja ću se srušiti u travu i blato (desno), ako se i ne otkotrljam levo u Kolubaru? Idem nekako više desno, za svaki slučaj. No vreme prolazi a ja ne padam, noge klecaju ali se ne saplićem, i tako nastavim da trčim, sad već hrabro grabim ka napred. Kako pojačavam puls se smanjuje i tako smo se našli na 148, no sa prvim kupserima se opet vratio preko 150. Ja usporim još više, on 156, ja skoro da trčim u mestu on 160! Ovo nisam video godinama, ovo je kao da trčim petaka, a ne odižem patike od zemlje ni koliko Petrova na NJ-Jorškom maratonu... a čudna stvar, nisam zaduvan. Četiri koraka udahnem, četiri koraka izdisaj, kao da mi nije nikakav napor, no pulsevi zakucavaju u plafon. Nisam ni trebao da nosim Polara, samo sam se džabe ''uzrujavao'' (... se tako kaže?). Nekako se uspentram na taj poslednji kupser i tu sam imao 47 minuta, dakle ići ću brže od planiranih 1h40'? Plan je teška reč, neka bude ''zamišljenih'' 1h40'. I računam da se vratim blago nizvodno za 45', to je... ''dva dinara u komadu'' ... to je, jebemti koliko je to ... ''mi-risaće po u-rinu'' ... to je 1h32'??? i tek tu mi sine da je to ustvari prebrzo, jer sam računao i na skorašnju prehladu, i na klizav asfalt, i na blato umesto suve trave i zemlje (prva i zadnja 2km), na vetar koji puno više smeta trenerkama i duksevima, u odnosu na bicke i uzanu majicu dugih pripijenih rukava kao što sam nosio na onim trčanjima u Maju-Junu. No vetar je bio zaista jak u povratku a ja sam osećao sve veću slabost tako da sam se zadovoljavao da tek zadržim istu dužinu koraka koju sam imao na blagim usponima. Na ulasku u grad sam ipak imao nakupljeno nekih pola minuta viška i shvatio da mi je bolje da još dodatno usporim i rastrčim do kuće umesto da zadržim isti tempo i tako dođem do punog minuta uštede. Tako je i bilo, vrlo ležernih zadnjih par desetina minuta i tako sam pokrckao zalihu i vratio se na ritam «47' u jednom pravcu» i utrčao u kapiju za 1h34'. Prosečan puls 154, pa dobro, jesam se odvikao od tih brojki preko 150 ali kad razmislim, to mi je oko proseka za prvu polovinu maratona? Jedino što sam sad zbog prehlade osećao klecavost koja nema veze sa prvom polovinom maratona nego eventualno sa trećom polovinom, nekako ovako sam zamišljao da bih se osećao na Čazmi... Verovatno mi se pride smanjio ukupan volumen krvi za ovih 20-ak dana zajebavanja i šetuckanja, da ne kažem de-treninga, tako da su visoki pulsevi možda bili i očekivani, da sam uopšte o tome unapred razmišljao. Ako sam gubio po minut-dva na 10-15 dana u sred proleća, onda nije ni strašno dodatnih 4' do zime?

 

Po povratku sam bacio kačket sa sebe, izuo patike, i legao na strunjaču da se igram sa kučićima narednih 10 minuta, i tako su me fino olizali da uopšte nisam morao da se kupam pa sam se samo presvukao u pidžamu. Umesto preporučenih BCAA i hidratno-proteinskih šejkova sam popio nezaslađenu šolju čaja od kamilice, a nakon sat i po odmora sam uzeo jednu Orbit žvaku bez šećera i otišli smo da se provozamo city bajkovima sat i po. Nisam baš bio živahan i uhvatio nas je mrak, ali ako sam se živ vratio kući i to je neki uspeh. Još malo pa ću postati polu-ajronmen. Crkla mi prednja sijalica na bicikli, još sam mogao i kaznu platiti...

 

Resumé: (jel se ovako piše?)

 

Ipak je bilo bolje da nisam išao na polumaraton u Bgd iako je bilo državno za veterane, jer realno sam mogao da zapnem i za ispod sat i po, a u grupi i po ravnom čak možda i par minuta brže. A onda bi me možda opet zabolelo grlo, a verovatno bih opet blago naseckao ložu. Ovako sam na celom trčanju bio zadovoljan jer me ništa ne boli, mada sam sinoć i jutros primetio da su mi bitno skraćeni i bolni mišići u obe zadnje lože – jer ipak jedno je pešačenje i potrčkavanje, a drugo je Trčanje. Višestruko istezanje je to dovelo manje-više u red, a za sedam dana je najavljen još jedan polumaraton, poslednji u sezoni. Ovaj je u Novom Sadu. Ako budemo oboje zdravi i raspoloženi, eto šanse da otrčimo bar jedan polumaraton u 2009 i da uđemo na liste polu- i maratonaca na domaćim sportskim internet stranicama? Vedremo...

 

Nek na oči mi padne mrak

Nek na vrata mi bane vrag

Ja znam da bićemo tu

Jer najjači samo ostaju

 

(Neca Falk)

Baterije

(tako je Lolina baka zvala bakterije) 

Deluje mi malo bolje opšte stanje, mada me još uvek malo grebe grlo a sinoć i noćas mi je i nos pojačano curio. Kao da je bakterijska infekcija grla. Ono kao kad popiješ nešto hladno, dva dana grebe grlo, tri dana curi nos, i posle toga pet dana iskašljavaš zelene klikere. Ako je virusna infekcija dođe i slabost u mišićima, i bar jedan dan povišene temperature, a ako je prehlada onda puuuno više curi nos a ne grebe grlo, i uvek je hladno koliko god ćebeta da nabaciš na glavu, a ne daj bože da izađeš napolje na vetar, odmah ti se glava zaledi. Bar je tako kod mene.

 

Jutros sam nešto po gradu završavao na city bajku i noge su mi pucale od snage, da je bilo 30° i sunce mogao sam na velikoj šajbni i najsitnijem zupčaniku da rolam tri sata i da se nežno preznojavam upijajući toplotu. Ovako sam uhvatio trenutak između dva naleta teškog pljuska i po običnoj kiši (koja tada deluje kao «kišica», hmmm) i prepešačio nekih par sati, a malo sam i potrčkavao nizbrdo na brže dođem kući jer su mi već bile propustile cokule/patike/hajking šuze. Glavno je da sam izmakao u vis iz smoga i magle (guste!) i malo uživao u vlažnom čistom zraku, mada se gore malo osećao vetar što mi u prvi čas nije prijalo jer sam verovatno bio dosta vlažan ispod svih tih šuškavaca jaknica trenerki i čega sve jok.

 

Tako mogu reći da polako nastavljam sa ne-odmorom ili polu-odmorom ili odmorom, jer kako već ko shvata ovaj period ružnog vremena. Moja je teorija da moraš da napraviš pauzu, kao kada si puno trošio pa sada moraš da uštediš. Da li ćeš da sediš kući bez trošenja struje i vode i telefona, jedeš šnitu kruha dnevno i piješ samo čistu vodu kao neki isposnik, i eto za pola meseca ćeš uštedeti pola plate, ako živiš u Norveškoj to je dosta para. A možeš i da smanjiš kupnju skupih vina, da ideš metroom na posao umesto Range Roverom, da svaki drugi dan večeraš kod kuće umesto u restoranu, da kažeš ženi da joj može nekad i švaler kupiti parfem a da nije na tebi sav teret, i takvim životom ćeš malo po malo uštedeti istu onu sumu kao da si postio pola meseca. No ovako će ti trebati tri meseca.

 

Tako nekako sada meni prolazi vreme, sedmica za sedmicom (jbg kad napišem nedelja za nedeljom zvuči kao da su to days a ne weeks, kad pišem tjedan misliće domaća publika da me vuče nostalgija za rodnim krajem pa se frljam hrvatskim, a kad napišem sedmica za sedmicom deluje kao da imam puno sreće na lotou).

 

PRVO sam mislio da napravim totalnu pauzu, ali sam se setio da posle toga neću moći ni želeti da počnem sa nekim Planom, jer najgori period tek dolazi, sneg bljuzga i hladnoća. Zatim (DRUGO) sam pomislio - hajd' da malo usporim ritam, da malo pešačim, potrčkavam, i naravno vozim u ono par retkih lepih dana što se omaknu u Novembru i Decembru, pa ću onda napraviti pauzu kad padne prvi sneg ili kad dojezdi iz pravca Sibira prvi front u debelom minusu. No kako prolaze tjedni (ha!) ja sam sve odmorniji, ćelije se obnavljaju, organizam se regeneriše usput se lakše suprotstavljajući prehladama virusima i ba(k)terijama. I tako mi se sada čini ČETVRTO, da će ovaj sve duži period «pod Ručnom» imati još bolji efekt na odmor Celog Mene nego što bih postigao desetodnevnim «Nerađenjem Ničega». Ili treba reći Rađenjem Ničega, ili Nerađenjem Ičega? Jedva čekam da ovo sve prevedem na Bugarski, xaxa xoxo!!

 

Kako bilo, zbog silnih problema u toku proteklih godina, neću smeti da trčim (u smislu trening) po teškoj i hladnoj kiši, po ledu, kroz sneg. To će sve biti pešačenje, a ako na kraju takvog dana budem osećao da se nisam dovoljno potrošio onda ću nabiti vokmen u uši i sesti na trenažer. Ne mogu više sebi da priuštim glupiranje u vidu trčanja u starim patikama, u lošim uslovima (a novih patika ni nemam toliko da mogu u 3 dana da promenim 6 pari dok se ostatak suši pod radijatorima) jer je upravo to ono što me povređuje. Previše teške odeće, loša obuća, teški vremenski uslovi, sve to duplo zamara od idealnog, plus ko će uopšte izlaziti u bljuzgu da bi trčao 5km? Pola sata oblačenja i svlačenja i sat pranja opreme zbog pola sata kaskanja? Ma dajte molim vas ... i šta dobijem na kraju – samlevene noge pa ne mogu sve do Maja normalno ni biciklu da vozim! Šajze.

 

Koliko godina treba živeti «na pola gasa» dok ne shvatim da je zdravlje najvažnije? A najpotrebnije mi je preko leta. Dal' ću ići biciklom na vožnje od 200km i još gađati 30 prosek preko planina, ili ću pak voleti da odem na neku atl brdsku trku, maraton, nije to toliko bitno koliko je bitno izaći iz zime zdrav. ONDA se sve svodi na to dal' ću ići 29 ili 30 prosek, i dal' ću biti na toj trci 11-ti ili 17-ti. A sve to je morate priznati puno manje bitno od onoga da li išta radiš preko leta ili ideš od lekara do lekara i googlaš svakih 15 dana novu povredu. Kao što su na Woodstock-u klicali NO RAIN, NO RAIN!, tako moja mantra postaje «bez povreda, bez povreda»...

U vremenu horoskopa

U vremenu horoskopa

 

Još ću poverovati u horoskope? Trebalo bi mi još par puta da se razvalim od treninga i personal best-sa u Aprilu, i raspadnem na Beogradskom Maratonu, pa da budem sto posto siguran. Ako u išta možeš biti siguran, no eto, rekoh to kao način da se nešto rekne. Isto tako se Ryan Hall raspao u Nju Jorku. Kao što smo čitali na njegovom blogu (ASICS America) da je mlatio kao blesam par tjedana pred maraton, bio sav hepi i uzbuđđđen, oduševljen i kako smo imali običaj reć u srednjoj - ''razduševljen'': dobio patike po meri, pa pete u guzicu maži maži, pa se razmaži. Zadnji deo maratona je trenirao na stazi, nemoj mi reći da su zatvarali raskrsnice kako je on projurivao u ranu zoru... Tempi, dužine, sve je dobro išlo dok je bio u svom znaku, horoskopskom. No ne lezi Herr Vraže, maraton je bio 01.11., u sledećem znaku, xexe :-) I šta ćeš, puklo se, raspalo se, kad na treninzima istrčiš svoje trke, na trkama rastrčavaš. Moraš dati, najbolje od sebe, kao što bi rekla omiljena Nina B. BajTheWej, imamo sličan trening, nas dvojica profija. Tip je 29km zvao «Tempo», a dva i po sata «Dužina». Ako on trči maratone za 20 minuta kraće od Dužine, to znači da bih ja trebao da trčim dužine 3h10', no kako sam ja uglavnom gledao da Dužine završim za 2h50' do 3h, iz toga proizilazi da sam bio spreman za maratone od 2h40'. Naučno dokazano, i matematičko-logički potkrijepljeno... No eto, nikako da mi se pogodi maraton «u znaku» (vidi naslov).

 

A što se tiče treninga, vidim da kolege počinju stidljivo da treniraju i da se žale :-) No meni kao da se nigde ne žuri. Svi smo nekako prepuni planova, chart-ova i Excel stranica, sa precizno popunjenim kolonama i redovima. Sve bajkovito, vidovito, učinkovito. A to što ću do tog cilja (ah) imati tri pauze po 15 dana što zbog gripa što zbog povrede što zbog nečeg čega se sad ne mogu ni setiti, to je sada nebitno. (ključna reč je SADA). No naravno da se nijedan plan neće ispuniti do kraja i prema očekivanjima. Inače bi se to zvala Sudbina a ne Plan. A ja, ja se odmaram aktivno. TOLIKO sam vozio letos, nedeljno po 20 sati Tempa (od toga bi se Ryan Hall upiškio), da sada mogu da se odmaram i do Maja, a kamoli ako razmišljam u bliskim parametrima tipa Nova Godina ili **************

 

... sledi nagla i podugačka pauza jer se završila treća ploča od Ray Charles-a u nizu koju sam presnimio na komp i sada moram da sve pre-kodiram iz .wav u .mp3 i da preimenujem fajlove u imena pesama...

 

u stvari bolje da završim

promjene

Promjene

 

Pola dana sam drndao gramofon jer mi je nešto prekidalo, pa sam mislio da je izvor problema u zvučnici. I na kraju se ispostavilo da u pojačalu jedno dugme prekida, moram ga odneti kod električara da to malo pročisti... Išli smo posle na neku sahranu, prošao najlepši deo dana. Da tamo nismo išli verovatno bi opet negde zapucali da iskoristimo «poslednji lep dan u godini» (stoti put) pa bi se smrzli od vetra i hladnoće. (jbg ne moš se smrznut od toplote?)

 

I šta sad. Ništa, namestio sam gramofon da opet stoji na sred sobe, kao u starim dobrim danima. Xexe. To je pitanje identiteta, iliti krize istog. Kad pomisliš, bogtemazo, pa šta ovo znači, zar sam ja OVO postao? Da mi je TV na sred sobe kao neki oltar, a da je gramofon u ćošku? Reko bi neko kad uđe, da je ovde na pijedestalu Veliki brat ili nedajbože Farma. Jerbo Tur i Điro se vrte po 3 tjedna godišnje, šta će ti TV na centru glavnog terena preko cele godine? I tako ja vratim gramofon i pojačalo u centar. Da se zna ko ovde stanuje. Pa tek onda naokolo razbacam ostatak kubika elektronike na sve strane, da ne smeta. Ako nisam odspojio i spojio jedno 100 kablova, obesite me na sred Terazija. Dva pojačala, dva satelitska risivera, tjuner, dvd rikorder, dva hifi videa, običan video, gramofon, dva para zvučnika, teve, kompjuter (i svi interfejsi plus dva UPS-a), kablovska i tv kablovi između svega, strujni kablovi od svega - a od čega pola direktno a pola na UPS, nekoliko lampi oko svega toga, i sve to na kraju spakovati da ne štrči šuma kablova nego da je uredno, užas jedan. Preznojio se deset puta.

 

U svom tom prespajanju sam morao da odspojim i wireless adapter i sada naravno iako sam ga nekoliko puta uninstal-irao i instal-irao, uporno mi govno javlja da ne postoje dostupne mreže! Tako da sam oflajn. I sad je ta razlika, iz naslova. Kada sam na vajrles-u, onda 24/24 imam google tj gmail. Onda otvorim novu poruku, i kada pišem za blog JASNO je pišem sa tim tonom kao da se obraćam nekom drugom, i to sve ispadne drukčije, PUNO drukčije. A ovako kada otvorim word fajl, i kada počnem da kucam «nešto što ću kasnije možda poslati na blog, a možda ni neću», e onda pišem skroz drukčije raspoložen. Nikome se ne obraćam, nego tek parlam sa samim sobom. Poput razlike kada trčiš uličnu trku u centru grada, naspram onoga kada treniraš sâm u sred mračne večeri kroz puste kvartove. Obučeš neke šugave trenerke, ideš lagano, trupćeš, niko te ne gleda, niti bi te (t)ko gledao, niti se tu ima šta za videti. To donosi neki mir.

 

I sad mi ostaje da razmišljam da li mi možda ovo više i odgovara. Da sedim u tišini dima svog, slušam neke davno zaboravljene ploče, presnimavam ih na kompjuter, i živim malo više oflajn? Uvek mi je to bilo kao JAO, pa ja sam oflajn, šta ću sad??? Pa ništa sinko, uživaj. Ne moraš nikakve tekstove čitati, ostavljati komentare, pamtiti gde si ostavio komentar da bi kasnije proverio jel ti neko odgovorio. A tek ne daj bože ako ti je neko nešto odgovorio, ajme, onda objašnjavaj da nisi to mislio što si mislio nego si kao nešto drugo 'teo reći, i tako satima. Na kraju dana pokvarena ploča: gde si bio – nigde, šta si radio – ništa.

 

Jednom ću kupiti taj plac u tri p.... materine na planini, cepaću drva za šporet, i neću imati internet. Svako jutro ću trčati po šumi i smejati se od sreće kad ugledam zeca ili srnu. (nisam pisao pre mesec dana o srni, a trebao sam, šteta...) Niko neće znati ni da li trčim ni da li cepam drva ni da li berem jabuke ili sadim krompir. Tek jednom ili dvaput godišnje ću se pojaviti na nekoj trci, otrčati 8km za 27' («ene kako je lako u tankim patikama po ravnom i po betonu, a ja naviko na cokule od pola kile, brdo i blato?»). Eto tako ja zamišljam sreću, a ne u velikom stanu u velikom gradu, sa adsl priključkom i srećom izraženom u megabitima po sekundi, ili u hiljadama evra sprcanih na karbonske delove za biciklu. U broju stranica koje možeš otvoriti na internetu a tek jednu od sto pročitati do pola? Dok pronađeš koja je ta «jedna od sto» vredna čitanja, prođe dan, i dan po dan, prođe život. Život mi se pretvara u sačuvavanje stranica koje ću jednom pročitati, i ta arhiva raste većom progresijom od one kojom sam sakupljao knjige i ploče, a i od jednih i od drugih imam po hiljadu zaboravljenih i nepročitanih / samo par puta preslušanih. Čekaj malo. Pusti vajrles. Kreni po redu. Ima pametnijih stvari. Nije sve baš tako hitno kao što može da izgleda.

 

Usput je prošao treći dan da me boli grlo, no iako je juče bilo puno lošije nego prvi dan, danas je možda ipak za nijansu bolje. Ionako nakon onog jučerašnjeg pešačenja od 3.5 sata po pljusku i susnežici (!!!) nismo danas bili raspoloženi za velika dela, tako da mi je prijalo tek dva sata lagane šetnje i sat i po na city bajku. (ta tri i po sata je računam kao «ništa», dakle kao da me je lično Lydiard rodio) Definitvno me boli zadnja loža od hladnoće, sto mu gromova moram opet nositi one Rucanor steznik bermude, to jest ''gumene pelene'' kako sam ih krstio pre dve zime... A šta ćeš, mišić po mišić, sve puca, sve se trga, jednom pokidan zauvek zakrpljen i nikad više nov.

 

Fwd: [s-ok] tek da

u zadnja tri dana sam rano ujutru (a kad ja kažem rano...) pešačio ili šetao 2 do 3 sata, a predveče lagano trčao nešto preko sat vremena. s jedne strane to je ispalo na 12 sati, a s druge strane je to sve (što bi rekao Lirdayd) onaj intenzitet "koji se ne računa" dakle zadnja tri dana nisam ništa radio. pa onda nisam ništa ni pisao.

šanpon

ma ništa, nađemo juče na pešačenju izgubljen spisak za kupovinu, od neke devojke iz lokalnog sela.
osim "brus i gaće" pažnju privlači spektar mesnih prerađevina (pašteta, salama, viršle, meso, pile !!!), kao i šaNpon :-)

danas smo prevezli neplanirano preko 100km, mauntin bajkovima!
ima taj neki puteljak, na toj nekoj (...) topografskoj karti, iznad Ljiga, koji ode negde ko zna gde, među veštice, i vrati se nazad na Ibarsku Magistralu, negde prema Rudniku. trt mrt... no čim pokušam da spojim dve karte u jednu na ovom kompu koji ima 1GB memorije, sve mi se zakoči. karte su vrlo pedantno skenirane i teške po desetak MB, nema šanse.

posle ručka, koji je trebao da me pripremi za malo sedenja i odmaranja, da bih nakon toga u sumrak malo protrčao, nekako se sve razvedrilo (NAVLAČENJE*!) i ja rekoh da bih se malo... provozao... jer kao deluje... da je otoplilo? 9° na suncu, kad se navuku oblačine uz severni vetar ko zna koliko je bilo... tek odosmo vamte tamte i u krug i do Ljiga i aj' da vidim gde ide taj čuveni puteljak... gomila nekih vikendica, nije loše mesto da se uzme neki plac od 30-ak ari, ako je povoljno, no ne videh nikog od meštana da pitam, hmmmm. spust je bio po makadamu, nešto lišća nešto blata, ugledasmo asfalt i sjurismo se do dna nakon nekih 60km. na najjužnijoj tački je zayebano okrenuti jer te čeka povratak kući koji je ka SEVERU odakle briše vetrina i sravnjuje te sa zemljom. navukle se oblačine, crno-crne, delovalo je da će da padne sneg! ja muški napred, parazitska polovina hronično u zavetrini, i tako još dva sata nazad do kuće. a šta ćeš, čovek je ipak žilava živuljka, sve izdrži, ako nema pihtije u glavi.

*memoare možeš samo napisati kroz fragmente:
na bici pripremama, 'iljadu devetsto devedeset i neke, sretosmo jednog frenda koji se vraćao u Budvu dok smo mi cepali ka Kotoru. on išao ka nama 40 i nešto, mi ka njemu 40 i nešto, računaj mimoišli smo se sa 90 na sat. i on sav napaljen euforičan i presrećan izvuče iz džepa neku kutijicu i pokaza nam, tako u prolazu. on je bio u žargonu "narkoman", mada ništa teško, samo neke Twinlab stvari i tako to, no uglavnom neka skuplja egzotika. nakon što smo se i mi vratili u apartman i skuvali špagete, pitam ga ja sa vrlo ozbiljnom facom: "je li S****, šta si nam ono pokazivao u kutijici od Brufena?" ... na šta on napaljeno poče da se breca: "kao prvo, nije bila kutijica od Brufene!" ... a nakon čega ga LJ**** brže-bolje prekinu: "ćuti bre budalo zar ne vidiš da je NAVLAČENJE?!" :-)

a jesam juče isfušerio... ja sam u stvari ZAISTA imao nameru da sve potanko objasnim, i dovedem u vezu ponašanje sportista u trci (ili grupnom treningu) sa naučnim objašnjenjem fight or flight odgovora, i ZAISTA sam došao do svih potrebnih podataka, ali kako ne pišem diplomski rad ni doktorat odustao sam nakon same naznake ideje i kratkog objašnjenja, i ostavio svojim prijateljima da sami dođu do istog zaključka.

a ni Ničea nisam baš skoro čitao, samo par knjižica pre jedno 10-15 godina. (ovde ide smajli koji prikazuje kuče sa šapama preko očiju u tzv "STIDI SE!" pozi). Volju za moć sam čitao još kao tinejdžer i naravno da se više ničega ne sećam, a trebalo bi i bibliotekarku pitati zašto mi je to uopšte davala kad je morala videti da ništa neću razumeti (naime sa sedamanest sam izgledao kao da imam trinaest). no verujem da je on sve to skužio... naročito ako sam ja sFatio sa 46, pa morao je i on sa 44, eto toliko mu dajem fore :-)

bež' Ivane, moja ružo,
ćale mi se naoruž'o.
u vazduh će sve da digne,
ne daj bože da te stigne!

fajt or flajt

setio sam se makar jedne zaboravljene teme!
(zašto sve mora da se analizira i objasni?????)
to grupno jurcanje, bilo da je trka, trening, trčanje, bicikla, skijanje, vožnja autocestom...
gde je tu nauka da mi pomogne sad kad mi je potrebna?!
evo opisa, lakše je čitati strip nego knjigu :-)
dakle sa jedne strane me pretiče kolona vozila, sa druge strane me prolazi voz (vlak).
nesvesno ubrzavam na bicikli, iz nekog vozikanja dospevam u polu-tempo, brzina mi poraste za 5 km/h.
niko mene ne juri, niko me ne tera da idem brže.
jednostavno me situacija "nosi".
svuda oko mene nešto juri, svi me prolaze.
sve ode, ja ostado' zadnji?
poješće me neka divlja zver, ili će me udariti grom?
zašto kad stado ovaca potrči preko puteljka, zašto odmah baš sve potrče?
i to ne kao kad krenu ljudi na šetnju, nego je kod ovaca to uvek full mazačina, jedna drugu preskače.
nijedna ne voli da je zadnja.
sad se dalje sve svodi na to da li ću ja googlati do besvesti, čitati textove, prevoditi, povezivati...
slobodno nastavite čitanje na http://en.wikipedia.org/wiki/Fight-or-flight_response
tu sve lepo piše... zašto ja (i svako od nas) ubrzam kad je okolo gužva...
maratoni, ulične trke, treninzi, sve naučno objašnjeno.

bol

i tako je prošla trka...
prekjuče sam mislio da ću je možda i odjoggirati, no juče sam se predomislio.

znate ono kad vam se dogodi nešto full nepredviđeno?
kada vlak izleti iz tračnica?
gledaš ispred sebe i sve ide kontra od onog šta si zamislio,
i glupo ti je da vičeš JAOOOOOO jer u tome više nema nikakvog smisla niti spašenja.

odakle da počnem, kako da nastavim?

događalo se da padnem sa bicikle baš kada sam prvi put (ili tu negde) na trening poneo novi dres.
kotrljam se po asfaltu,
onda prestane kotrljanje i samo se nastavlja ono pakleno rozanje,
deranje.
surfujem na ramenu i noge su mi negde u zraku,
bicikla odlazi popreko kroz krivinu,
i jedina stvar koja mi pada u tom času na pamet je
"OH NE, CEPAM NOVI DRES"?????
glupavo, ha?

kako bi rekla Katie Melua u jednoj p(j)esmi
"DIRKE KLAVIRA SU CRNE I BIJELE,
ALI ZVUČE KAO MILIJUN BOJA U TVOJOJ GLAVI".

za sve postoji crno i belo, i za svaki događaj postoji milion doživljaja.
prođe maraton i dvesta ljudi ima dvesta priča o tom maratonu.
prođe trka u Valjevu i nekoliko (čitavih) učesnika ima nekoliko verzija trke.

ah da, baš sam planirao da napravim blog u obliku stranice Atl Kluba Metalac,
ma zaista sam mislio... ovih dana... ove zime...
a sad me je jedan kolega pokolebao, jer me je citirao kao najgoreg lutalicu kroz blogove...
to me ne sme pokolebati! :^I

dakle dani su tekli kao u sonati, tri stava:
ono šta sam planirao,
ono šta je promenilo tok,
i ono šta se desilo.

plan je bio: juče popodne sat vremena odmora, pisanja bloga i tako to,
zatim da odgledam na RaiSport jednu uličnu trku (Baldini, Lebid, i sto kenijaca),
zatim da malo vežbam i istežem se, to jest ne malo nego sat vremena,
i zatim da malo odjoggiram i napravim par ubrzanja.
i danas na trku, pa makar je trčao penzionerski, da ne kažem "Hemoroid Tempo" (TM* Bojan Marić).

no prvo sam umetnuo neke "obaveze",
neki pressing koji sam morao da otrpim prema onom što sam potpisao "u dobru i u zlu".

zatim se taj pressing nekontrolisano odužio na sat i po,
tako da mi je promakla ta trka na RaiSport,
i nakon svega sam imao dva i po sata fore do mraka
pa sam otišao na pešačenje da malo prov(j)etrim glavu.
stigao sam tako na 300m (preko sto spratova/katova) iznad kuće,
i odatle odlučio da sjoggiram nazad.
to se nakon palatalizacije kaže: zdžogiram???
tako sam z-dž-o-gi-ravao kući po nekih 11 km/h (čitavih) i bio srećan da je to brže od šetnje,
a koliko je sporije od trčanja, e o tome nisam ni razmišljao.
ionako sam bio u nekim patikama/cipelama/ne-d'o-bog-nikome-da-u-tome-trči-nizbrdo...

no sve prođe bez problema.
(a kakvih ćeš problema imati pri zdžogiravanju od 11km/h nizbrdo???).
i ja stigoh kući na mrtvim nogama svestan da je ovo poništilo sutrašnju (današnju) trku.
šta ću ionako na trci? sa idejom da joggiram kao idiot?

korak napred:
od trke ionako ne bi ništa,
jedan čiča je startovao sa srednjoškolcima, istrčao 800m za 3.5' i pobedio u kategoriji veterana!
od seniora na 10.5km su bila čitava trojica, išli su čini mi se 32'48'', 33'09'', 33'58''.
ja pratio ovog trećeg (FREND!) na bicikli, i malo mu kao moralno pomagao...
posle toga je došlo par juniora oko mog rekorda staze 36' i nešto,
i posle toga pustoš, pa prvi policajci i vojnici, jer ovo je ionako "njiihova" trka)

korak unazad:
i tako se jutros probudim svestan da mi zadnja loža nije baš za trke.
u'fatim kučiće i odvedem ih na kej sat vremena, malo se jurili u krug (svi) i vratili kući.
posle toga sednem na mauntin bajk i odem jedan krug prema brdima i nazad,
napravio 54km za dva sata ali sa puuuuno visinske razlike.

(ciklomaster mi nakon 14.8km pokazao tek 14.5km,
zar je moguće da full naduvane gume toliko promene obim kotača??)
no bar sam znao da kad vidim brzinu 29.0, da je to u stvari 29.6!! hehe...
od kuće sam izletijo na 10°, kroz Mionicu je bilo 8° i magla, a u Brežđu je bilo 14° i gnjilo.
odatle sam se sjurio u dolinu, moleći nj.v. Boga da se ne prospem ni u jednoj vlažnoj krivini,
i izgleda da me je danas častio parčetom te torte zvane Sreća.

sve što sam opisao se završilo u 9h10, pa sad računajte kada sam ustao!
da ne pominjem doručak, brijanje, istezanje, i tri presvlačenja pre treninga,
kao ni tuširanje i marendu posle treninga...

i nakon svega toga odem(o) na atl. trku da bi malo pomagali i sudili.
start prvih kategorija je bio u 10h.
pomaganje se svelo na: "deco, samo pratite ovu tetu-učiteljicu do cilja"
(šta, ja postala Učiteljica? - uskliknu zbunjeno Lola)
a do cilja je bilo 200m za predškolce... (?)

ja sam pak predvodio prve treće i pete razrede kroz 800 metara,
a do sedmih-osmih razreda sam se umorio i odustao:
"ko ne zna da se spusti 800m cestom bez raskrsnica i skretanja, taj slobodno nek zaluta!"

posle toga smo pratili seniorsku trku,
ali kako nije bilo novčanih nagrada tek par njih je došlo "zbog treninga".
poredak u cilju je bio Cerovac - Vukajlović - Bogićević.
no našli smo par trenera da malo popričamo, srećom nisu bili samo domaći klinci na trci.

- "nema vam Prijateljice, da dođe na trku?
dete joj je u Valjevu, mogla je i da iskoristi priliku da svrati?" - reče Trener...

- "ma, ako nema para, nema ni Prijateljice, a koga još boli dupe za dete?" - odgovorih melanholično.

"DIRKE KLAVIRA SU CRNE I BIJELE,
ALI ZVUČE KAO MILIJUN BOJA U TVOJOJ GLAVI".

evo nadoknadio sam tako tih jučerašnjih sat vremena pisanja bloga,
mada sam danas naravno pisao o drugim stvarima od onoga što bih pisao juče.
imao sam u glavi nešto o treningu, nešto VAŽNO, nešto SPEKTAKULARNO!
i da me ubiješ ne mogu se danas setiti šta je to bilo! :-( 
f*ck!!!

okreni stranicu

Here I am On the road again,
There I am Up on the stage
Here I go Playin' star again,
There I go Turn the page

ovo je ono, praviti se pametan nakon što se nešto već dogodilo:
"prâvih se stvari, uvek kasno setim" - Vlatko Stefanovski,
iliti "lako je biti general posle bitke"...

u stvari sam hteo samoironično nešto da se proseravam na temu "dan kada je džoger postao trkač" (xexexe) kad je posle večere sa kompjutera grunuo pomenuti hit od Metalike (a u stvari obrada balade Boba Sigera) meni dođe smešna sva ta priča "evo me opet na drumu, na pozornici, opet glumim zvezdu, okrećem stranicu..." jer se radi o tome da sam par dana nakon što sam otrčao 11km za sat vremena danas otrčao 12km za sat vremena i smejao se kako ću napisati u dnevniku da ako ovako nastavim za mesec dana ću trčati 20km za sat vremena...

(na drugu temu) "jer umoran starac sam sad, mada izgledam mlad".
jbg prijatelju (u padežu to zvuči "Željko Bebeče"!) dok izgledaš mlad nemoj kukati, jednom kad budeš umoran starac a izgledao kao krpa onda najbolje legni na tračnice i uključi vokmen na max, i zažmuri, i nećeš ni znati kako i kada se završilo taj poslednji song...

(na treću temu) napravio sam u iTunes nekoliko Playlist-a, i nazvao ih "radnja", "trening", "blue"... pitki tonovi za posao i tihi bekgraund, rokačina za pred trening i lagana depresivno-melankolična smesa za trenutke nezadovoljstva (ničim izazvanog btw).

"pitaju me za tebe, a ja ćutim..."

(na četvrtu temu) pokušao sam danas da se suprotstavim samome sebi i da uradim šta treba a ne šta volim, dakle fakin' ručak u vreme ručka. nakon toga sam blejao par sati i uglavnom se odmarao jer smo se pre toga vratili sa bicikle gde sam crkao od gladi i raspao se od bola u ramenu, zbog vetra.

"u ovo malo života već sam svašta probala,
i nemir i suze, i kakvog je okusa izdaja..."

i nakon toga sam srljao u taj drugi trening (ovo zvuči tako neopisivo profi!) no nikako da se pripremim za taj trenutak, bole me leđa, noge, sve. puštam taj "trening" Playlist i nakon nekoliko živahnih ritmova ("Djelem, djelem, lungone dromensa" - http://www.romani.org/local/romani_anthem.html) i par desetina minuta ležanja na podu i pokušavanja da uradim neki set vežbi za leđa... nikao da prođe to potrebno vreme i da mi organizam da signal "ok" da mogu opet nešto sitno da se uskoprcam. polako dolazim u raspoloženje pod opisom "minimum potreban da bi se uopšte razmišljalo o izlasku u opremi za trčanje".

"kako si glup, u svoj nezrelosti, dragi moj"

još uzeh i štopericu i mizuno neke sa brojem 12 što sam ih kupio još proletos a nosio tek par puta. više mi se smučilo trčanje u starim isprangijanim krševima koji svi imaju po 1500km! more mrš! (bre)...

trka (10.460km) je prekosutra, a najavljena su dva lepa i topla dana. dakle sutra na biciklu, pa šta ostane od nogu za sredu - ostalo je. i posle trke opet na biciklu, jer nikad ne znaš kada će nas zatrpati neka lavina i zapečatiti nam sezonu.

"čuj me ti, nađi snage mijenjaj svijet,
budi isti kao more što valovima mijenja svih obala lik"

pobeže ovca! zovite lovca!

vegetarijanci neka preskoče ovaj paragraf, zbog mogućih duševnih bolova:

pre par dana na pešačenju ugledam na padini čopor ovaca (xaxa) i padne mi na pamet da je ovčije i jagnjeće meso u stvari još uvek "prirodno". uglavnom! jer baš taj dan smo kupili u radnji koja ima veliku pećnicu i vrši uslužno pečenje, dakle kupili smo jedno pile. to "pile" je ispečeno imalo 1.6kg i evidentno je bilo sa neke farme za tov iliti uzgoj, ali sigurno ne odgoj (xexe). mast okolo a i meso nekako masno. kao prase. isti je slučaj sa teladi, govedima, svinjama, ribama, šarane u ribnjacima kljukaju raznim brašnima i koncentratima i prošle godine nam je jedan lekar pričao kako u tim šaranima ima više onih "loših" masnoća kakve nalaziš u svinjama, nego što imaš masnoća kakve očekuješ u ribi. praktično jedino zdravo meso ostaje tzv divlja riba, divljač, i jagnjetina :-) dobro, i morski plodovi, i ako se još nečeg nisam setio... jedino treba to jagnje dobro ispeći da iscuri iz njega gro masti, dati punici masnije delove, a onu izdinstanu krtinu pojesti.
takođe sam se naslušao mnogih kako trube da su ribe zagađene jer su vode zagađene blać truć no u to baš i ne verujem, neće niko ribariti u Hamburškoj Luci nego će da svitla mrežu negde 50km daleko gde je voda čistija i od ove koju pijemo. tako da je van pameti pričati da je "voda zagađena a riba puna olova i otrova", to je full paranoidno.
mlečni proizvodi se svi dobijaju od mleka koje se muze po štalama iz kojih krave ne vide ni sunca ni trave godinama, tako da je pitanje šta sve završi u tim sirevima i jogurtima... takođe kad dobiješ jaje sa farme ne znam da li je jaje uvek isto jaje ili je novo jaje drukčije od starog jajeta jer nove koke jedu govna dok su stare koke iskopavale (iš-če-pr-ka-va-le!) crviće? mislim, jaje je jaje, ćelija, deoba ćelija, trt mrt, valjda bi jaje uvek tebalo biti isto? moram pitati frendicu molekularnu biologisticu! :-) tako da možda ima neke nade u jajima, da se tako izrazim. što bi rekli klinci, sve otišlo u genetski inženjering, do jaja. e ako ipak nije otišlo full "do jaja" onda ćemo malo više jesti jaja, valjda.

uglavnom, da je trava dobra i lavovi bi je pasli, no oni znaju da je antilopa slađa.

novac nije faktor :-)

čitam sa patrčević-evog sajta:

"Slijedila je projekcija fotofrafija sa najtecanja na Hawaiima, od samih početaka do danas. Podosta crno-bijelih fotografija i pomalo tužna muzika u početku meni je davala dojam kao da se radi o počecima nekoga sporta sa početka prošloga stoljeća a ne o natjecanju starom tek 31 godinu."

ovo mi se sviđa, jer inače bi uz techno muziku i color postere sve delovalo "kao juče", što bi bilo obrnuto od zamisli. do pre 21 godinu ja sam još uvek sâm razvijao filmove i pravio fotografije duboko u noć (kad je najcrnji mrak) tako da ako je neko u sloveniji još uvek pravio crno-bele fotke pre 31 godinu nisam uopšte iznenađen, a kao umetnički efekt je neko možda namerno napravio crno-bele fotke od starih kolor fotki.

"Napravljena je i mala statistička analiza rezultata kao i neki zaključci dobivani na osnovu anketa koju su, u tjednima prije događanja, ispunili SLO ironmani ali i oni koji to jos nisu, a željeli bi postati. Iako su radi malog broja uzorka dobivani rezultati upitne vjerodostojnosti ipak je bilo zanmljivih detalja. Jedan od njih je npr onaj koji govori o tome što za sebe misle Ironmani naprema onome što o njima misle oni koji to nisu…"

u sledećoj rečenici saznajemo deo odgovora...

"Što je potrebno za završiti Ironman? Najviše njih je sa obje strane reklo da je to upornost i izdržljivost, a svi su se složili da je novac najmanji faktor."

to bih ipak objasnio tako da je za one kojima novac nije faktor najvažnija upornost (a izdržljivost se dobije godinama treninga), dok oni kojima je novac najveći faktor mogu svoju upornost i izdržljivost okačiti mačku o rep i nastaviti sa treninzima trčanja od preko 40km i bicikle od preko 200km. dakle kao i uvek, i ovaj odgovor zavisi od toga koga si pitao. novosadski maraton neće propasti samo zato jer ima puno ljudi kojima je zagreb predaleko i preskup.

"Bilo je i neobičnih podataka poput onoga da bi najviše SLO Ironmana na večeru najrađe otišli sa Brad Pittom :)"

pa ako je u anketi bio ponuđen izbor između pitta, busha, i onog pevača što đuska latino-cajke, koga ćeš izabrati? sigurno nije u konkurenciji bio neki pro ironman, armstrong, ili nedajbože kara gučer.

Polumaraton

Deset minuta sam tumarao i prebirao po html kôdu kako da odmaknem
tekst od naslova posta, i jedva nađoh gde da ubacim tu liniju
{padding-top:5px; ... }

Ako saberem ranojutarnja 3km lagane šetnje sa kučićima uz reku, pa na
to dododam 7km laganog trčkaranja sa Lolom posle doručka, i ako na to
još dodododam 11km laganog trčanja sa intervalima
lagano-do-srednje-laganog-do-srednje-nelaganog trčanja, tako dođem do
zbira od 21km na nogama u periodu između buđenja i evo još malo pa
ručka. Heh.

A juče sam opet fulao ručak. Ma jednom u par meseci se pređem, i onda
to kao bajagi «zapamtim», no ta memorija traje (očigledno) negde oko 3
meseca i otprilike onda mi opet sine ista ideja. To je ona pomisao da
udarim po normalnom ručku ali prerano, u vreme prepodnevne marende.
Tako sam jurišao na piletinu i pečene paprike, samo da bih se nakon
toga ipak «nešto malo zasladio», a dan je kulminirao time da sam se
uveče nakon «nešto voća» muški nakrkao mueslija! Mrak pada a ja krkam
muesli kao da ću da idem na neki noćni maraton. Možda sam zato danas i
bio ovako over-raspoložen tokom prepodneva, ispalo mi je to sinoć kao
pasta party? Čak me ni noge nisu naročito bolele, kao da se virus
definitivno povlači u defanzivu.

A to sa obrocima, to je interesantno. Naime retko kada sam aktivan
uveče, meni je grafikon raspoloženja za aktivnosti jedna prava linija
koja sa maksimuma koji je ujutru dolazi na minimum koji je uveče.
Uopšte nisam nikada bio tip za večernje treninge, od toga se samo
razbudim i provedem pola noći u prevrtanju i zurenju u plafon (to jest
u mrak, no vrlo dobro znam da je gore plafon!). I shodno tom
individualnom akcionom planu, i obroci mi se samo «traže» tako da mi
podmire energetske potrebe pretežno u prvom delu dana. Ujutru moram
dobro da se nakrkam, u podne takođe, a posle toga ne moram ništa ni
jesti, moš mi dati i samo flašu piva. Dobro, ako je leto i vrućine,
onda onu flašu od 2l. I sad gde je tu poenta da se bacim u 11h na
ručak, samo zato jer mi je fino zamirisala piletina? Šta bih sad
trebao, još uz to da popijem čašu vina i da se bacim u fotelju i da
gledam te-ve još par sati, i onda da legnem da spavam... hej pa to bi
bilo oko 15h popodne!!!??? I tako mi je lakše da pratim šemu
doručak-užina do podne, jer mi ta užina ili daje oporavak ako sam
trenirao pre podne, ili mi daje energiju ako ću na trening posle toga.

(isuse ova anja person ima 200 kila, rodila majka krmačicu)

E a sad ide druga priča koja je totalno suprotna od ove: na primer na
pripremama, zadnji put sam negde bio duže kada smo išli pre 3 zime sa
atl. Klubom na planinu. Tada smo išli pre doručka na lagano trčanje,
mada smo pre toga uglavnom svi već pokrckali po par keksića, i zatim
pravo na doručak. Doručak je bio po modernim shvatanjima «junk-food»
jer je to bio običan beli hleb i čaj bogato zašećeren, uz šta je bilo
ili industrijskog jeftinog pekmeza (puno šećera sa nešto malo voća i
dosta sredstava za želiranje) ili viršli ili nekih sumnjivih bureka.
Nakon toga predremaš pola prepodneva i vrlo rano odemo na ručak, koji
je bio pravi ručak, dakle kuvana jela. I nakon tog ručka u podne, išli
smo na trening u 15h da bi stigli da se vratimo pre mraka, i uglavnom
sam na tim popodnevnim treninzima točio kao mašina.

No tu je i veliki psihološko-emotivni faktor. 1) znajući da je trening
u 15h, nisam ni razmišljao o tome «kada ću na trening». Kod kuće bih
radije otišao na trčanje odmah nakon obroka, iz nestrpljenja, da se
što pre istuširam i da sam što ranije obavio sve što imam za taj dan.
Naravno, ko će na trčanje sa stomakom punim mesa i kuvanih krompira?
Bolje je pojesti par medenjaka i jednu bananu, i popiti ness-kafu... i
to poželjno onu Strong verziju. 2) nakon tih PREranih ručaka nisu ni
treninzi bili PREkasno, tako da nisam imao problema sa (ne)spavanjem.

Tako dođem do TP (tačke pomirenja) između te dve priče: ako postoji
neki jak, uglavnom spoljni, faktor koji će mi razrediti aktivnosti
tokom dana, onda mi nije problem ni da razredim obroke kao i da im
variram sadržaj. Ako pak shvatim DAN kao maraton ili jednu dugačku
beskrajnu aktivnost, onda su mi kod kuće obroci samo «okrepe» i
logično je da u kratkim prekidima između raznih aerobnih ekspedicija
neću nigde zasesti da pravim roštilj ili zaleći da srčem pasulj. Dođem
do pitanja samokontrole i poštovanja plana (ako bih ga pravio), i onda
odjednom sve paše, sve je moguće, nema problema sa sastavom obroka ako
posle njega mogu da izdržim miran 3 sata da se to svari i «prođe»
odnosno treba isplanirati popodnevni trening u nešto ranijem terminu
da bi bio dovoljno odmaknut od odlaska na počinak. Sve to su stvari
verovatno normalne za većinu, a ja izgleda moram da se izborim da ih
shvatim.

Na sve to dolazi ova zimska promena vremena, sadašnjih 18h kada je već
pada mrak će se ubuduće zvati 17h, a 7h kada počinje dan će se ubuduće
zvati 6h. Bar sa jedne strane taj pomak donosi nešto dobro, neću
doručkovati u mraku! Gledano sa stanovišta zimskih maratonskih
priprema (lagano ujutru + trening popodne) i taj rani mrak mi
teoretski odgovara jer ako ću da se vratim kući do 16h30, onda mi nije
problem da ručam u 17h i da legnem u do 22h. Ostanu još dva problema:
radije volim da jurim ujutru nego popodne, i radije ću otići ujutru
20km nego 10 ujutru 10 uveče, iz sličnog razloga. Ja sam tip koji voli
da «obavi stvari» a ne da nešto razvlači preko celog dana. A ionako
nigde ne piše da ću se ja zaista «spremati» za nekakve maratone: zimi
jednostavno ne mogu drukčije da provodim vreme napolju osim peške. Za
maratone je pak potrebno i par drugih okolnosti kao npr da zima dugo
potraje (da ne bih skočio na biciklu i prerano zaboravio trčanje), da
mi se ne pojavi nijedna povreda, i da se ne zasitim trčanja i zaželim
bicikle baš kada počnu prolećne atletske trke.