subota, 12. prosinca 2015.

decembar

svakakve sportske priče možeš da nađeš na ovoj Vikipediji u sekcijama koji naizgled nemaju prevelike veze sa sportom. ekspedicija istraživača antarktika koja je krenula iz baze (ivica okeana dokle ih je dovezao brod) trebala je da dođe do kampa 800 km udaljenog. sastojala se od tri čoveka na sankama i gomilom haskija koji su to vukli. jedan od njih je bio specijalista za planinarenje i skije, u okviru svojih istraživanja. nakon relativno brzog napretka, nekih 500 km i par enormnih glečera kasnije, jedna zaprega propada kroz sneg i nestaje u dubini ledene pukotine. ostalih dvojica odluče da se vrate nazad jer su im zalihe hrane blizu minimuma. (u članku to piše tek kasnije, u detaljnijim opisima, da su upravo na toj saonici bile namirnice). usput ubijaju jednog po jednog psa da bi imali hrane tek koliko da prežive. kada su ostala tri psa, prvo je stradao Haldane, 21. decembra. za njim Pavlova, i dva dana pred novu godinu poslednji, Ginger. malo mi je čudno da su u 8 dana ubili tri psa, koliko god da su bili gladni, a čekalo ih je još mesec dana puta. objašnjenje je možda da su zbog nedostatka hrane i psi bili iznemogli pa ni za šta drugo nisu ni mogli da posluže, no opet, poslednja dva su sigurno mogla da pojedu neke ostatke od svog druga, tako da mi tu nešto ipak ostaje nejasno. oba istraživača se razboljevaju a jedan umire tokom tog povratka. današnje teorije ukazuju na trovanje ogromnim količinama vitamina a koji se nalazi u džigerici haskija. poslednji preživeli se polako vuče prema polaznoj tački ali ne zaboravimo da je i povratak dugačak 500 kilometara. otpadala mu je koža sa tabana, pa ih je umotavao u krpe ispod nekoliko slojeva čarapa. pravio je krampone od eksera i pokušavao da ih zabije u drvene daščice koje je vezivao za stopala, da se ne bi klizao po strmim delovima leda. zbog surove klime i samog terena je dnevno uspevao da pređe po jedva 3-5-8 kilometara. par puta je upao u iste one pukotine koje su pojele prvog čoveka ekspedicije, ali je bio vezan oko struka, konopcem za sanke, pa je uspevao da se izvuče nazad na površinu. toliko o svima nama koji već 43 km po asfaltu između dva špalira navijača i sa čestim okrepama nazivamo "ultra". HA... HA... ha. ultra pelene za ultra endurance sranje su nam potrebne. elem, teško bolestan i iznemogao poslednji istraživač dolazi na samo 9 km od polazne tačke, gde ga hvata snežna oluja u kojoj ostaje zarobljen još nedelju dana. napokon uspeva da po ledu krene nizbrdo prema bazi, i dolazi tamo samo par sati nakon što je brod, koji ih je čekao tri nedelje, isplovio. u bazi je ostavio šest dežurnih ljudi. to je bio početak februara što je otprilike simetrično početku avgusta na našoj polulopti, no previše prema južnom polu da bi iko tamo osetio "leto". datumi koji nam dolaze sutra-prekosutra uokviruju ovu priču, jer je onaj prvi mučenik upao sa svojim psima u ledenu pukotinu 14-og decembra, a preživeli od trojice je dočekao brod u isto vreme sledeće (1913) godine. kakvi god nemogući uslovi da su mu bili u ta dva decembra, možeš misliti kako se provodio u letnjim mesecima kada je tamo bila zima. evo vam i prognoze za narednih deset dana, da vidite kako tamo izgleda usred leta. plus, slika putanje ekspedicije, i poslednja fotografija kada su kretali na put. pardon, na ultru.








Nema komentara:

Objavi komentar