utorak, 22. prosinca 2015.

Onaj K

evo još jednog uživog prenosa padanja mraka. nije što volim sa padne mrak, naprotiv, nego sam ceo dan bio zauzet i tek sad sam seo da se malo odmorim. pa ću umesto da izjurim u zadnji vidljivi čas, dočekati još jedno nevidljivo trčanje, to jest mračno. noćno. buuuuu... smog se ionako već navukao tako da će mi biti lakše ako ga ne vidim. nemam pojma ni koje ulice su osvetljene, da ne odem u neki mrak pa da se sapletem ovako umoran. ali o tom potom.

imam u glavi jedan blog, ali još uvek NE onaj koji sam obećao triCkerima o trci u Rovinju, nego o laganom trčanju u ponedeljak ujutru, nakon dve vikend trke a pred putovanje nazad.

to je onaj neki maratonski trip da uvek hoćeš da ubaciš još nešto, još negde. tipa šta su dve trke, biti na moru i u petak i u subotu i u nedelju i u ponedeljak, a u ta 4 dana samo dva puta trčati po desetak kilometara? sranje! nosio sam se mišlju da u nedelju uveče odem u mali trčeći obilazak Opatije ali sam odustao u korist zajedničke bračne šetnje od sat i po. tako se sav zadatak prebacio na ponedeljak.

probudio sam se prvi put sa osećajem "uff ništa se nisam naspavao, ako je već negde 5-6 ujutru ovo će biti jaaaako mrtvačko trčanje!" ali sam odahnuo kad sam video da je tek 1 ujutru. sledeći put sam se probudio u 4, i više nisam zaspao. em sam znao da je prerano jer sviće tek negde pred 7, em nisam hteo da budim Lolu tako rano, em sam mislio da će me dodatnih sat ležanja još malo odmoriti, makar i ne spavao nego samo tako gledao u crni plafon.

ustao/li smo u 5:15, doručak, bla bla, i pustio sam atomsko sklonište sa telefona iz čistog poštovanja prema kraju bivše juge u kojem boravimo (kvarner/istra). krenuo sam negde oko 6:10 i navodno sam rekao Loli da ću se vratiti do pola 9, mada sam svo vreme trčanja razmišljao koliko kilometara fore imam, da bih se vratio do 9.

prvih 7km ide ulicama Opatije/Ičića/Ike/Lovrana, i iako je prolazilo puno automobila uglavnom prema meni (ka Rijeci) nisu mi smetali jer svo vreme postoji trotoar. a i ulice su super osvetljene. tu me je neprijatno iznenadio prestanak trotoara, no posle par minuta početnog šoka sam se nasmejao samom sebi jer sam izgleda podrazumevao da je hrvatska baš toliko bogata država da bi napravila trotoar duž cele istarske obale. malo kasnije sam stigao u neko selo koje se zove Kraj i bogme nije mi bilo prijatno. nisam religiozan ni sujevjeran ali kad u mraku susrećeš aute po krivinama poslednje o čemu ti se razmišlja je "kraj" pa čega god bio.

e dotle je već počelo lagaaaano da sviće, i kad sam prilazio Mošćeničkoj Dragi videh u daljini na jednom brdašcetu neku osvetljenu crkvu/utvrđenje/toranj/nemam-pojma-šta, i kroz glavu mi prolete "mogao bih da se popnem na Onaj Kurac?". i tako je ta stvar dobila neko svoje ime, pukim nesrećnim slučajem. da sam tog trenutka pisao blog, sigurno bih ga drukčije nazvao, ali šta ćeš, balkanskoj seljačini je to prvo palo na pamet.

trčim kroz M. Dragu u gledam kuda se skreće "za gore", a usput virkam na štopericu koja već pokazuje 12.5km i procenjujem da li do Onog Kurca ima više od dva i po kilometra. trčim dalje, puuu, nisam odlučan, već vidim da će mi trebati nekih 1h20 za tih prvih 15km laganog trčanja po mraku, puta dva to je 2h40, dakle stižem knap pred 9. sve to nemajući pojma da me Lola čeka već u pola 9. ovo sve pišem PRETPOSTAVLJAJUĆI da je ona u pravu, jer jednim delom ovog lišaja od mozga još uvek mislim da je moja prvobitna ideja bila da pretrčim 30km što bi trebalo da bude "nešto manje od tri sata trčkaranja" obzirom da je put sav gore-dole, pa mi je nemoguće da sam polazeći u 6:10 imao ikakvo drugo vreme povratka osim tog u 9:00, ali hajde. možda je bio i neki lapsus s moje ili njene strane, sad je gotovo.

na kružnom toku je bilo tuce putokaza ka raznoraznim selima, nigde nisam video neki poseban znak sa slikom neke razvaline pa sam produžio prateći putokaz za Pulu. računam tu je najmanje moguća greška, ako naiđem na neko skretanje u trenu ću odlučiti, ako nema daljih račvanja idem do tačke 15km i nazad istim putem. uostalom ionako bi mi bitno pao prosek ako bih se peo na Onaj Kurac i poremetila bi mi se računica. ispalo bi 16km ali sporih zbog tog uspona, i ne bih imao pojma koliko tačno mogu da nadoknadim na spustu, a ako je jako strm - najverovatnije ništa.

negde pred sâm okret videh planinarske oznake i neke stepenice koje vode uzbrdo u šumu, rekoh ovo je garant planinarska staza koja vodi od mora direktno na Onaj Kurac. šta ću. da je neka druga situacija stisnuo bih "lap", zabeležio koliko sam imao trčanja po asfaltu, onda bih se popeo stepenicama i dalje verovatno zemljanom stazom na Onaj Kurac, pa bih strčao u M. Dragu asfaltom na onaj kružni tok, gde bih taman saznao kuda se ide za to selo i kako se zove.

dži-pi-es je pokazivao nekih 14.5 km i pomislih odlično, taman ću da malo promaknem, da ne bude da sam okrenuo direktno "ispod kurca", nego "iza kurca" zvuči još egzotičnije. čak sam zamislio i neki (polu-)maraton koji tuda prolazi i gde u propozicijama piše "okret i okrepa u krivini lokalno poznatoj kao Pod Kurcem". zatim sam zamislio i veliki parking i istoimenu kafanu, no nisam siguran da bi bila jako posećena. neće ti vozač autobusa jesti specijalitet šefa kuhinje "pečenje pod kurcem" pa da je upola cene. ili pivo, "točeno Ispod Kurca, domaća proizvodnja!", hmm baš ne zvuči kao genijalna marketinška ideja.

trčim dalje okrenut leđima Onom Kurcu i mal-malo pa se okrenem ne bih li ga ugledao i otpozadi no uvek je bilo zaklonjen šumom. šteta. dođoh tako do 15km na štoperici, stadoh pola minuta da malo provrtim dupetom u krug i istegnem se. Cres je bio u magli i video mu se samo vrh na kojem nikad nije bilo ničeg osim golog kamenjara, pa sam očaran tim prizorom pobegao nazad.

drugi prolazak ispod Onog Kurca sam iskoristio da dobro zapamtim kuda ide planinarska staza, barem vidljivi deo, a nisam shvatio gde ide nizbrdo jer mi je delovalo da na obali nema ničeg. možda staza nije ni obeležena da bi se išlo NA Onaj Kurac, već je obeležena gostima tog gornjeg zaselka da bi mogli da se spuste na neku plažicu. biće da je tako. zamišljam kupače kako se posle par piva namrgođeni penju nazad u apartmane, u borovoj šumi plus 35 u hladu, a oni proklinju svaki kamen. a šta da vam radim, lako je s kurca se sjuriti u more, biće da je puno teže na kurac se popeti.

u takvim i sličnim živahnim mislima slećem u Mošćeničku Dragu, primećujući da je na tom delu puta puno manji saobraćaj. dakle sva ona nenormalna gužva u Opatiji potiče iz tih par susednih sela, a ne iz Plomina i onih još daljih mesta. dolazim na kružni tok, primećujem par automobila, jedan ode polu-levo, drugi, nailaze još dva, i oba takođe odoše gore. gledam u čudu i ne verujem. gde će, bre? svi odoše na Onaj Kurac??? auuu, trčim poluotvorenih usta u neverici, iz očiju mi svetluca šok. šta li ima gore, da mi je samo znati.

tu primećujem da se lakše trči po danu. neka izmagličica se razbila, malo je i otoplilo, recimo sa 8 na 10 stepeni. dole imam najtanje moguće 3/4 helanke ispod kojih mi se nastavljaju kompres čarape. moglo je da se trči i u kratkim gaćama ali mi je (osim na trci) pederski kad vidim muškarce u dokolenicama tako da na treningu nisam nikada tako trčao. ili ih uopšte ne nosim, ili ih ovako zamaskiram. gore sam u majici kratkih rukava pa obrni okreni opet izgledam kao neka žena jer kad treba da se raskomotiš muškarci prvo skinu duge helanke i trče u šorcu, eventualno gore sa dugim rukavima ako je prohladno, dok žene uvek prvo pređu sa dugih na kratke rukave a zadrže duže pantalone da im se ne vidi podrhtavanje onog puding celulita ispod dupeta.

vetar kao i u odlasku duva čas odavde čas odande pa mi nigde nije posebno ni smetao ni "pomagao", ali ipak shvatam da trčim brže uz isti osećaj napora. odlično, stići ću čitavih desetak minuta pre 9, Lola će biti prijatno iznenađena jer je navikla da obično produžim za malko, a to malko često bude između pola sata i sat. štaviše, pred kraj razmišljam da li da dodam jedan mali kružić po Opatiji, eto čisto što bi 33 ili 34 kilometra zvučalo puno bolje nego samo 30. no što je sigurno sigurno, čeka nas 7 sati putovanja od čega ću pola i ja morati da vozim, pa povlačim ručnu na sulude ideje i dotrčavam pravo pred kuću. čim sam video kako me strelja pogledom znao sam da ostatak dana neću imati ni tračak prilike da budem srećan zbog lepog jutra/treninga nego će tričavih 220 puta da mi napomene kako sam zakasnio 20 minuta.

da, plan koji sam izneo pred polazak je navodno bio da ću doći do pola 9, istuširati se do 9, onda ćemo nešto pojesti, pozdraviti se sa domaćinima, i krenuti do 10. ja sam bio istuširan već u 9:05, gladan naravno nisam bio uopšte i sve do podne sam samo pijuckao izotonik, pa je tako ispalo da možemo da krenemo već u 9:15. tada smo počeli da obigravamo oko kuće tražeći bilo koga i posle dodatnih 15 minuta smo im zadenuli poruku u vrata apartmana, i otišli. ključ smo ostavili kod rotvajlera sa glavudžom veličine fudbalske lopte, kojeg smo tri dana gnjavili i mazili, i tajno ga hranili krekerima sa ljutom papričicom iako je na nekoj terapiji. nadam se da zbog toga nije u međuvremenu crkao. zamišljam eventualnog lopova koji dolazi pred zaključan apartman i uzbuđeno razmotava cedulju na kojoj piše "ključ smo okačili Faraonu oko vrata" buahahahaha!

NARAVNO da to što smo krenuli pola sata pre Plana nije ništa promenilo. do kraja dana sam gutao knedle ispod sečiva giljotine, preznojavao se pred streljačkim vodom, drhtao na električnoj stolici, i goreo na lomači kao veštica, jer sam SA TRČANJA DOŠAO 20 MINUTA KASNIJE NEGO ŠTO SAM REKAO. preseo mi je svaki od onih 30 hiljada i nešto metara, preseo mi je i Onaj Kurac na koji se ionako nisam popeo, e jedino mi Vindija izotonik nije preseo, mi smo stari drugovi. dakle ili se ženite ili trenirajte za maraton, ta dva ne idu zajedno. konačno mi je jasno zašto je moj prijatelj Ivan Stanić uvek pola minuta brži od mene.

sad je strategija vrlo precizna. stisni na dugme "objavi blog", i brzo beži od kuće u mrak, da se Ona malo ohladi dok se ne vratiš kući. trči bar pola sata duže nego što ti se trči, za svaki slučaj. jerbo Nedostajanje pojačava ljubav, usput ubijajući loša raspoloženja. kad se napokon vratiš kući, odmah s vrata nabaci blentavu facu i reci "ih breeee šta si se smrkla samo sam se šalikao, hehe". ako ipak ne promeni onaj kameni izraz lica koji je trenirala sat i po, brzo dograbi kacigu.

Nema komentara:

Objavi komentar