petak, 4. prosinca 2015.

SABLASNO! Izašao je u maglu, A ONDA MU SE DOGODILO NEŠTO NEVEROVATNO!!!!!!!

krenem na jedno onako obično trčanje, kao pravi rekreativac, bez ideje i cilja. spustila se gusta magla, ali se probija jutarnje sunce, pa odmah shvatim da je na brdima oko grada vedro i plavo, a ne mutno i belo. krenem uzbrdo i nakon par kilometara izbijem iznad magle. tada, naravno, shvatim da sam se za te nove uslove previše obukao, jer mi je u magli bilo taman na +3° a na suncu ću prokuvati u debelom dresu i debelim helankama. srećom tu odmah iznad grada postoji jedan sporedan asfalt koji skreće prema nekoliko selâ, i pretežno vodi kroz šumarke, a u početku pored nekog potočića. skontam da će tu biti dosta hladovine, i da ću tako odložiti tačku ključanja za dobrih 20-ak minuta. nakon izlaska na sunce mi je već bilo svejedno, rekoh neka se malo i oznojim dok izađem na vrh koji nije bogzna visoko, oko 400m nadmorske, pa ću odatle da se sjurim nizbrdo u grad. negde na tom poslednjem osunčanom usponu, trčim sa raskopčanim rajsferšlusom na dugačkom (biciklističkom) dresu koji vijori kao da sam (ras)pustio nekakva krila. stignem nekog čiču koji gura kontraša uzbrdo, deluju mi da su bicikla i on isto godište. pogledah ga sa suprotne strane puta u nameri da se javim no primetih da čiča odsutno gleda negde u stranu a pride ima i cigaru koju ne vadi iz usta, takozvani Ćumur. ništa, odoh dalje, razmišljajući koliko sme na onoj kršini da ide nizbrdo, jer uskoro izlazimo na glavni put i spust od nekih 500m, oštriji od 10%, a na tom mestu je magistrala u senci pa ume da bude i vlažno. strčao ja dole i zaboravio na čiču, tek, kad sam izašao na zaravnjenje kod kafane Fortuna, začuh iza leđa šljiff šljiff kako me stiže. valjda mu prednji bandaš "riba" o paknove, takav neki zvuk. priđe mi na pet metara i vidim mu izduženu senku pored sebe, ali neće da me prođe. ili ne može brže, sad kad je izgubio zalet od spusta, ili me nešto analizira otpozadi. odatle negde sam u narednih par desetina sekundi neprimetno iz realnosti prešao u SF (sportsku fantastiku). nastavljam da trčim i u mislima sam na Reciklažnom maratonu, a Uglješa me prati u stopu. na jednoj patici mu je vrisnuo vazdušni đon, pa je unutra ušla vlaga, i sad mi žvaćka iza leđa šljifff šljifff. gledam u daljinu, i počinjem da ubrzavam. imam još kilometar i malko do kafane Dukat koja je na vrhu Užičke ulice, i to mi je "cilj". smenjuju se delovi blagog spusta i skroz ravnog asfalta. biram kuda gazim jer su kolotrazi jače izraženi pa se premeštam sa bele linije koja označava bankinu, preko kolotraga na zamišljenu stazu koja je 50cm od ivice puta, a kad začujem kamion iza sebe onda se vratim ka bankini. napravio sam malu razliku, no Uglješa se ne dâ, kako put krene da se spušta makar 1% eto ti ga šljiffff šljiffff čujem kako mi se približava. negde pred poslednjih 200m dodatno pojačavam, pretrčavam na levu stranu puta jer na vrhu tog brda iznad grada Obilaznica produžava pravo ka Beogradu a ja skrećem ka centru. čujem kako kola sviraju, verovatno opominju Uglješu da ne krivuda na bicikli i ne pokušava da skrene, i shvatam da u tom trenutku stičem odlučujuću prednost. skrećem levo u punom trku, uzlećem uz kratak nežan uspončić od nekih 30-ak metara, dolazim do najviše tačke Užičke ulice, pobednički dižem ruke, mašem svima u cilju, saginjem se da mi Boškić okači medalju, i nastavljam par laganih koraka dalje da se izljubim sa Samantom. kako mi se emocije lagano smiruju počinjem da se pitam zašto sam uopšte finiširao ako se radi o drugom i trećem mestu, jer mi je to oduvek bilo "svejedno". (kada i zašto sam došao do toga da smo baš drugo- i treće-plasirani, poooooojma nemam). u tom trenutku se budim, shvatam da sam na 3 kilometra od kuće i da mi valja trčati dalje. oko mene - nikog! pu, jebem ti život, uvek neki preokret. nastavljam bezvoljno dalje nizbrdo, trčkaram bez cilja baš kao što sam i krenuo od kuće. tek, na polovini 1.5 km dugačkog spusta začuh ono isto šljifff šljifff. pogledam na ulicu, čiča me gleda i kaže, svaka čast, imaš dobru kondiciju. to reče, otpusti kočnice i odmagli mi nizbrdo. čuj dobra kondicija, jel ti to mene zajebavaš, pomislih sav popišan. kladim se da mi je do Pijace nasvirao barem nekoliko minuta prednosti. pošteno. kao da je život hteo da mi kaže, ej mali, prošla su ta vremena kad si ti čuo Uglješu iza leđa, za deset dana će to moći da se desi samo ako te bude stizao za krug. dakle nastavi da treniraš i moli se bogu da ne dođe baš do takvog scenarija.

Nema komentara:

Objavi komentar