četvrtak, 24. prosinca 2015.

Zimska Liga u Rovinju

Da ne davim previše, sažeću utiske u jednoj rečenici. Ovo je bila ubedljivo najgora trka na kojoj sam učestvovao u poslednje vreme. Doslovno je sve bilo naopako i nenormalno, a u nastavku bloga evo malo više detalja i objašnjenja...

Prvo, trka se održavala u Rovinju, koji je od Valjeva udaljen nekih 700 kilometara. Ne razumem zašto bi iko pravio trke tako daleko. Trebalo nam je pola mesečne plate da bi do tamo došli, i usput ostali 4 dana na moru. Trebalo je to organizovati negde u Lajkovcu ili Šapcu, eventualno Obrenovcu. Istarska Zimska Liga u Šapcu, to baš zvuči privlačno. Onda bi sigurno došao i Alf zvani Medo, a ovako mu je bilo predaleko da se mamuran dokotrlja u nedeljno jutro (sneno i mutno, u kaputu očevom, malčice prevelikom).

Dalje. Trka se održavala u nedelju, sa startom samo 24 sata nakon cilja trke na Kastavu. Zamislite koja je količina prepotencije i nadmenosti potrebna, od strane organizatora, da bi se jedna tako mala i nevažna ligica u Rovinju, postavila nepun dan nakon jedne kultne i širom sveta čuvene Kastavske Trke. Nije čudo što se odziv trkača u Rovinju zaustavio na jadnih 400-njak učesnika, ali obzirom da ne prate kalendar okolnih takmičenja bolje nisu ni zaslužili.

Idemo sad na prijave. Došli smo, i prijavili se, i to je sve. TO JE SVE? Postoji li još neka trka u regionu gde ne stojiš pola sata u redu? Pa to je glavna draž, to druženje, cupkanje u hladno jutro, razgovori o tome ko je zbog čega zakasnio, da li zbog plaćanja kazne za brzinu ili za traženje parkinga. Ovo je prvi put u životu, da u redu za prijave nisam upoznao nikog novog, jer nikog nije ni bilo. Smešno, i jadno u isti mah. Uzeo sam svoj broj i otišao na zagrevanje vidno razočaran. Btw moj broj je bio tamno zelen, a ja sam imao narandžasti šorc i svetlo plavu majicu. Katastrofa. Pokušao sam to da ispravim crvenom trakom za čelo, ali bezuspešno.

Stazu i dužinu je bolje da ne komentarišem. Trčanje po sitnim kamenčićima nije nikakva prilika da se istrči lični na 5km ili 10km, a da stvar bude još smešnija trka nije bila ni na 5 ni na 10km već na neku bizarnu udaljenost od 7600m. Mislim ko još vodi statistike o ličnim rekordima na 7600m? Pa ta disciplina ne postoji na stazi, ni u normama za Olimpijske Igre. Tako mi je nepovratno propala još jedna dragocena prilika da se u zadnji čas probijem na spisak putnika na OI Mexico 2016. Da stvar poprimi odlike triler-drame, pojavile su se sumnje u dužinu trke, a jedan od učesnika je laserskom metodom izmerio stazu kao 200m dužu, i o tome postavio dokaze u komentarima na rezultate na stranici triCkeri tačka org. Bruka neviđena.

Najlakše je oceniti neku trku kada je uporediš sa drugim trkama. Potreba za volonterima na stazi je bila debelo precenjena. Maltene na svakom skretanju je neko stajao, u drečavom narandžastom prsluku, da bi ga i ćorav primetio. Tako se niko nije mogao vaditi na to da je odlutao sto metara pa se vraćao na stazu, što je neprikosnoveno pravo svakog učesnika, da opravda par minuta lošiji rezultat. Na Kastavu recimo nije stajao volonter čak ni na jedinom okretu. Uputa je bila "zaobići gomilu peska na raskršću gde je levo neka štala a desno konji". Naravno da nisam zaobišao gomilu peska nego sam je samo preskočio, uštedevši četiri desetinke u krajnjem rezultatu. Ali hajde ti u Rovinju preskači preko volontera u krivinama, PA NE IDE! I tako mi se sekunda po sekunda nakupio zaostatak od 150m iza Staneta. Da nije bilo volontera možda bih ga i stigao nekim prečicama kroz šumu. Ostao mi je zbog toga jako gorak ukus u ustima.

Kad smo kod ukusa, moram se setiti i onog sata pred start, od 10-11, kada smo se smrzavali u onom najbližem kafiću čekajući espresso i toplu čokoladu. Janko je rekao da su se organizatori mogli setiti, da dan ranije kažu tim ljudima da će sutra tu biti trka sa preko 600 trkača gostiju navijača itd, i da bi mogli to jutro pozvati obe smene konobarica. Ovako je na posao došla samo neka rospija u kožnim hlačicama, a nije imala ni neko dupe. Trčala je ovamo-onamo sa poslužavnikom dok sam ja virio iz ćebeta, umotan kao u nakurnjak. Dakle ako je jedan neprikosnoveni autoritet kao što je Janković zapazio tako krupan i neoprostiv propust u organizaciji, šta ja tu imam dodati? Jednom amateri, uvek amateri. I nikada im liga neće imati više učesnika od ljubljanskog maratona, jer su nesposobni da toliko ljudi smeste u onaj kafić kod starta.

Nakon trke, još gore. Nisam dobio nikakvu medalju ni pehar, a ja sam navikao da mi daju medalje ili pehare. Sranje. Pa onda posluženje. Stavili su jedno pedeset švedskih stolova sa kolačima voćem i napicima, pa smo svi kao budale hodali u krug i jeli sat vremena bez prestanka. Na normalnim trkama prođeš pored stola, popiješ čašu cedevite i uzmeš jedan keksić, i dobiješ nogu u guzicu. Ovde su mi se ukočile noge od šetanja između krofni, raznih pitâ, voćnih kolača, pa jednom po vruć čaj, pa drugi put, pa treći put, i uopšte se nisam odmorio od trke. Da sam lepo otišao da još malo rastrčim, bio bih kao nov. Štaviše, kad smo se nakon presvlačenja vratili, neka žena je rekla kako ima još kolača i da slobodno nastavimo jesti. Kao da smo neke svinje, pa da trpamo u sebe da se ne baci, mislim kakav je to odnos prema gostima? I ja šta ću, iz pristojnosti udarim još jedan krug, kolači, čaj, krofna, čaj, sendvič sa bakalarima na bijelo, i još na kraju uzmem dve banane da ponesem u auto, za usput. Kao da nisam video hranu sedam dana. A ČAJ SE U MEĐUVREMENU ZA TIH SAT I PO SKORO SKROZ OHLADIO! Dakle ocena za posluženje, čista nula.

I čipovi, dobili smo po dva čipa, za svaki slučaj. A u cilju se jedna cura bunila kako je nema u rezultatima. Čak je i njen tata, ili dečko, to vam sad sve isto izgleda, dolazio da interveniše. Kakvi su to čipovi koji ne rade, sramota. Upućeni su mi još rekli kako je to jako skupo. Otkud njima pare za po dva čipa za toliko trkača? Na kraju će me žuta štampa dovesti u vezu sa nekakvom mafijom, Sanaderima i sličnim muljatorima, i izgubiću reputaciju poštenog građanina. Reći će mi u policiji "znao si ti da ne može za 7 kuna po jednom kolu toliko stvari da se dobije, nisi ti malo dete. zašto si prihvatio? ovako si postao saučesnik u sumnjivim radnjama".

Rezultati su se možda pojavili i ranije, ali sam ih ja video tek kad sam se vratio kući, dakle u utorak ujutru. Prekasno! I nije bilo mažoretkinja. Nije bilo ni muzike posle trke, BIG minus. Što se mene tiče mogao je uz krofne bit i koncert Emine Arapović, ali zadovoljio bih se i razglasom. Jer za vreme proglašenja je normalno da se dereš kao magarac dok s nekim pričaš, i da svejedno ne čuješ ni ti njega ni on tebe, a ovde smo se sat vremena družili i skroz normalno razgovarali. Nije bilo ni plesačica uz šipku. Ni službenih fotografa, onih sa ogromnim objektivima od pola metra i sa velikim crnim torbama na kojima piše Nikon i sa trakama oko vrata na kojima piše PRESS. I piva je ostalo čak i kad su poslednje pijanice posustale, a ja sam jesenas prestao da pijem pivo, dakle organizator je ulagao u pogrešnom smeru. Umesto cisterne piva su recimo mogli meni onaj jedan pehar koji sam ranije pominjao. Pisao bih još, ali razumećete da je i ovo bilo mnogo, jer ova trka zaista ne zaslužuje više...

Nema komentara:

Objavi komentar