Danas je došao na red neki uspavan dan. Da li što sam se probudio sat ranije, ili nešto drugo, tek došao je poprilično neočekivano. Nisam se svađao s njim, otrčao sam jutros jako laganih i lenjih 17km, čekajući popodne pa da vidim da li ću da živnem ili ću da nastavim da spavam stojećki. Evo za deset minuta ću i na betonu a ne samo ovako na papiru da proverim koliko u ovoj kafi ima čarobnih sastojaka. Tipujem da ću da odem negde gde je najravnije i najlakše, da bih uz što manje napora pretrčao što više kilometara, jer su mi se zadnje lože odmorile od one dve trke pa više nema razloga da se krndačim po brdima da bi ih štedeo. (napomena - ovaj pasus kucam poslednji, iako je na vrhu bloga, otud pominjem tih 10 minuta)
Juče sam ujutru bio polu-trom, no kako je trening tekao ja sam se osećao malo po malo bolje, i do kraja sam skroz živnuo. E kad sam mislio da sam skroz živnuo i premišljao se da li da dodam još koji kilometar, shvatio sam da ipak nisam TOLIKO živnuo pa sam pobegao kući. Čak sam se u zadnjem kilometru jednom sapleo, kad sam ustrčavao na nasip od pruge da bih kući došao prečicom. A to kad se sapleteš je definitivno znak zamora.
Predveče sam otišao da protrčkaram još malo i odmah od početka sam primetio da su mi noge puno bolje nego ujutru. E sad, pola od toga je bilo najobičnije priviđenje. Naime osećao sam se živahno, bilo mi je lako, ali su brzine bile samo za nijansu veće od onih ujutru. Džaba ti osećaj da ideš 14 km/h, ako ideš 12.5 km/h. A opet s druge strane, lepo je kad ti deluje brzo, koga briga šta pokazuje štoperica. Kao u onom filmu gde se tip zaljubi u neku krmaču, a u njegovim očima je vitka kao lasica.
Kad smo kod te teme, videh jutros u nekim novinama pompezan naslov "Kako da ostanete vitki tokom praznika". Haha, pa u srbiji ima samo 1% vitkih ljudi, i oni očigledno znaju kako da ostanu vitki. Ovo resto raznoraznih govečadi muflona nosoroga i slonova može da čita takve tekstove do besvesti ali će teško ostati vitki ako su poslednji put normalno izgledali u petom osnovne. Vitkost ionako više nije na ceni, dakle ne nasedajte na te forice.
~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~~
Rekoh da ću da pišem o tih 14km trčanja koje nekako volim od Nastanka Sveta. Mada ovih dana retko pretrčim baš 14km, samo ako se slučajno pogodi. Kad sam one druge godine trčanja zamišljao kako će biti logično da kad-tad otrčim maraton za tri sata, normalno da se podrazumevalo da je to 3x14km trčanja, dakle 14 km/h, i dobro, plus skoro minut za onih 195m viška preko 42km. Sećam se da sam nekoliko puta, tog proleća, "baždario" noge i svoj osećaj, trčeći tih 14km za sat vremena. Odem biciklom pony (što je Milijana gony) izvan grada, pa od KPD-oma nastavim po blago valovitom terenu. Računao sam da će po ravnom to biti za nijansicu lakše, i kad sam skroz odmoran još malo lakše, i u grupi tj na trci još malo lakše.
No nakon toga, povremeno sam bacao oko na prolazak na 14-om km na raznoraznim terenima i trkama. Recimo nakon nekoliko planinskih maratona koje sam otrčao kojekud, uvek se isplati proveriti kako stoje stvari na domaćem terenu. Pređem 14km tu po lokalnim kamenjarima, pa na kraju razmislim - da li bih danas mogao da istom ovom brzinom pređem ovaj teren/trening još dva puta, ili bih morao da popustim, i koliko.
14km trčanja po teškom terenu ume da bude puno bliže prolasku od 1h30 nego 1h00, kao na ravnom asfaltu. Onda pomislim, blagi bože, tri puta po sat i po, pa to znači da je ova današnja staza ihahaj teža od Sljemenskog Maratona (recimo). A i 14km po najlakšem terenu, u nekom jako umornom danu, takođe ume da osvesti. Pomislim, auf bre, pa ako mi je trebalo 1h20 za 14km laganog trčanja, ispade da danas ne bih mogao da pretrčim maraton ispod 4h??? A šta ćeš, ima i takvih dana. I neka ih ima! Jer onda oni malo odmorniji dani izgledaju puno bolje. I tako zatvorih krug na večerašnje trčanje, mada čisto sumnjam da ću da preživim celih 14km.
Nema komentara:
Objavi komentar