živo blato

to je ono kad se zaglibiš pa što se više koprcaš to više propadaš.
tako mu nekako dođe kad kreneš da proveravaš koliko može da se trči.
odeš ujutru odeš uveče, pa sutra opet.
čas smanjiš čas povećaš, prema inspiraciji.
ono što sam zaključio od prvog dana je da planovi ne važe.
to što si se večeras vratio s trčanja odmoran i živahan ne podrazumeva da ćeš se sutra takav probuditi.
kafa te jednom raspomami a već sledeći put i pored duple kafe zaspiš na pola trčanja.
jednom te zaboli koleno u novim patikama, pa te onda sedam dana ništa ne zaboli iako trčiš u nekim patikama koje su se stabale kao patofne i pitaš se kolika to treba da si budala kad ih još uvek nisi bacio.
jednom pojedeš ujutru nešto slatko a jednom tost sa kikiriki puterom i kačkavaljem, i u obe varijante se dogodi i da se kotrljaš kao mrtvac ili da skakućeš kao loptica skočica.
dakle nije do rasporeda, nije do ishrane, nije do obuće, nije do lepog ili ružnog vremena, nije do motivacije, jebote, ni do čega nije!!!!
i onda počneš da se navikavaš.
pa odeš tri puta, čisto iz štosa.
što bi trčao samo ujutru ili uveče, ako ti se ukaže pola sata slobodno u podne ti spičiš pola sata lagano ili preraste u tempo trčanje, kad je već kratko.
onda ti sutra bude smešno lagano i širok ti je raspored, boktemazo pa treba SAMO dva puta da trčim, ura!
onda ih produžiš, kad već trčiš samo dva puta, pa oba budu po 19km.
sledeći put se pitaš zašto bi se uopšte oblačio za manje od 14km.
a do pre mesec dana si se oblačio za 12km čak i kad je to bilo sve za jedan dan.
rekoh, živo blato.
onda dan posle maratona umesto da se odmaraš svejedno otrčiš dva puta, "ali malo kraće".
a to kraće bude ono što je nekad bilo srednje dugačko.
poput onih što su se godinama uspešno gojili pa im 40 ćevapa dođe predjelo, tako gledaš na kilometre.
e sad naravno, niko nije lud da bi mislio da kroz živo blato može da se roni a da se ne udaviš.
kad tad ćeš da se udaviš, samo je pitanje kada, i kako, i da li ćeš da primetiš taj početak gutanja blata, ili ćeš prvo da se udaviš pa tek onda da primetiš da su ti puna usta.
mene je povremeno leva peta podsećala kako ume da bude hirovita, no nije mi se pojavljivao onaj čvorić koji me zaboli pa moram da odmaram nekoliko dana.
tako me malo zabolucne uveče, prođe do jutra, pa se ne javi nekoliko dana.
a juče me prvi put malo jače zabolela pokosnica.
to računam da je od previše laganog trčanja.
možda je treći ili četvrti put da me to zaboli.
previše laganog trčanja je ionako dijagnoza za glavu, više nego za noge.
mislim, čega god da je previše, to znači da ti nešto fali, da si izgubio kompas.
jeste zanimljivo proveriti "na koliko pucaš" jer svako se raspadne na nekoj kilometraži, neko na 200 neko na 1000km, ali niko ne može da trči svaki dan od jutra do mraka i da mu od toga bude sve bolje.
danas sam za promenu pretrčao 10km malo brže, no čisto sumnjam da će to biti dovoljno za izlečenje.
hoću da kažem, ako poremećen um nakon dana sa 3 trčanja i 36km sledeći dan od "samo 10km, ali bržih" smatra Odmorom, nogama to definitivno ne može da bude odmor :-)
još uvek nije ništa strašno, pa verujem da će ovo moći brzo da se zakrpi.
naravno samo pod uslovom da promenim ideju toga šta se zove "odmor".
na koncu krajeva, 611 km u decembru nikako nije malo,
a 4368 km u ovoj godini je takođe rekord
(mada sam relativno malo bio na bicikli, samo 6 hiljada km).
u novembru mi je delovalo da ću brzo da smršam na ovaj način,
no u decembru sam pola toga vratio nazad, jer sam počeo da jedem više,
da bih imao više snage da puno trčim, da bih smršao :-)
možda u tome ima nešto dobro,
možda me živo blato brže izbaci nazad na površinu?