U jednom kafiću zabavljač je pričao viceve. Neko ga je slušao neko ne, neko mu je tapšao neko ne, neki su samo zbog njega dolazili svako veče a neki ga nisu ni primetili. U jednom trenu mu je nešto malo pozlilo i pomogli su mu da pređe u separe. Vlasnik je uzeo mikrofon i ponudio upražnjeno mesto, ako neko želi da priskoči u pomoć. Jedan momak je digao ruku i prišao.
"Dobro veče. Evo, ja imam jednu priču, ako budem stigao da je ispričam do kraja nećete zažaliti što ste slušali, potrajaće negde pola sata do sat, zavisi kako će mi ići".
Uz bučno negodovanje je pola ljudi pokupilo svoje kapute i otišlo u bar preko puta poznat po ludoj karaoke zabavi do kasno u noć.
"Nadam se da ćete na kraju misliti da su pogrešili ovi koji su otišli, a ne vi koji ste ostali. Hvala. Naime vreme provedeno u kafiću, vreme provedeno sa mnom ili sa kolegom pre mene, to je samo neko nevažno spoljnje vreme koje bi svakako prošlo. Ono što je puno važnije, to je unutrašnje vreme koje će proteći kroz vas, uporedo. Ista stvar koju čujete može jednom od vas biti tužna a drugom srećna, dakle nisam ja ni tužni ni veseli klovn, već vaš doživljaj određuje kakav je svet oko vas. I svima će život jednako proći pre nego što toga budu svesni. U jednom trenutku je ova priča na početku, zatim kao i život prestane da ima svoj sat i samo neprimetno teče, i kad budem rekao da je kraj, iznenadićete se jer ste mislili da ću vam duuugo dosađivati."
Neki su počeli zainteresovano da slušaju jer je momak imao neku harizmu uz pomoć koje je stvarao utisak da se svakome ponaosob obraća, pa su se odjednom našli uvučeni u taj odnos s nekim koga vide prvi put. Drugi su mrzovoljno pijuckali piće i počinjali da pričaju među sobom "o nečem važnijem, dok ovaj ne završi svoj monolog".
"Vidite, svuda piše da treba ugađati publici. Tako se najbolje zarađuje. Umesto ovog monologa od pola sata - sat, bilo bi bolje da dođe 30 zabavljača i da vas svako zamajava po minut. Vaše interesovanje bi bilo na vrhuncu ali bi do sutra ujutru zaboravili svih njih 30, i o čemu su pričali. Eventualno bi jedan vic ostao kao highlight večeri. Bogovi marketinga traže samo kratke tekstove, sličice koje mame, pogledajte kojih 5 namirnica će vam smanjiti stomak, pogledajte 8 saveta za zadovoljan život, i sutra ujutru nemate pojma kojih je to 5 namirnica bilo, vi ste samo klik-klik-klik preko toga preleteli dalje i sećate se da je na sličici bila banana a da li je banana bila i jedna od 5 namirnica, e pa to je već previše, ko bi to sve popamtio između milion klikova. Njima je svaki klik jedan cent, a vama je bačen minut."
Malo je zastao, otpio gutljaj vode, i pogledao da li ima zainteresovanih za ostatak priče.
"Taj beskrajan vrtlog klikova, sličica, klikova, reklama, klikova, lajkova, klikova, kao neka mala neprimetna burgija je ljudima probušio dušu, na dnu. Napravio je rupu kroz koju sve curi. Jednom ubrzana do kraja, burgija više ne dozvoljava rupi da zaceli. U duši je došlo do kvara, kratak spoj je učinio da svako dugme za paniku samo pojačava dejstvo burgije. Rupa je sve veća, lekovi sve slabije deluju."
"A ljudi traže lekove, oh itekako! Društvene mreže su se pretvorile u jednu veliku berzu tableta, kapsula, špriceva, vrećica sa infuzijom koje zlokobno vise nad glavama ljudi dok hodaju parkovima, sede u restoranu, voze se na posao, trče u slobodno vreme. Svi su non-stop "konektovani". Svaki status, tvit, sličica, predstavlja svojevrsan vapaj za pomoć, recept za lek, i svaki lajk komentar i lajk-na-komentar predstavljaju malu uzvratnu tableticu. Ti meni tableticu, ja tebi tableticu, i tako će nam još jedan prazan dan brže proći. Tako ćemo jedan drugome pomoći da od minuta do minuta začepljujemo onu sve veću rupu na dnu duše kroz koju sve ode brže nego što primetiš od čega je uopšte napravljeno."
"Sigurno znate dosta ljudi za koje svi kažu kako "vise na fejsu 24h dnevno"? Naravno da znate. Takvi narkomani često jedni drugima budu najveća pomoć i podrška, najbolji prijatelj, a da se nikada nisu sreli niti išta više znaju jedno o drugome osim toga da je i onaj drugi "uvek tu". Šuplja duša kojoj je gorivo na rezervi, neće birati od koga će prihvatiti tableticu. I takve usluge se nikada ne zaboravljaju. Rađaju se neraskidiva prijateljstva, rađaju se ljubavi. Bežite što dalje od monstruma koji su 24h na društvenim mrežama! Ne dajte im da vašu energiju, vašu ljubav i empatiju, vaše vreme i jedini život, pretvaraju u svoje tabletice kojima je rok dejstva pola minuta! Ne, devojka koja već dva sata sedi pogrbljena na klupi, ne drži u ruci mobilni telefon. Ona drži bočicu punu lekova. Nemojte da vas izgled bočice zavara"
"- Gde si bila pola sata? Pita drugaricu. - Kod zubara, izvini, mislila sam na tebe, kako si? Nije se ni setila mame koja brine... Ali mama će se ionako brinuti, ona mora da se javi drugarici jer je njoj potrebnija tabletica. Kad je njoj pre sat vremena trebala tabletica, tu je bila drugarica a ne mama, mama je bila na poslu. Mama ionako nema vremena, mama ne razume tu saksiju u grudima u koju od jutra do mraka sipaš vodu u kojoj su razređeni lajkovi i sve iscuri dok trepneš i duša je opet suva i smežurana. Ima upravo tih čuvenih idealnih 35 godina a duša joj već izgleda kao čaj iz vrećice, pa to ne ide. To se mora zalivati, zalivati..."
"Ljudi su postali toliko ovisni od spoljnje pomoći da su zaboravili da je jedina hrana i jedini lek za dušu u samoj duši. To je ta magija života, da se duša sama obnavlja. Jednom zdrava, lako će prepoznati druge zdrave duše, i moći da pomogne onim manje zdravim. Sreća je u čoveku, nije potrebno da ti svakog dana prođe tiket da bi bio srećan. Ljubav je u čoveku, ne mora neko da ti kupi biciklu da bi počeo da ga voliš. Mir je u čoveku, ne moraš da sediš pola dana usred šume ili na obali okeana da bi osetio mir u duši. Muzika je u čoveku, ne moraš da nosiš vokmen dok trčiš, možeš u sebi da pevušiš koju god želiš pesmu i da joj ritam prilagodiš brzini koraka."
"Ali ne. Oko nas hodaju zombiji, koji u sebi nemaju ni mira ni muzike ni sreće ni ljubavi, oni su 24h konektovani da bi sve to pokušali da dobave spolja. Kupuju najbrže pakete sa 100 megabajta u sekundi, stisnu hiljadu lajkova dnevno i dobiju još toliko, od svake knjige pogledaju samo korice a od filma samo trejler, svaki spot prekinu posle pola minuta i puste sledeći, i na kraju kažu - sve me smorilo, na ovom jutjubu nema ništa. Pipkaju po ekranu tviter instagram fejsbuk snepčet viber pa opet tviter instagram, ima li novih statusa, slika, komentara, lajkova, u krug kao hrčak u kavezu. Dodaju na stotine novih prijatelja da bi u feed-u uvek bilo nešto novo. Krvnički povećavaju doze. Ali umesto da su sve zadovoljniji, praznina je sve veća"
"To je verovatno poslednji stadijum, trenutak u kojem je nakon treperenja lampice iz duše iscurila i rezerva. Duša je stala u zaustavnu traku autoputa, jer je nemoguće voziti 200, 300, 500 km/h, probijati zvučne zidove izražene u megabajtima po sekundi. RUPA JE POSTALA VEĆA OD SAME DUŠE. Na jutjubu više nema ništa, ta rečenica znači da ni šleper pun tabletica ne bi pomogao, ceo bi propao kroz rupu u duši. I skladište tableta, i grad u kojem se prave tablete, i planeta na kojoj se igra cela ta predstava, sve je postalo manje od rupe na duši."
"Ne postoji zakrpa veća od prostora, koja bi delovala duže od vremena"
- Pa šta da radimo?
Začuo se glas iz publike i trgnuo momka koji se već podosta beše zaneo u svojoj priči.
"Ništa, isključite se. Diskonektujte se. I čekajte. Svako odvikavanje je teško. Teško je poverovati da praznina može da leči. Da dosada može da leči. Setite se svojih predaka. Na šta su bili "konektovani" ceo dan ispod oraha dok su gledali u 4 iste krave od jutra do mraka. A bili su mudri ljudi. Bez jutjuba, bez motivacionih videa, bez kaluđera koji je slupao ferari a u knjizi laže da ga je prodao, bez najnajbržeg interneta "koji pomaže da uvek budete povezani sa najdražima". Ne dragi moji, ne verujte bogovima marketinga, to nisu bogovi već đavoli. Svi smo mi rođenjem i krvlju neraskidivo povezani sa najdražima. Ta povezanost koju oni nude, to su zakrpice i tabletice, naizgled potrebne samo načetim ljudima i porodicama, dušama u kojima se već zapatila mala rupica."
"Svako od nas odlično zna gde se nalazi ona druga duša do koje nam je stalo. Tu je, u našoj duši. Mi smo uvek povezani. Dok smo bili mudri, niko nije ni mogao da nas ubedi u suprotno. Majka na novorođenčetu ne pritisne nikakav enter, niti detetov prvi plač znači lajk. Ljudi su se uvek nalazili na pravom mestu. Pre pojave interneta niko nije propustio ekskurziju, izložbu, utakmicu, koncert. Sada kada ste svi sa svima 24h "konektovani" za svaki događaj pošaljete 3000 pozivnica, njih 300 kaže da će doći, i dođe ih 30"
"Sada vidimo reklamu u kojoj piše da je druga duša preko mosta, mi krenemo preko mosta. Vidimo drugu reklamu koja kaže da ćemo još brže stići ako skočimo, mi skočimo s mosta. Tu uleće operater i nudi nam povoljno ugovor u vidu padobrana, jer ako smo već skočili, ne želimo da padnemo na zemlju kao kojot iz crtanog filma. Dok letimo tamo gde bi već uveliko stigli da smo krenuli peške, priskače i provajder da bi nam ubrzao život jer ljuljuškajući se na padobranu nećemo ni do sutra stići tamo gde smo pošli. Sklapamo nove ugovore (sa đavolom), potpisujemo prva tri meseca besplatnog letenja, uživamo u pogledu, slikamo sve to za uspomenu, snimamo filmiće, šaljemo celom svetu, vreme prestaje da postoji. A ona druga duša, koju su nam iz naše duše iselili na drugu obalu, čeka. Pita se - gde nestade ona budala? A reklame kažu: kupite i vi novi telefon, uz najbrži internet, pa ćete saznati. Pronađite u tri klika sve koje najviše volite..."
Momak se naglo uspravio, i zagonetno nasmešio
"... I tako je prošlo mojih pola sata. U tih pola sata nestadoše i opet se pojaviše, i opet nestadoše silne duše, rupe se otvoriše i zatvoriše, život se usporio pa se ubrzao, gotovo se osećam kao mađioničar"
(smeh)
"Sve ono što sam rekao na početku važi još uvek. Kao i ova priča, i ovo veče, tako će vam i život proći a da to nećete primetiti. Ipak, kad jednom dođe dotle, bićete puno srećniji ako ste ga proživeli dušom kojoj nisu trebale tablete. Nemojte nikada voleti tabletu više no drugog čoveka, i ne dozvolite da vam iko obriše razliku između ta dva. Ne postoji klik do duše, ni lajk do sreće. Klikovi nisu stepenice ka nebu, nego autoput za pakao. Deklaracije lažu. Hvala."
