četvrtak, 12. siječnja 2017.

22



lepo je pisalo da mi treba 22 sata za oporavak a ja odem na trčanje nakon 21 sata i bude mi teško. džaba meni moderna tehnologija, ne umem ja to da razumem. ovaj neki suvi sneg se rasipa pod nogama kao da trčiš kroz neki pesak šećer brašno. šlajf šlajf. malo ubrzaš gde ugledaš asfalt, ali čim naiđe auto skočiš nazad na trotoar, potoneš u to čudo i brzina ti se maltene prepolovi. umesto bezbolnih i ugodnih 12 km/h odjednom se jedva pomeraš, odbacivanje nema smisla jer samo odguruješ gomilice snega iza sebe, sav teret se prenese na gluteuse koji su ionako već bolni od istog tog proklizavanja prethodnih 5 dana. kineziološki užas. 22 sata kasnije evo nemam pojma šta da radim. što duže razmišljam, manje mi se izlazi iz kuće. a tek sam počeo da razmišljam. ne znam ni kako da računam onih 14 km juče, obzirom da je na kraju subjektivni osećaj bio kao da sam pretrčao 25-26.

posle se nađe neko pametan pa kaže da je bolja zima, jer možeš da se obučeš i utopliš u colmar jaknu od 600 evra, a leti ne možeš da skineš sopstvenu kožu jer ti je pretoplo na +40. sve su to jeftine teorije razmažene dece iz ugrejanih stanova dok im tata plaća internet da planeti pokažu koliko su pametni. reci ti sve to onima u Sjenici koji su zavejani već šesti dan. kad nemaš tolike prihode da hraniš Toplanu i ostale državne lopuže, leti možeš na +40 da staviš noge u potok i da sačekaš manje vreo deo dana pa da odeš u njivu. a na -30 ti sigurno neće doći ti internet pametnjajovići da ti čiste puteve i cepaju drva, lože vatru u 5 ujutru da bi na šporetu skuvao kačamak jer, znaš, onaj što dostavlja pizze teško da će skuterčićem da stigne u zavejanu vukojebinu na 1800 nadmorske.

Nema komentara:

Objavi komentar