petak, 20. siječnja 2017.

60

na američkoj mejling listi Dead Runners Society je krenula opšta kuknjava o starenju. ko zna kada su oni to napravili, ugl sada naizgled svi imaju između 60 i 75 godina!! ja brate, ne znam. sećam se kad sam imao 42, to je ona slika iz novog sada gde se smejem u cilju maratona, sa startnim brojem 42. bio sam prehlađen i odlučio da ipak otrčim tempo-Dužinu.

te godine sam vozio i bici Državno na autodromu Beranovac. dugo smo sedeli na travi i družili se, a te (ili one sledeće) godine je Gaga rekla "sale je sada u najboljim godinama". par godina kasnije je i Mariana rekla "sale se cveta!" šta god to u prevodu moglo da znači :-)

evo ove godine ću napuniti 54 i uopšte se ne sećam tih silnih godina između. gde sam bio između 42 i 54????? jedino se sećam 2012-te kada sam svakog dana išao biciklom po dva puta na trening da bih po planini hranio neke napuštene kučiće. toliko sam se strasno bio posvetio toj Misiji da se neka nebeska karma sažalila i poklonila mi onih 2h55' na maratonu u podgorici krajem godine.

s tim da se "ne sećam" da sam te godine imao (ne znam ni koliko je to bilo) iks godina. to valjda još uvek računam u onih 42. sebe u 43-ćoj vidim i na sljemenskom 2008 ako je uopšte to bila godina kada sam pobedio, i na tari i pešteru gde sam otrčao svoje najbolje planinske trke, svo to vreme mi je u glavi stajala zamrznuta ta brojka 42, eventualno 43, valjda.

i poslednje čega se sećam je kako u zadnje dve-tri godine trčim polumaratone oko sat i po, malo ispod malo iznad, češkam se po glavi i pitam se da li je to zbog ovih par kilograma viška ili zbog pogrešnog (ne)treniranja. jeste malo čudno u samo par godina stići od maratona 2:55 do 3:08 ali šta ću. i otkud će se za tri meseca pojaviti taj broj 54, u kojoj zasedi je čučao i čekao, eto baš ne znam.

bilo bi mi puno lakše da imam neku ekipu, neko društvo, neku podršku u toj borbi da svi što duže ostanemo na 42. nažalost živim u varošici u kojoj sam okrenut samo na sebe, u nekom velikom gradu bih verovatno lako našao neko rezervno društvo za aktivan život. ovako ćuti i gledaj kako se okreće 42, 54, 64, 74, i na kraju ćeš još i biti srećan kad dođeš do Kraja. dno će značiti da više nema prostora za propadanje, hej, prevarićeš i sidro!

naglo mi postaje, nekako, neprijatno. sramota me tog preokreta. pitaće me neko kako sam, a ne ide da se žališ. a ne ide ni da lažeš sebe i kažeš - dobro sam. nekako predosećam da se opasno približio trenutak odluke da više uopšte ne idem na trke. koga još boli dupe da li je najbrži ili najsporiji penzioner, između šačice energičnih starkelja? čemu to, uopšte? ako ti se trči maraton eno ti ih Divčibare na 42km od kuće, ustrči časkom pa se vrati autobusom. materijala za dnevnik/blog će svakako biti.

što si stariji sve vas je manje i sve je lakše popeti se na podijum, ali zaboga, dokle više tih prijava, proglašenja u kategoriji, slikanja sa peharima, sve same gluposti koje ti pojedu vreme. puna kuća gvožđurije i limarije, moram početi od tih medalja da pravim neke podmetače, piksle, i da to prodam u nekoj galeriji.

Nema komentara:

Objavi komentar