utorak, 3. siječnja 2017.

2016

toliko je ceo svet zapeo kako ide 2017 2017 2017 2017 da sam jutros hteo u svesci da napišem januar 2018. ko velim, 2017-ta prošla, koliko dugo pričaju o njoj. tako nekad lola krene da će "u onaj tamo vikend" da se desi to i to, i onda mi to ponavlja svakog dana i ja se tri vikenda zaredom secnem da će "to" biti sada, i na kraju kad napokon dođe taj vikend imam osećaj da sam ga već hiljadu puta proživeo, a on tek evo kuca na vrata. nema goreg osećaja.

tako možda i ovi što prave planove za celu godinu unapred, pa gledaš u to non-stop, dok stigneš do zagrebačkog maratona osećaš se kao da si ga već pretrčao jedno desetak puta, bože dosade i užasa. zato ja lepo isplaniram da ću trčati beogradski, onda on prođe a da ja nisam ni primetio, pa odem u radence da bih se spremio za plitvice, pa preskočim plitvice da bih kod kuće otrčao zadnju dužinu pred sljemenski, i na kraju ne odem ni na sljemenski jer sam toliko puta trenirao na skroz sličnoj stazi da mi se smučio pre nego što je došao na red. onda prestanem da razmišljam o maratonima jer nisam u takvom treningu, pa u oktobru i novembru otrčim 4 komada.

e to je bio samo uvod, tek koliko da proklinjete sudbinu što ste uopšte uzeli ovo da čitate, a ja čekam da mi kolači malo siđu niz stomak pa da odem na trčanje, prvo po danu nakon mesec i po, i prvo po snegu, nakon nepunu godinu.

dakle, 2016-ta highlights, što bi rekli ovi lingvistički naprednjaci

od putovanja izdvajam fužine, to mestašce me je baš dojmilo ali mesto kao mesto a ne to što smo platili običan apartman a spavali u vip hotelu sa 55 zvezdica jer taj detalj ionako nije promenio ništa. trka je bila nit-nit, staza je zanimljiva mada je polumaraton premali i skoro celog trčiš sâm, a na kraju su bespotrebno produžili za minut dole pa minut gore po najgorem mogućem nagibu tek da svima bespotrebno presedne doživljaj.

bilo mi je lepo i u crikvenici jer smo išli svojim autom, a bio mi je lep i put od samobora do ljubljane kojim smo prošli 4 puta. u crikvenici sam trčao drugi put i trka mi je bila doslovna kopija prošlogodišnje, pa sam ostao jednako nezadovoljan. staza mi na papiru odgovara, a ja otrčim loše, nije mi to baš najjasnije.

ljubljana mi je oduvek bila gadna jer je apsolutni hit "među našima" a ja ne volim uzbuđenje oko tih ekskurzija i skaute koji od svake trke naprave rekreativnu nastavu i samo im fali mali japanac sa onom zastavicom iznad glave da predvodi to stado kao na vikend turi oko ajfelovog tornja. pišam vam se na takve živote i karijere kad ste morali da dočekate 45 godina da bi vas zdravko mišović odveo u ljubljanu ili dubrovnik, koje inače nikada u životu ne biste videli. trebali bi spomenik da mu dignete, veći nego rođenom ocu koji vas je tako jadne sklepao. polusvet. rezultatski sam mislio da sam "prdnuo u čabar" ali se kasnije ispostavilo da za bolje nisam ni sposoban. neki su mi čak i čestitali. ispade da je za najbolji rezultat potrebno da se tokom trke osećaš kao krpa a ne pun snage? hmm

od trka ću još naravno zapamtiti plitvice na najnovijoj najtežoj stazi iako sam tek tu totalno usrao rezultatski, kao i sljeme gde sam od previše kofeina debil dobio proliv i za razliku od uobičajenog ravnjikavog "split-a" debelo podbacio u poslednjem krugu. da je sve išlo upola po planu opet bih bio treći, a ovako sam prvi put video kako je onima na četvrtom mestu, pošteno! :-)

trka u ugljeviku je prebrzo prošla pa nisam stigao da je zapamtim kako treba, ispalo je da je kupanje u bazenima od sat vremena dobro ohladilo prevreli organizam usred leta, a i na zagrevanju sam neplanirano ostao predugo jer sam hteo da obiđem grad i okolinu pa zalutao, no eto ispalo je da je to bilo idealno zagrevanje. a sasvim slučajno. sonju stolić ne pobeđuješ svakog dana, ko joj je kriv što je došla bolesna na trku, recka je recka mada ju je siroticu tog dana pobedio i kurta i murta. ja sam nakon vrbovca opet otrčao dobar deo trke sa tunde sabo koja je kasnije u riju išla maraton 2h40 tako da eto ima i za mene šanse, mada sam opet zaboravio gde je sledeća olimpijada. pitaću menadžera, kad se vrati iz štale.

NEĆU da listam svesku jer bih se tako "setio" svega, nego se napinjem da iz glave izvučem koja mi je još trka bila onako dobra. eh da, trčao sam tri treking lige!

na divčibare sam se popeo i spustio srednjom stazom (23km) i pobedio desetinama minuta ispred konkurencije, a na rajcu sam isto odabrao srednju stazu (22?) i isto pobedio mada sam do pred sâm kraj mislio da mi je drugo mesto zacementirano... no staza je bila brutalna i taj zadnji kilometar je imao težinu pet prosečnih kilometara prosečnog trekinga. u deliblatskoj peščari sam završio treći na dugoj stazi (41km) gde je kraj bio 4-5km po ravnom asfaltu (!?!?) a ja sam u nekim stabanim papučama na prvih 36km peščanog trail-a taman dostigao vodeći dvojac i počeo ozbiljno da im isterujem dušu na nos. da je umesto asfalta bilo još 4-5km surovih kratkih oštrih gore-dole kupsera, verovatno bi podijum bio okrenut naglavačke, ali nema veze, bio sam sasvim zadovoljan učinkom obzirom da sam i na toj stazi pođubrio bankinu, štaviše u dva navrata :-)

od milion polumaratona u 2016-oj pretrčanih za sat i po, minut gore minut dole, ne znam koji bih pre zaboravio, tako da ću se teško ijednog od njih duže sećati. kako mi forma strmoglavo ponire, ne bi me čudilo da to bude poslednja godina sa polumaratonom ispod 90', daj bože da samog sebe demantujem. iz napisanog se vidi da mi puno više odgovaraju teške, surove trke, kamenjari, blato, nagibi uz koje može da ustrči samo par takmičara i da bez ukočenosti istim nagibom strči samo nekolicina, ukratko trke koje se trče na plasman a ne na rezultat. tu ne postoji prosečan ritam, nemaš pojma šta da gledaš na garminu i da li je tih osam minuta po kilometru brzo ili sporo, nemaš pojma da li ideš jako ili prejako, nemaš pojma dokle ćeš trajati i kada ćeš iznenada iscureti, nemaš pojma koliko si jeo i pio jer se sve prebrzo događa, nemaš pojma koliko iza tebe je antić sve dok te pred sâm kraj na nekoj čuki ne preskoči ko skakavac glistu.

a sad ipak pogled u svesku...

DAAAAAAAAAAA

ovu godinu ću zapamtiti i po dva dupla vikenda, fužine+vrbovec i osijek+ns, mada sam sve te polumartone otrčao već ste pročitali kako.

osim toga, prvi put smo trčali iz križevaca prvomajsku trku do planinarskog doma na kalniku, fantastična trka, kao i trku u slavonskoj požegi na stazi blago nizvodno jer je start podno papuka. i križevci i požega se računaju u lep "putovanje + trka" provod 2-u-1. bilo je lepo i na polumaratonu u rovinju mada sam ga evo već zaboravio. od "prvi put" smo imali i kosmaj na kojem sam odustao zbog grčeva što mi se nikada nije desilo, imali smo kopaonik koji je solidno prošao mada sam morao na onoj stazi da otrčim i malo bolje.

NAJGORA trka mi je ipak (od svih najgorih) ispala žumberačka, jer sam gajio velike nade u tu stazu no zaboravio sam da sam po asfaltu gore-dole jako i redovno trenirao pre 6-7 godina a ne sada, pa sam se tako i proveo. usput sam dan pred trku nešto uklještio i nekim čudnim kratkim koracima je jedva završio. da čudo bude potpuno i tu su mi čestitali i govorili kako je to odličan rezultat u apsolutnim okvirima, no ja sam naravno bio više nego nezadovoljan.

kad se sve sabere, godinu ću ipak najpre zapamtiti po neobičnim treninzima. 1100km u januaru i drugo mesto u strava distance challenge-u, MNOGO puta pretrčan maraton ili više na treningu tokom februara-marta, imao sam i 44 i 47 i dva puta 56 i jednom 60km kad sam se preko planina dokopao kosjerića pa se vratio vozom, trčao sam s kopaonika i sa žabljaka nizbrdo po 30-ak km a lola me je jurila autom, a i nekoliko puta sam jutro nakon trke pred povratak kući otrčao po lokalnim putevima da bih malo bolje upoznao kraj, kao u rovinju, požegi, križevcima, samoboru, a jedini trening koji nisam otrčao sâm (i koji namerno pominjem na kraju kao šlag na torti) je bio onaj sa našom Kumom kad smo se na kopaoniku prvo malo trčeći uključili u mtb maraton a u drugoj polovini Dužine roknuli prečicu ski stazom gore pa ski stazom dole da ne bi ostali duže od "samo" tri sata #letonakopu :-)

Nema komentara:

Objavi komentar