subota, 7. siječnja 2017.

prošlost, pucanje, sibir

umesto crknutog kompjutera priključim na monitor stari PC koji skuplja prašinu već 4 godine, a mislio sam da sigurno nema više od 3. ranije sam ga par puta tako upalio i sve je radilo, sad nešto neće, pa sam ga pokrenuo u SAFE MODE. ajme mene, slova na ekranu kao da imam stakla za trocifrenu dioptriju, možeš čitati iz solitera preko puta. tamo nekih fajlova, foldera polar 1 polar 2 polar 3 garmin 1 garmin 2 garmin 3 to su decenije a ne godine raznih satova i arhive a ništa ne možeš otvoriti sada jer ti programi više ne rade na novim windowsima a nove programe ni ne prave nego sve pratiš onlajn. govno.

da ne bude zabune ovog danas mogu nazvati garmin 2017, a kad sam pogledao u google earth kuda sam trčao videh neku oznaku za kafanu pored koje nemam pojma ni da sam protrčao.


usput je malo pucalo ali to nisu bile uobičajene petarde nego je neki Lovac odlučio da mu je danas nedelja, kad oni tradicionalno idu u lov, ili je bio samo nestrpljiv, ili je hteo da preduhitri kolege koji će sutra u lov, pa da im danas pokupi pred nosom sve zečeve.

uglavnom od pucnjave ne možeš pobeći. treba srbima napomenuti da onaj što je urlao karlobag-ogulin-karlovac-virovitica, da to nije bio hrist, nego jedan drugi, puno ambiciozniji.



nakon što sam juče riljao kroz ovaj praškasti sneg, koji je podosta tehnički zahtevan za trčanje kad napada preko suvog lišća koje je napadalo na zaleđenu zemlju, danas sam ponovio isti poduhvat s tim da sam umesto 11km otišao 14km, kao neki minimum onoga što se zove "maratonski trening". uvek je zanimljivo kad se vratiš sa trčanja 14km razmišljati kako bi ti bilo da odmah odeš opet, pa opet, za zbir od 42km.

juče sam imao oko 6'30'' prosek, jer rekoh imao sam uspone od 20% gde je svaka "brzina" više u mislima nego mogućnost, a imao sam i 40% spust koji sam uspeo da savladam bez skija i sanki. danas sam pak imao par alpinističih iskoraka da bih sa železničke pruge stigao na planinarsku stazu, na kojoj sam čak naišao i na ljudske tragove.

negde na pola puta ka manastiru taj neko je okrenuo natrag i pobegao glavom bez obzira jer je staza jako nagnuta i svaki korak te vuče niz padinu u ledenu reku, ali sam ja po tragovima par srna i jednog psa (lovačkog verovatno) nastavio dalje i dokopao se malo ravnije podloge.

sve u svemu ovo juče i danas ipak nisu bili nikakvi "maratonski treninzi" nego najobičnije avanturističko-planinsko trčanje. nešto tipa sljemenski maraton, pa u zimskim uslovima.

moje gledište je da je za "brzinu" potrebno lepo vreme i zagrejani mišići, dok je po ovoj hladnoći bolje prebaciti koncentraciju sa brzine i tehnike na prirodu i avanturu, i uživati u ovakvim izletima i poduhvatima. da lokalne staze nisu "mačiji kašalj" pokazuje i puls koji je na par mesta zakucao blizu 150 što je bar 20% više od brojke koju bih ugledao da sam se držao valovitog asfalta.

posle jučerašnjih -6° sa jakim vetrom i tmurnim nebom, današnjih -9° sa suncem su mi delovali topliji, naročito nakon jutra od -11°, možda i jer je vetar malo popustio. ipak na jednom spustu sam pogodio takav pravac vetra da mi se u trenu zaledio mozak jer mi je kapa bila natopljena znojem. brrrr... no hajde, ako je ovo najhladnije od ove zime, nije ni loše. naredni dani su najavljeni slične temperature, pa kad uračunaš ono da ćeš svakog sledećeg biti sve prilagođeniji i naviknutiji, biće to skroz jedna onako obična zimska nedelja (tjedan).

Nema komentara:

Objavi komentar