ponedjeljak, 16. siječnja 2017.

21

ova zima mi za sada izgleda kao u nekom nestvarnom filmu gde junak ne može da se seti gde mu se život prekinuo i otkud on upravo tu gde se sad nalazi, otkud mu dugačka kosa, otkud mu brkovi, otkud mu 70 godina a imao je 15 i to je zadnje čega se seća.

ništa ti meni nije jasno. ni zašto moram da trčim, ni zašto mi se uopšte ne trči ako bih već trebao, ni šta da radim po tom pitanju. ne znam ni zašto me sve boli i zašto mi sve deluje premoreno i prenapregnuto, i to sve bolnije što se više odmaram.

danas sam promenio taktiku. ako me zategnu lože i dupe i dno leđa nakon 5km, ja se ne vratim kući, nego odem dalje. pa da vidim šta će biti. na kraju sam pretrčao 21km preko brda do Brankovine i nazad (selo odakle je čuvena pesnikinja iz čitanki za osnovnu školu, Desanka Maksimović, učili ste napamet "bilo je to u nekoj zemlji seljaka na brdovitom Balkanu, umrla je mučeničkom smrću četa đaka u jednom danu")

sve skupa 1h56' trčanja, prosečan tempo 5'30''/km, prosečan puls 129 što je dosta visoko za ovako male brzine. imao sam 90% podloge mokar asfalt i 10% sneg/led/preskakanje koječega. sve nešto mislim da će mi proletos trčanje biti puno lakše u običnim helankama i majicama naspram ovih nekih trenerki i jaknica, mada u to ne treba polagati prevelike nade, ipak aerodinamika ne igra veliku ulogu pri 11 km/h :-)

i uopšte sav sam izvan Planova, 
ali sam u nekim ogromnim Nadanjima. 
kad dođe proleće ovo ću, kad dođe proleće ono ću. 
kao da čekam da se rodim, 
eto tako očekujem dvocifrene temperature. 
neki Život čekam, 
neko obećano bolje sutra, 
ne znam ni sâm šta čekam.
ali mi prolaze nedelje u tome.

umesto da prihvatim Zimu i živim u njoj, kroz nju, ja odbijam saradnju, i u fazonu sam - nema zime, nema mene, ničega nema, a kad dođe Proleće onda će se sve vratiti i život će se nastaviti tamo gde je nestao jednom, više se ni ne sećam kada. eto.

Nema komentara:

Objavi komentar