četvrtak, 5. siječnja 2017.

medulin-o'čokolino

sinoć sam izleteo iz kuće sa PUNO želje da trčim brzo, ali ta želja nije bila poduprta odgovarajućom količinom VOLJE, koju pak nisam uspeo da prikupim tako brzo jer sam (pretpostavljam) bio nezagrejan i nepripremljen za taj STVARAN sudar sa asfaltom. nekako je u mašti lakše. idem da spičim jedan kratak brzak. izađeš i pljafff primetiš da trčiš kratkim koracima frekvencijom jedva većom od brzog hodanja.

tako mi je trebalo kilometar i po da se uklopim u realnost hladnog vetrovitog mraka, i tek odatle sam počeo malo brže da vrtim stopalima i da otvaram ugao kuka.

nakon takvog hendikep starta bilo je očigledno da će preostalo jurcanje biti samo zakrpa na kilavom početku. nekako sam se džilitao naredna 3-4 km i pred kraj već počeo da padam u tempu. ili možda i ne, ali sam imao takav osećaj.

nakon onih 27 pa 26 minuta dan za danom (za malo manje od 6km) pretprošle nedelje, sada sam opet stigao kući za okruglih 26, pa eto, mogu da se tešim kako se "u novoj godini nisam usporio" :-)

danas opet veje pa radovi u dvorištu nisu mogući. nakon godinu dana čvrstog tla pod nogama odoh malo u blato i bljuzgu. ne jer ih volim, jer na +2 ovo nije onaj lep sneg kroz koji se može ugodno trčati, nego da bih proletos više cenio suve kamenjare i betone.

Nema komentara:

Objavi komentar